Pripremam najteže osmehe da ti se otmem... najsladje suze da te sažale i sklope ti pogled sa zemljom, da ne vidiš da bežim... da ne gledaš dok uzimam oprost od tvoje kože.

Smejemo se svitanju koracima... odbrojavaš ih kao da plaćaš moje prisustvo i sva prljava htenja na tvojim prstima dva nova početka... i nova dva oka u tvojoj glavi,a ti me lažeš da si tu i da još uvek pamtiš ponoć u meni.

Opasnost se nazire u blatnjavim zidovima našeg, privatnog, pakla... okviri od betona i zabrana u kojima sam, poslušno, provodila zore - prskaju kao ogledala i polako se gube u navici da postojim kraj tebe... nisam to htela... nikada to nisam htela...

Samo jedna priča ti lebdi u kretnjama, podseća da uzalud molim... uhvaćena tobom, za usne ti vezana majčinom kletvom... ne umem da prepoznam mir u nastojanjima da izbrišem tamu koja nas sučeljava sa ispranim porodičnim portretom.

Obznanjujem jutru da te se plašim kao da si zid... i da... ma koliko to želela, više ne umem da ti se pokorim bez krvi.