Krišom sam se savila u mislima da me ne vidiš kako dogorevam, da ne osetiš miris nade koja se spekla na izlazu iz očiju dok te, obnevidele traganjem, proklinju... Poklekuje vreme nad našim urnama i već se plesan hvata na.nekada jasne, osmehe... Šalješ mi trenutak da me zaboli i pripremi za sutrašnji poraz pred samom sobom. Pružila sam ruke da ga, kao blagoslov, radosna primim u sebe, žaleći zoru koja me je osudila na nas... ne vidiš, ne gledaš, ćutiš...

Više te ne prepoznajem po koracima već te nazirem dok se podsmevaš staklenicima i ljudima koji su odrastali u njima... a ti očima senčiš tanku prugu umiruće noći i usne ti se miču... i, lepo vidim, za odlazak se moliš... za beg i mogućnost da se ponovo nadaš da je život tek, počeo i da te očekuje i da te očekuje iza prvog zida koji predješ bez nas...

U tebi osećam nemir i težnju da utoneš u predanje o usamljeniku i izgarajućoj posvećenosti samome sebi kao da ti odbrana posustaje u mori koja cveta na mojim prstima...