Ne znas... i ne mozes da znas kako izgleda...

Ne trudim se da ti objasnim. Mucno mi je da otvaram usta i izgovaram reci koje nece odjeknuti. Ne mogu. Ne zelim. Ne mozes mi pomoci. Ni sama to vise ne umem.

Zarobljena sam. Samom sobom. Sapletena sopstvenim idejama i nesposobnoscu da napravim iskorak.

Da, karijera mi ide sjajno... jesi li to zeleo da cujes? Samo o tome mogu da ti pricam. Ostalo je neizrecivo.

Sta te se tice!? Sta te se tice kako provodim noc... i dane... u mraku. Sta te se tice koliko prazni umeju da budu medjuljudski odnosi kojima se zatrpavam... kojima te zatrpavam. A u koje ne umem da se ukljucim .

I sta te se tice kako sam. Super sam. Sjajno. Odavno ovako dobro nisam bila. I sve mi ide od ruke i sve mi je potaman... Idila. Jebena idila.

Necu da ti kazem... necu da ti pricam o anonimnim likovima koji mi ispunjavaju dane. Ni o tome kada sam poslednji put opustila nervne zavrsetke koji su zgrceni pod kozom mesecima. Necu da ti pricam o sebi. Za to mi sluzi ovaj glupi blog i jos gluplja tastatura. Ne tice te se. Necu da te se tice jer ne zelim da cujem uzdah sa druge strane. Ne zelim da mi pametujes o izborima, o cenama koje se moraju platiti za iste, necu da te slusam kako mi drzis predavanje o necemu sto nikada nisi iskusio u svom malom zasticenom svetu. Mislis da ja to ne znam? Ja zivim svaki od svojih izbora idiote! I ne znam vise da li su izbori ili su nametnute realnosti kojima je nemoguce pobeci.

Moji konflikti su samo moji... i kada ih pisem jos ih bezbroj ostaje u glavi za koje nisam pronasla reci. Zato ih ne saopstavam. Posebno ne tebi. Jer ne bi razumeo. Jer si zasticen. Nesposoban da opstanes van malog sveta koji si stvorio a ciji ja nikada nisam bila deo. Iako sam zelela da budem. Deo. Tvog sveta. Tog zasticenog. Da se ogrebem i ja za ususkanost neku, makar tudju.

Ne padam u nesvest od ushicenja kada mi se neko obrati stranim jezikom, ne osecam da je strasno posh i super ziveti u najvecem gradu Evrope, ne mislim da je zanimljivo izaci svaki put sa drugim na kafu, sklapati mozaik od usana stranaca koji govore iste reci kakvih sam se naslusala za barem tri zivota. Ni najmanje.

Ali zato nosim grudvu u grudima umesto srca. Jednu homogenu smesu neisplakanosti, ogorcenja i straha. Obavijenu nedostajanjem kao staniolom. U grudima. Pod grlom. Kao orden za sve gluposti ljudskog roda. Za sve moje gluposti. Koje me vuku nazad. I istovremeno guraju napred. Sto dalje od sebe same koja je ostala upokojena na prljavom, jeftinom, gadnom beogradskom asfaltu.

Eto.

Zato necu da te cujem. Ne mogu. Zato stiskam crveno dugme na telefonu mahnito svaki put kada se ispise tvoje ime. Jer ne mogu da podnesem ni ideju tvog glasa u ovoj realnosti. Kada bih dozvolila... kada bih te pustila da prodres ovde glasom svojim - stvorila bih kanal koji bi povezao mrznju i ljubav, koji bi izjeo sebe samog... ne bih mogla da se nosim sa sazaljenjem u tvom glasu koje bi mi servirao kada bih samo naznacila sebe kakva sam sada... ne zelim to... lose ti stoji sazaljenje... i meni lose stoji pretvaranje da sam zahvalna na paznji. Jer nisam. Jer samo zelim da vrisnem na tebe i da te okrivim za sve. Za to sto sam postala ona koja jesam a kojom se ne ponosim. Za to sto sam ovde. Ovako. Sada. Sto nisi tu. A to necu da radim. Jer nije ispravno. I nije u redu. Nije fer. Fer plej jos uvek poimam i primenjujem iako otkrivam da se nadamnom retko koristi.

A... tako bih svima sve rekla. I opsovala. I podigla glas. I trepavice. I dlan. Za samoodbranu od onih koji misle da imaju prava, znanja i hrabrosti da mi staju na muku.

Da se zastitim od same sebe koja me proganja tvojim najdrazim glasom.