Noć je.

Po običaju visim sa prozora svoje sobe... udišem hladni, vlažni vazduh... dimim...

Miris cigarete me smiruje. Vraća izgubljeni identitet... i ne mogu da ne mislim koliko je to jadno... kada ti otrov predstavlja vezu sa onim što si verovao da jesi. Ali ih volim. Cigarete.

Volim da propustim dim... udahnem ga duboko... do rasprskavanja alveola... osetim celim bićem aromu, tešku i oporu... vrati me u ono neko vreme kada smo sedeli u podzemlju i nad bezbrojnim kafama filosofirali. Rešavali neka svetska pitanja i ona manje svetska... naša...

Vrati me na neke alkoholne noći i tvoj duks na ramenima.

Na neke studentske žurke kada sam lako umela da skliznem u svoj alter-ego i pustim ga da popuni prostor koji je ostao za tobom. I one neke sulude priče kada se cela klapa ujutru sruči na dva troseda i zaspi kao zaklana... sa glavom na ramenu prve osobe do sebe. Bez ikakve seksualne konotacije. Vrati me na zajedničko učenje „kod mene ili kod tebe“ i na „kreativne pauze“. Vrati me predispitnu tremu i ritualni pelinkovac posle obavljenog posla u fakultetskom klubu.

Vrati me na moje „Izgubljene dečake“ koje i danas toliko volim... i na neke noći kada sam umela da izadjem sama sa njih šestoricom i da mi bude super. Vrati me na neke sedeljke kada su se lupale gluposti a svi se smejali kao najpametnijim vicevima. Vrati me na njihove "top/secret" pozive i razgovore jedan na jedan o nekim stvarima koje "oni muški ne bi razumeli", a koji su toliko ličili jedan na drugi da nisam mogla da se ne osmehujem i da ih ne volim još više.

I ručkove koje su mi spremali, razmaženoj, jedinoj devojci u društvu...

Pričaju mi sinoć, njih dvojica... najnoviji update... oni uz vino, ja uz kafu... spaja nas skajp. Ne govorim im ništa. Jer znam šta će mi reći. Zato ćutim i uživam u njihovim glasovima koji se prepliću... toliko ih dugo nisam videla... toliko dugo se nismo smejali zajedno i podelili tu, čuvenu već, čašu vina dok se nad centrom Beograda sklapaju neki mrakovi koje nismo uspeli da odagnamo.

Maločas otvaram mail. Nalazim njihovu poruku. Svih šest potpisa... i neki prilozi... video...

Narednih pola sata, sedim sama u ovoj jebenoj magnolijastoj sobi i plačem... nad Vladom i Bajkom, Djordjem Marjanovićem i Lolom Novaković... nad slikama Beograda i njihovim fotografijama... nad rečima „I dalje si naša!“

„Samo me jedno poslušaj“, rekao mi je sinoć...“Prestani da tražiš Ničea u Milanu Rakiću...“

Prestajem, dragi... prestajem, polako... i nekako... prestajući... danas... ne mogu da prestanem da plačem...