Malo sam zgadjena ovih dana dok čitam novine. Iz raznih razloga. Ne da sam ranije bila oduševljena... već mi je nivo zgadjenosti bio u granicama tolerancije.

Tragediju koja se dogodila na Kalemegdanu u nedelju ne prestaju da zloupotrebljavaju za političke igre i, ako postoji gore od toga, za povećane tiraža. Jer, ja drugačije ne mogu da objasnim objavljivanje fotografija mrtvog i raskomadanog čoveka. Poznati su mi argumenti o „vaspitnom uticaju na mlade“, i one malo manje mlade... ali u mom ličnom sistemu vrednosti ne kotiraju se dovoljno visoko da bih mogla da ih prihvatim. Takodje mi se ne čini opravdanim ni priča o tome kako bi novinarstvo postalo „sterilno“ i „našminkano“ da se takve stvari ne objavljuju. To možda... ali pod pretpostavkom da mi IMAMO nezavisno i slobodno novinarstvo. Nešto mi se ne čini da je tako.

Zapravo, ne mogu da odlučim da li sam više zgadjena senzacionalizmom u kom izgleda naši novinari leče svoje frustracije provocirane ograničenjima proisteklim iz vlasničkih odnosa medija za koje rade i političkih grupacija od kojih primaju platu (napomena: to ne znači da mislim da su svi novinari takvi već da smo dostigli kritičnu masu dovoljnu da onih par pojedinaca zamaskira) ili mi se ipak više gade komentari koje nisam mogla a da ne pogledam... onako uporedno čitajući pet najčitanijih. Nemam ništa protiv kapitalističkih principa prilagodjavanja tržištu, ali mi se čini da granice više nema. Koliko ja znam (a nisam novinar pa ne mogu da kažem da je to mnogo) trebalo bi da to sve funkcioniše po principu povratne sprege, odnosno uzajamnosti. A toga nema. I ne samo u novinarstvu. Imamo populističke, pragmatske političke partije bez iole značajnijeg, dugoročnog inputa u sistem, takvi su nam i mediji...

A meni je muka da ih čitam i gledam i slušam... a moram... da ne moram, manula bih se ćorava posla. Muka mi je od svih tih morbidnosti koje se serviraju da zadovolje bez ikakvih ograda u vidu dobrog ukusa i makar najminimalnije ljudskosti. Muka mi je od polupismenih novinara koji prave gramatičke greške a dozvoljavaju sebi da podučavaju mase i razjašnjavaju im „šta se to zapravo dogadja sa nama“. Muka mi je od prepucavanja na teme koje za to nisu (ako uopšte ima takvih).

Dozvoljavam da moj sistem vrednosti nije merodavan i da je to stvar subjektivne prirode te da se, bottom line, ne može suditi o ispravnosti nečijeg sistema vrednosti... ali zadržavam sebi pravo da se zgadim nad onima koji to pišu i objavljuju... i onima koji uživaju čitajući ih.

FUJ!