Kada je bila mala imala je najkrupnije oči, najpufnastije obraze i najmanji nosić na svetu.

Bila je šarmantno proćelava... kao neki političari koje znamo, onako na temenu... sa sve paperje-mekim loknama oko ušiju... kasnije je obrasla kosom kao džunglom pa smo dugo ratovali oko pravljenja frizura. Neretko je vrištala na moje „umetničke“ zahvate na njenoj glavi ali me je puštala da se igram... njom, kao živom lutkom.

U glavi nosim njenu sliku kako sa celih godinu dana u nekoj suknjici sa karnerićima, obraza naduvenih do prskanja, držeći se za ogradicu kreveca ritmično odskače od dušeka... satima...

I onu drugu sliku nje u treger farmericama i frotir crvenom duksu koji je tih dana mogao da po boji konkuriše njenim obrazima najmekšim, kako juri za loptom po dvorištu trapavim bebećim hodom i čupa lišće sa niskih grana...

Onda se setim nekih karnerastih gaćica preko pelena i istrćenosti tog dela tela pod suknjičetom dok se penje uz banderu ili juri za lokalnim golubovima koji su od nje, garant, vukli teške traume zbog kojih su sejali perje nemilice po održavanom travnjaku i dovodili čistače istih na ivicu histerije.

Kasnije je krenula u školu. Ošišana na princ-Valijant. U belim čarapicama i lakovanim cipelicama koje nisam uspela da ubedim mamu da su još u moje vreme izašle iz mode. Mrzela je dugmad. Mislim da ih još uvek mrzi ali im se s vremena na vreme nevoljno pokori. Mrzela je rolke i sve što steže.

Kada je krenula u srednju odahnuli smo. Na kratko. Nismo stigli ni da uzviknemo „Napokon“ a već je ušla u blaženi period hormonskog disbalansa koji je rezultirao čestim treskanjem vratima, višesatnim seansama za računarom (i ko izmisli internet), još dužim na telefonu koji je iskukala od familije i sve češćim konstatacijama predačkog para „Da su već matori za te stvari“...

Kada sam je prvi put videla u novom žutom kostimu za ples – znala sam da je skoro odrasla. Pratila sam je kao verno pseto. Šminkala. Uvijala nemoguće pundje. Navijala. Vrištala. Skidala joj radove sa interneta. Prekucavala iste. Svadjala se sa precima oko njenih prava i sloboda.

Krala mi je šminku redovno... i još redovnije mi pozajmljivala pare (koje je ne znam kako uvek uspevala da uštedi za razliku od mene koja sam bila sklona tome da potrošim i ono što nemam)...

Za prvog dečka mi je rekla u poverenju. I za prvi raskid. Koji nije preplakala. Više je patila za prvim plesnim partnerom kog smo kolektivno doživljavali kao njenog „tinejdž-muža“... Neke uznemirenosti je umela da prećuti. Neke da iznese prilično javno. Prvi i poslednji put sam je čula da psuje dok sam sedela sa slušalicom u rukama tresući se od mešavine besa i jada, ne verujući u ono što sam čula. Zbog sebe nikad to nije činila. Pa sam se osetila krivom... što je trujem.

Nije joj rodjendan. Niti ijedan bitan datum. Ako se ne računa to da je za mene, od njenog rodjenja na ovamo svaki dan u njenoj blizini poklon s neba... i kad se svadjamo, i kad oholo ćuti, i kad se duri... i kad je nervozna pa samo sikće kao zmijče... i kad je vesela, nasmejana, rasplakana, zamišljena, vredna, lenja... a svaki dan daleko od nje... još jedan nemir.

Rekli su mi da je ok ne biti blizu. I da je normalno. Da je to stvar odrastanja.

Oni isti koji su mi govorili da najbolji prijatelji često dodju iz spoljnog okruženja i da se, po pravilu, sa najbližima najteže slažemo.

Možda je ok i normalno i sve to... ali ja i dalje ne znam za veći mir od onog kada me ona zagrli i kad zabijem nos u prevoj njenog vrata a ona i sada miriše kao ono isto balavo bebče koje je bila... i ne znam za bolji provod no kada sebi razmuti 3 u 1 a meni skuva neki čemer od kafe pa se zavali na trosed i onda mi dugo priča ili sluša... ponekad samo ćutimo... i pustimo neku našu muziku... pa tako u ćutanju budemo bliske...

Jbg, sad zvučim kao da pišem pismeni za peti osnovne na temu „Moja sestra“. Nije mi namera. Samo sam htela da izbacim neke slike koje me preplavljuju kada joj čujem glas... i htela sam da slovima iskažem neka osećanja koja me napadnu dok gledam slike i pokušavam da kompenzujem njeno fizičko prisustvo dugim mailovima i nagovaranjem da se što češće slika... da ništa ne propustim... iako znam da je nemoguće.

Stvarno mi nije namera da patetišem ovde i da opisujem do u detalje čokoladnost njenih očiju, ni ćilibarnost njen kože... još manje zračnost njenih osmeha... ko nije video – ništa mu ne vredi... a ne vredi ni meni... jer neću biti tu da je našminkam za maturu, da joj zakačim kosu, uklopim cipele sa tašnom i gurnem još malo para u nju „da se nadje“...

Samo sam htela da...