Usamljenost...ona proganjajuca...

Jedva cekam da odem odavde... da budem usamljena u drugoj sredini... mozda bude manje tuzno biti usamljen u tudjoj, stranoj zemlji nego sto je biti ovde... gde svi govore tvoj jezik, ili bi barem trebalo da je tako... gde svi dele istoriju, uslove (makar vecina) i ostale aspekte dnevnog puta od tacke A do tacke B.

Grossmacht!

Ona sto goni. Sto razara. Samo zelim sve da ih oteram od sebe... da i fizicki sama budem... da cutim... da cute... u tisini da jesam...

Sta znaju!? I oni o meni i ja o njima... daleki... svako od njih... Mogu da me idealizuju, da me mrze, da im bude svejedno.. nije me briga... neka bude... kako god...samo da cute...da me omami tisina... da lazem sebe da mi jos ima mesta u ovom gradu, ovoj zemlji...

Iako znam da nije... i nece... i da nikada nije ni bilo...

Danas toliko mrzim... i nije me sramota zbog toga!