Sastavis ruke.

Pod glavom.

Raspes pogled kao

Izmrvljeno staklo

Po podu.

Osencis trepavicama

Vreme

Koje i nije

Bilo tvoje.

Sakrijes misli

Od znatizeljnih

Prekrijes sopstvo

Cebencetom koje

Si ukrala Oliveru Tvistu

Stopala sklopis

Pod pravim uglom

Sopstvene savesti

I pokusavas da nisi

I pokusavas da jesi

I pokusavas

Da uspes u pokusaju

Onda se setis

Udaris samar

Sopstvenoj volji

Da je trgnes

Probudis

Razdrmas

Izvuces iz nesesera

Ostatke svetlucave

Senke

I mrve saosecanja

Pa sve to bacis

Kokoskama da

Iskljuju

Do krvi

Iskreno hoces

Jos iskrenije

Ne mozes

Da zaspis

U sebi

I pokusavas i dalje

Da ne priznas

Da budes kul

Da budes dijamant

Jer si cula

Da su najtvrdji

I nikada ne placu

I ne ostavljaju tragove

A ti se vec

Predugo mrvis

Po tudjim

Papirusima

Koji su poznati po

Tome sto ih

Malo kiseline

Baci u zaborav

Ako me samo jos neko priupita sladjusnim tonom sta nije u redu sa mnom i kada nameravam/planiram/mislim da pocnem ziveti “normalnim” zivotom (citaj: u paru) – cenim da ce hidrogenska bomba biti bedna prskalica u poredjenju sa mojim raspolozenjem.

Nisam, bre, zainteresovana! Not interested. No me interesa. Je ne m'intéresse pas. Hе интересуюсь! (bre dodati po slobodnom nahodjenju)

Kapirate!?!?!?!

I nek’ sam nenormalna po svim poznatim i nepoznatim standardima.

I nek’ mi jebeni Clock Tower visi iznad glave i otkucava – moje otkucavanje je moja stvar!

I... potpuno savrsenstvo reci i glasa... ono koje me ostavi bez daha... svaki put kao prvi...

Ne znas... i ne mozes da znas kako izgleda...

Ne trudim se da ti objasnim. Mucno mi je da otvaram usta i izgovaram reci koje nece odjeknuti. Ne mogu. Ne zelim. Ne mozes mi pomoci. Ni sama to vise ne umem.

Zarobljena sam. Samom sobom. Sapletena sopstvenim idejama i nesposobnoscu da napravim iskorak.

Da, karijera mi ide sjajno... jesi li to zeleo da cujes? Samo o tome mogu da ti pricam. Ostalo je neizrecivo.

Sta te se tice!? Sta te se tice kako provodim noc... i dane... u mraku. Sta te se tice koliko prazni umeju da budu medjuljudski odnosi kojima se zatrpavam... kojima te zatrpavam. A u koje ne umem da se ukljucim .

I sta te se tice kako sam. Super sam. Sjajno. Odavno ovako dobro nisam bila. I sve mi ide od ruke i sve mi je potaman... Idila. Jebena idila.

Necu da ti kazem... necu da ti pricam o anonimnim likovima koji mi ispunjavaju dane. Ni o tome kada sam poslednji put opustila nervne zavrsetke koji su zgrceni pod kozom mesecima. Necu da ti pricam o sebi. Za to mi sluzi ovaj glupi blog i jos gluplja tastatura. Ne tice te se. Necu da te se tice jer ne zelim da cujem uzdah sa druge strane. Ne zelim da mi pametujes o izborima, o cenama koje se moraju platiti za iste, necu da te slusam kako mi drzis predavanje o necemu sto nikada nisi iskusio u svom malom zasticenom svetu. Mislis da ja to ne znam? Ja zivim svaki od svojih izbora idiote! I ne znam vise da li su izbori ili su nametnute realnosti kojima je nemoguce pobeci.

Moji konflikti su samo moji... i kada ih pisem jos ih bezbroj ostaje u glavi za koje nisam pronasla reci. Zato ih ne saopstavam. Posebno ne tebi. Jer ne bi razumeo. Jer si zasticen. Nesposoban da opstanes van malog sveta koji si stvorio a ciji ja nikada nisam bila deo. Iako sam zelela da budem. Deo. Tvog sveta. Tog zasticenog. Da se ogrebem i ja za ususkanost neku, makar tudju.

Ne padam u nesvest od ushicenja kada mi se neko obrati stranim jezikom, ne osecam da je strasno posh i super ziveti u najvecem gradu Evrope, ne mislim da je zanimljivo izaci svaki put sa drugim na kafu, sklapati mozaik od usana stranaca koji govore iste reci kakvih sam se naslusala za barem tri zivota. Ni najmanje.

Ali zato nosim grudvu u grudima umesto srca. Jednu homogenu smesu neisplakanosti, ogorcenja i straha. Obavijenu nedostajanjem kao staniolom. U grudima. Pod grlom. Kao orden za sve gluposti ljudskog roda. Za sve moje gluposti. Koje me vuku nazad. I istovremeno guraju napred. Sto dalje od sebe same koja je ostala upokojena na prljavom, jeftinom, gadnom beogradskom asfaltu.

Eto.

Zato necu da te cujem. Ne mogu. Zato stiskam crveno dugme na telefonu mahnito svaki put kada se ispise tvoje ime. Jer ne mogu da podnesem ni ideju tvog glasa u ovoj realnosti. Kada bih dozvolila... kada bih te pustila da prodres ovde glasom svojim - stvorila bih kanal koji bi povezao mrznju i ljubav, koji bi izjeo sebe samog... ne bih mogla da se nosim sa sazaljenjem u tvom glasu koje bi mi servirao kada bih samo naznacila sebe kakva sam sada... ne zelim to... lose ti stoji sazaljenje... i meni lose stoji pretvaranje da sam zahvalna na paznji. Jer nisam. Jer samo zelim da vrisnem na tebe i da te okrivim za sve. Za to sto sam postala ona koja jesam a kojom se ne ponosim. Za to sto sam ovde. Ovako. Sada. Sto nisi tu. A to necu da radim. Jer nije ispravno. I nije u redu. Nije fer. Fer plej jos uvek poimam i primenjujem iako otkrivam da se nadamnom retko koristi.

A... tako bih svima sve rekla. I opsovala. I podigla glas. I trepavice. I dlan. Za samoodbranu od onih koji misle da imaju prava, znanja i hrabrosti da mi staju na muku.

Da se zastitim od same sebe koja me proganja tvojim najdrazim glasom.

Vino je nastalo kad i francuski jezik, čvrsto sam uverena u to...

I niko ga ne ume naručiti kao rodjeni Parižanin... kad izgovori meko, grleno „Merlot“ u sred grubosti i prostote tipičnog engleskog pab-a, doda mu neprimetno boju i neku čudnu aromu koja te prenese u sanjani Pariz... negde u polumraku nazreš Becauda kako ispušta maglene kolutove sa usana... a u ćošku te isprepada nečiji ležeran ciktav smeh...

I onda odjednom uši odbiju da čuju bilo šta sem malčice promuklog glasa koji šapuće te neke stihove kojima si se divila od kako si naučila da čitaš i osećaš poeziju... po ritmu počneš razaznavati i neka značenja koja tvojim krutim znanjima izmiču...

Premda si s početka lovila sitne cake kojima se služi da bi kreirao atmosferu prisnosti i opuštenosti... poput dlana ovlašno spuštenih na tvoja ledja dok prolaziš glomazni dovratak a on te skoro neprimetno pušta ispred sebe blago usmeravajući, pritiskom, ulevo ili udesno... ili ovlašnog obujmljivanja oko struka da bi se postavio izmedju tebe i malo nasrtljivijeg pijanca koji pokušava da prevrne ceo šank... skoro neprimetni dodir kolenom u razgovoru... neophodnost da šapne i pritom ti dahom pomeri uvojak sa vrata... što provereno izaziva naježenost svakog kvadratnog milimetra kože sapete kompleksnim materijalom...

Teraš ga da priča o Parizu u koji si želela da odeš još kad si imala tri godine i kada ti je baka danima pričala o večerima na Jelisejskim poljima i krstu svetlosti Trijumfalne kapije... a usput ti pokazivala požutele predratne fotografije na kojima je odjednom užasno mlada i koketna... sa crnim bereom, i nekim tamnim uvojcima pod njim... kada si prvi put u podsvesti povezala Grad svetlosti sa mladošću i lepotom... što on ne zna... i ne treba da zna... šta se njega tiče šta je i gde sve moja baba zabola nos... ali ga teraš da ti šapuće te neke mekane reči koje se taru uzajamno pod tvojom kožom i stvaraju neobičan osećaj treperenja... pa te bude baš briga što se služi prastarim trikovima koje znaš... skroz baš briga... jer odjednom postane važno samo da govori taj jezik... što tiše i što hrapavije... i da pridje dovoljno blizu da osetiš jedva primetan miris mente koji mu se zavukao u nabore košulje...

Francuski je stvoren da bi na njega padale ćurke poput mene... i da bi se njime izgovarale neke lepe misli...bez obzira na njihovu apsolutnu vrednost u vidu iskrenosti... koja potpuno izgubi poentu kada shvatiš da si uvučen u zamku hedonizma... vina i jezika... mirisa i dodira... osmeha i značajne tišine... i da je potpuno nebitno sutra i prekosutra i juče... i pre pola sata... kada je francuski jezik, i francusko vino i francuski osmeh... i onda se preneseš u drugo doba i nudeći mu usne poljubiš celu naciju njegovu, sopstvenu porodičnu prošlost i nedosanjanosti... a svijajući mu ruke oko vrata zagrliš ceo Pariz zajedno sa Versailles-om, Louvre-om i svim zalutalim umetnicima MonMartre-a...

Gledam u oči.

Kroz trepavice.

Na koži osećam mrak. Težak i gust.

Lepljivi miris alkohola.

Penetraciju vetra.

Smešanost mirisa tela, krema, parfema, nikotina...

Liznem usnu.

Pulsiram zajedno sa tišinom i sekundarom tvog sata... velikog... na levom zglobu.

Isključim ton.

Zurim ti u usne.

Zamišljam da umesto reči oblikuješ mene njima...

Pokušavam da dočaram toplu vlažnost i ukus njihov...

Pogledom kao vrhom noža klizim niz tvoj vrat... Pritisnem jabučicu... Zubima načnem ključnu kost...

Plašim se da udahnem. Svaki atom kiseonika golica... iznutra... oblizuje mi neurone tik pod kožom.

Zagrizla bih ti rame kao jabuku. Onu grešnu. Sa uživanjem.

Noktima ti ispisala neke tajne po plećima.

Jezikom iscrtala suncokrete po stomaku.

Kosom ti zglobove splela nad glavom.

Miran da budeš.

Nepomičan.

Mrakom da se prolijem po bedrima tvojim ... i zarobim ti svaki otpor.

Tišina!

Kada je bila mala imala je najkrupnije oči, najpufnastije obraze i najmanji nosić na svetu.

Bila je šarmantno proćelava... kao neki političari koje znamo, onako na temenu... sa sve paperje-mekim loknama oko ušiju... kasnije je obrasla kosom kao džunglom pa smo dugo ratovali oko pravljenja frizura. Neretko je vrištala na moje „umetničke“ zahvate na njenoj glavi ali me je puštala da se igram... njom, kao živom lutkom.

U glavi nosim njenu sliku kako sa celih godinu dana u nekoj suknjici sa karnerićima, obraza naduvenih do prskanja, držeći se za ogradicu kreveca ritmično odskače od dušeka... satima...

I onu drugu sliku nje u treger farmericama i frotir crvenom duksu koji je tih dana mogao da po boji konkuriše njenim obrazima najmekšim, kako juri za loptom po dvorištu trapavim bebećim hodom i čupa lišće sa niskih grana...

Onda se setim nekih karnerastih gaćica preko pelena i istrćenosti tog dela tela pod suknjičetom dok se penje uz banderu ili juri za lokalnim golubovima koji su od nje, garant, vukli teške traume zbog kojih su sejali perje nemilice po održavanom travnjaku i dovodili čistače istih na ivicu histerije.

Kasnije je krenula u školu. Ošišana na princ-Valijant. U belim čarapicama i lakovanim cipelicama koje nisam uspela da ubedim mamu da su još u moje vreme izašle iz mode. Mrzela je dugmad. Mislim da ih još uvek mrzi ali im se s vremena na vreme nevoljno pokori. Mrzela je rolke i sve što steže.

Kada je krenula u srednju odahnuli smo. Na kratko. Nismo stigli ni da uzviknemo „Napokon“ a već je ušla u blaženi period hormonskog disbalansa koji je rezultirao čestim treskanjem vratima, višesatnim seansama za računarom (i ko izmisli internet), još dužim na telefonu koji je iskukala od familije i sve češćim konstatacijama predačkog para „Da su već matori za te stvari“...

Kada sam je prvi put videla u novom žutom kostimu za ples – znala sam da je skoro odrasla. Pratila sam je kao verno pseto. Šminkala. Uvijala nemoguće pundje. Navijala. Vrištala. Skidala joj radove sa interneta. Prekucavala iste. Svadjala se sa precima oko njenih prava i sloboda.

Krala mi je šminku redovno... i još redovnije mi pozajmljivala pare (koje je ne znam kako uvek uspevala da uštedi za razliku od mene koja sam bila sklona tome da potrošim i ono što nemam)...

Za prvog dečka mi je rekla u poverenju. I za prvi raskid. Koji nije preplakala. Više je patila za prvim plesnim partnerom kog smo kolektivno doživljavali kao njenog „tinejdž-muža“... Neke uznemirenosti je umela da prećuti. Neke da iznese prilično javno. Prvi i poslednji put sam je čula da psuje dok sam sedela sa slušalicom u rukama tresući se od mešavine besa i jada, ne verujući u ono što sam čula. Zbog sebe nikad to nije činila. Pa sam se osetila krivom... što je trujem.

Nije joj rodjendan. Niti ijedan bitan datum. Ako se ne računa to da je za mene, od njenog rodjenja na ovamo svaki dan u njenoj blizini poklon s neba... i kad se svadjamo, i kad oholo ćuti, i kad se duri... i kad je nervozna pa samo sikće kao zmijče... i kad je vesela, nasmejana, rasplakana, zamišljena, vredna, lenja... a svaki dan daleko od nje... još jedan nemir.

Rekli su mi da je ok ne biti blizu. I da je normalno. Da je to stvar odrastanja.

Oni isti koji su mi govorili da najbolji prijatelji često dodju iz spoljnog okruženja i da se, po pravilu, sa najbližima najteže slažemo.

Možda je ok i normalno i sve to... ali ja i dalje ne znam za veći mir od onog kada me ona zagrli i kad zabijem nos u prevoj njenog vrata a ona i sada miriše kao ono isto balavo bebče koje je bila... i ne znam za bolji provod no kada sebi razmuti 3 u 1 a meni skuva neki čemer od kafe pa se zavali na trosed i onda mi dugo priča ili sluša... ponekad samo ćutimo... i pustimo neku našu muziku... pa tako u ćutanju budemo bliske...

Jbg, sad zvučim kao da pišem pismeni za peti osnovne na temu „Moja sestra“. Nije mi namera. Samo sam htela da izbacim neke slike koje me preplavljuju kada joj čujem glas... i htela sam da slovima iskažem neka osećanja koja me napadnu dok gledam slike i pokušavam da kompenzujem njeno fizičko prisustvo dugim mailovima i nagovaranjem da se što češće slika... da ništa ne propustim... iako znam da je nemoguće.

Stvarno mi nije namera da patetišem ovde i da opisujem do u detalje čokoladnost njenih očiju, ni ćilibarnost njen kože... još manje zračnost njenih osmeha... ko nije video – ništa mu ne vredi... a ne vredi ni meni... jer neću biti tu da je našminkam za maturu, da joj zakačim kosu, uklopim cipele sa tašnom i gurnem još malo para u nju „da se nadje“...

Samo sam htela da...

Noć je.

Po običaju visim sa prozora svoje sobe... udišem hladni, vlažni vazduh... dimim...

Miris cigarete me smiruje. Vraća izgubljeni identitet... i ne mogu da ne mislim koliko je to jadno... kada ti otrov predstavlja vezu sa onim što si verovao da jesi. Ali ih volim. Cigarete.

Volim da propustim dim... udahnem ga duboko... do rasprskavanja alveola... osetim celim bićem aromu, tešku i oporu... vrati me u ono neko vreme kada smo sedeli u podzemlju i nad bezbrojnim kafama filosofirali. Rešavali neka svetska pitanja i ona manje svetska... naša...

Vrati me na neke alkoholne noći i tvoj duks na ramenima.

Na neke studentske žurke kada sam lako umela da skliznem u svoj alter-ego i pustim ga da popuni prostor koji je ostao za tobom. I one neke sulude priče kada se cela klapa ujutru sruči na dva troseda i zaspi kao zaklana... sa glavom na ramenu prve osobe do sebe. Bez ikakve seksualne konotacije. Vrati me na zajedničko učenje „kod mene ili kod tebe“ i na „kreativne pauze“. Vrati me predispitnu tremu i ritualni pelinkovac posle obavljenog posla u fakultetskom klubu.

Vrati me na moje „Izgubljene dečake“ koje i danas toliko volim... i na neke noći kada sam umela da izadjem sama sa njih šestoricom i da mi bude super. Vrati me na neke sedeljke kada su se lupale gluposti a svi se smejali kao najpametnijim vicevima. Vrati me na njihove "top/secret" pozive i razgovore jedan na jedan o nekim stvarima koje "oni muški ne bi razumeli", a koji su toliko ličili jedan na drugi da nisam mogla da se ne osmehujem i da ih ne volim još više.

I ručkove koje su mi spremali, razmaženoj, jedinoj devojci u društvu...

Pričaju mi sinoć, njih dvojica... najnoviji update... oni uz vino, ja uz kafu... spaja nas skajp. Ne govorim im ništa. Jer znam šta će mi reći. Zato ćutim i uživam u njihovim glasovima koji se prepliću... toliko ih dugo nisam videla... toliko dugo se nismo smejali zajedno i podelili tu, čuvenu već, čašu vina dok se nad centrom Beograda sklapaju neki mrakovi koje nismo uspeli da odagnamo.

Maločas otvaram mail. Nalazim njihovu poruku. Svih šest potpisa... i neki prilozi... video...

Narednih pola sata, sedim sama u ovoj jebenoj magnolijastoj sobi i plačem... nad Vladom i Bajkom, Djordjem Marjanovićem i Lolom Novaković... nad slikama Beograda i njihovim fotografijama... nad rečima „I dalje si naša!“

„Samo me jedno poslušaj“, rekao mi je sinoć...“Prestani da tražiš Ničea u Milanu Rakiću...“

Prestajem, dragi... prestajem, polako... i nekako... prestajući... danas... ne mogu da prestanem da plačem...

Telesna, sasvim.

Ne zanima me noćas da čitam... ni da budem fina... ni najmanje.

Ali me zato vrlo zanima da si noćas tu...

Negde.

Blizu...

Da mi soba zamiriše na cigarete, ispuni se tvojim ćutanjem.

Da gledaš u pod. U cipele. Skreneš udesno ka zidu. Vratiš se tepihu. U tišini.

Da mi nadlaktice pritisnu tvoji izdasi... bezdodirni... onako dok ti još slušam tišinu na drugom kraju sobe.

Da osetim stezanje. Raskopčam dugmad. Udahnem slobodno.

Zanima me da zurim u obrise tvojih mišica na zidu... i krajnje detinjasto zadrhtim na težinu tvog koraka.

Da sklopim oči i udahnem tragove tvog mirisa...

Da osetim tvoj dlan na vratu. Suv. Topao. Ne previše. Stresem se.

Izvijem. Ponudim kucavicu tvojim zubima. Jeziku tvom drskom u tišini i u zvuku.

Prstima tvojim da se igram.

Prebiram ih kao sitninu.

Mali...domali... usnama... obuhvatim...

Ne zanima me da merim vreme. Zanima me da zaboravim da postoji.

I da budeš tu.

Da osećam pod prstima kako ti se mišić po mišić napinje dok po njima prelazim kao po klavijaturi... da umrsim ih sa tvojima... Dišem tvoju kožu... mirisnu i toplu... zgrejana... spletena sa tvojim telom...

Zanima me da si tu. U mojoj sobi.

U tišini.

Apsolutnoj.

Disanje samo.

Teško. Zasićeno. Gusto. Lepljivo. Zamamno.

Ne mogu... ne mogu... nemogunemogunemogunemogunemogu...

Otvaram usne.

Krik mi u grlu stoji.

Nema.

Ne mogu.

Ni glas da izustim... ne mogu... ne mogu...

U vrtlogu mi šume... planina jedna... noć... vrela... jeftina muzika... sklupčana na suvozačkom...mirna... oslonjena... nasmejana... u vrtlogu zelenog, plavog, crnog... glasova, jeke, melodija... vrištanja... ukus peperminta... i jagoda... crno preuzme... glasovi ostanu... mirisi neki... kiša na limu... tajac.

Ni glasa.

Ne mogu.

Ne zaslužuješ.

Ne mogu!

Očigledno...

Reči nam i nisu potrebne...

Ne... kada me tako dobro poznaješ.

Istina.

Boli.

Prolazi.

Čujem te.

Ne pitati ništa...

Samo čuti.

Prošlost kako odzvanja...

Budućnost kako izmiče...

Sadašnjost, nemuštu...

Tišinu čuti.

Osetiti pod kožom

Prijanjanja neka,

Zaboravljena...

Neizbrisana...

Stalna...

Ne pitati me.

Ništa.

Sve je rečeno...

Reči su me napustile...

Nedovoljne, siromašne smislom za ono nešto neizrecivo mučno pod kožom...

Ovo je jedini način na koji umem da ti kažem...

Znam da ćeš razumeti...

Pričaj mi.

Pričaj mi! Pričaj mi, pričaj... bilo šta...

Govori o vremenu, prepričaj mi neki osrednji holivudski davež od filma, podeli sa mnom sve sitne i nebitne stvari koje te muče, raduju, sačinjavaju, prazne... Samo ne prestaj da govoriš... sipaj reči na mene... još, još... ne prestaj. Molim te ne prestaj... samo mi govori.

Govori o bilo čemu.

Pričaj mi o kiši koja te je zatekla dok si se vraćala umorna sa posla, pričaj o neizbačenom djubretu, o cenama prehrambenih proizvoda, novim cipelama koje ceš kupiti od sledeće plate...

Govori o detinjstvu, o mladosti, o planovima... čemu želiš.

Jadaj mi se. Hvali se.

Govori mi.

Slušam te...

Tu sam i slušam.

Ne prestaj.

Ne dozvoli da tišina prodre u moje vreme.

Pričaj mi o alkoholu, spomeni cigarete, ispleti ceo trač o komšinici iz broja 22, opiši jedan prosečan dan na poslu i onog daveža od šefa koji misli da sve zna najbolje...

Govori o sebi... ili kome već želiš...

Samo... me ne pitaj ništa... i ne dozvoli da tišina kao pokrov padne po meni...

Ne daj joj da me se dohvati...

Jer... ako dodje...

Ako tišina zaista dodje... prikrade se, osvoji, prisvoji, zavlada i ostane... plaši me šta bih sve mogla da čujem u njoj...

Polovično živa.

Funkcionalna pre.

Radim

izmedju kose I vrata…

Sve ispod vrata ćuti,

Ne mrda

Ne diše,

Ne treperi

Ništa

I čekam…

Brojim…

Da proradi…

Klikne

Zašrafiš

Odšrafljeno

Uključiš

Priključiš

Prespojiš

Pre no

što ponovo

Ostanem ovde…

Nisam dobra devojčica ovih dana...

Kiša mi je današnja poprskala nervne završetke i aktivirala centre za lučenje davno zaboravljene supstance koja čini da treperim psihofizički i vrlo bezobrazno ćutim...

Poželela da sam dovoljno bogata, beskrupulozna i očajna da okrenem neki broj...naručim iz kataloga jedan primerak od 190 u vis i ostalo... crn po mogućstvu, malo razbarušen, snažnih ruku... da ga stavim u fotelju, naredim da ćuti (da ne kvari trenutak) i bude miran... skinem ga, okrenem mu ledja, sednem, odradim šta sam htela... i ne okrećući mu se licem dobacim tih par stotina evra i nemušto pokažem na vrata vraćajući se za kompjuter i paleći cigaretu...

Sva sreća da nisam... dovoljno bogata za to...

Gusta noć se skupila na prozorima.

Još gušći vazduh me obgrlio.

I njegove reči.

Poznate.

Odavno.

Iz predjašnjeg života, čini mi se.

Gušim se.

Glas njegov.

Podmešljiv malo.

Izvitoperen cigaretama i alkoholnim seansama.

Prsti mu poigravaju.

Zašto ne mogu normalno da govorim sa tobom?

Ko kaže da ne možeš?

Godinama već se prepucavamo bez kraja i konca...

Istina.

Gušim se.

Umorna sam od toga.

Zašto si setna noćas?

Jesam li?

Zašto?

Ne odgovaram... iako znam zašto... zato što me noćas boli svaki udah... zato što sam besna... divlja od gneva koji mi se skupio pod kožom... od nekih neisplakanosti... divlja od nemogućnosti da se istrgnem, da negiram sopstvenu prosečnost i ljudskost...

Zašto sada ćutiš?

Šta da ti kažem?

Istinu...

Sklapam oči...

U glavi i na usnama mi samo vrisak!

Prestani da govoriš! Prestani da se smeškaš! Prestani!

Ljubi me! Dodirni me! Budi drzak! Budi silovit! Divalj! Neobuzdan! Spreči me da mislim! Nateraj me da se setim! Nanesi mi bol! Povredi me! Fizički, psihički, kako god hoćeš...samo učini da prestane... da ne mislim...

Cimni me! Trgni me! Udari ako hoćeš! Ljubi me, ljubi me, ljubi me... telom mi izbij iz glave svaku ideju... nateraj me da osetim da si tu! Primoraj me da ti odgovorim!

Ne govori mi! Ne slušaj me!

Drhte mu ruke. Oklevaju glasovi na usnama. Trepavicama kao nožem raseca tišinu.

Hajde! Šta čekaš!? Jesi li muško!? Jesi li još onaj koga pamtim?

Hajde! Razbij me kao igračku, onako kako si to nekada radio!

Zašto oklevaš!?

Hajde!

Probada pogledom. Neprozirnim.

Volela sam taj pogled.

I te prste.

Svaki deo.

Ne oklevaj. Ne ćuti. Ne miruj.

Ne noćas. Ne sada.

Učini šta god želiš...

Ljubi me.

Nateraj me da ti se dam!

Načini od mene noćas onu koja sam bila...

... ugasni ga...

... utišaj mu glas...

...operi mu dodir svojim...

... izbriši ga iz mene, sa mene...

... potisni starim bolom veći...

...povredi me...

...samo ga izbriši noćas...

Gleda me... dugo i nemo.

Udarac mi se skuplja kao znoj na dlanovima.

Kontroliši se!

Pružila bih ruku... da znam šta će učiniti... udariti, pomilovati... odgurnuti, raskopčati ???

Ne postoji sutra!

Neću da postoji!

Učini nešto!

Mrzim te!

Hajde!!!! Hajde ako si muško, hajde ako si imalo onaj koji si bio, kog pamtim, kog sam zaboravljala...

Skoro da osećam ukus njegove nervoze... oblizujem se. Drsko. Hoću da boli i mene i tebe. Hoću da se igram. Da izgubim hoću. Noćas. Nije mi važno sutra. Ono ionako nikada nije bilo moje.

... samo mu utišaj glas u mojoj glavi... i dodire mu speri sa moje kože...

Znam da sam ti rekla da smo u svadji i da više ne želim da znam ništa... ni gde si ni šta si ni kako si ...

Znam i da sam i dalje ljuta i da sve da na kolenima prepuziš od Lamanša do Novog Beograda, udariš čadore pod terasom broja 39 i štrajkuješ gladju dok ti kosti ne provire kroz kožu – oproštaj ne bi stigao... nikada... ne bavim se Božjim poslovima, rekla sam ti odavno... na njemu je da prašta, a ja nisam dovoljno ni nadobudna a ni bogobojažljiva da se time bavim...

Nisam zaboravila ni da uporno ćutim. Ni da se pretvaram da se ne poznajemo kada te maliciozni prekucani glasovi spomenu uzgred...

Nisam zaboravila ni da obećam sebi da će te kad-tad stići moj gnev... makar za dvadeset, trideset godina... strpljiva sam ja dovoljno... da sačekam... decenije da pustim da proteknu... da se učini nebitnim svima... pa i meni samoj... tada će biti trenutak da naplatim svaki sekund svog vremena potrošenog na toliko banalnu stvar kao što si ti... i još banalniju kao što je bilo kakva pozitivna emocija koju sam mogla da gajim... i one manje pozitivne koje su me sustigle naknadno... svaki sekund zaračunavam kao godinu... gadan bih bankar bila...

Sećam se i dalje kontrasta tišine nekad i sad. One koja se činila ispunjenom do poslednjeg halapljivog udaha vazduha i ove koja disanje čini izlišnim naporom...

Sve to stoji... uklesano... nepromenljivije od stalnog... ono još čvrsto za šta se hvatam kada se učini da tonem u amorfnu nesigurnost sutrašnjeg dana... ono što me goni da ne dignem ruke... sva mržnja koju sam sabrala, svo ogorčenje... sva osveta koju hladim... da sačeka, da strpljiva bude... koju mazim kao svoje dete, obećavam joj, sladim...

Mislio si da ćeš nedostajati tih pola godine koliko će te kriti nedodjija? Mislio si da je moje „čuvaj se“ poteklo iz trzaja onoga što je bilo? Ne teraj me da ti se smejem u lice, u slušalicu...u mail...

Sve što je „čuvaj se“ značilo za mene... bilo je „čuvaj se da te ne oštete, da te ne pokvare, čuvaj se da mi ne obezvrediš uživanje kada jednom prodje dovoljno vremena da ono čime budem zamahnula sasvim sigurno ne promaši cilj...“... „čuvaj se da bih imala čemu da se nadam... da bi mržnja moja imala svoj predmet do zadovoljenja...“

Ne želim ti zlo... još...

Stiže mi maločas mail sledeće sadržine:

"Tebi bi izdajice bolje bilo da se pokupiš i odeš na taj tvoj Zapad da se dalje vučeš sa tvojim Englezom. Ništa ti sveto nije.  Svakoj koja je svetu srpsku krv zamenila trulom zapadnjačkom ovde mesta nema. Zato bolje idi sama da te ne teramo mi."

Sedim evo i mislim... mislim se dal' da plačem ili da se smejem. Dal' da odgovaram junačkom pravoslavnom srbinu koji šalje mail sa nepoznate adrese i nepotpisan ili da i ovo stavim u katalog neprevazidjenih gadosti i gluposti?

A i šta bih mu odgovorila?