Nečist se kruni nad mojom glavom dok tragam za smislenim molitvama... udelih ti poslednju šansu da jesmo kao da novi trenutak ti dajem... uzeo si ga kao pričest a sklonio kao sramotu... Opraštam se sa nama danima unapred iako ne znam kome se oprost daje i zašto - nešto u zemlji pulsira i tera na plač... ne dam da me vreme odbaci... ne dam ti da me privoliš na očaj.

Smradno jutro pliva u krvi, Grad se uspavao i ćuti dok ga režem koracima i dodeljujem ti deo. Moraš mi reći na koliko se načina može prihvatiti neizbežno a da ne narušiš spososbnost da usniš... da se ne budiš svim onim danima koji te mrze jer im nisi kraj.

Bežimo jedno drugom u panici od večnosti ćutanja,a putevi nas, silni, navode na greh... da pokleknemo i priznamo da se pobeći od sebe ne može lako. Ostavljam te svaki put kao poslednji, da ti se naslušam koraka kako te muče i da ti otmem snagu koja nas drži... Pokrivaš me mislima kao da me sakrivaš pred sobom... ujedaš mi, besan, dodire jer te osvetljavaju i more... hteo bi da se sačuvaš od skromnosti i uobičajenih gledanja u sutra.

Sklapam oči na samrti volje i putujem dugo u bezdna umna ne bih li ti tamo, konačno, oprostila sebe...