Kada sam se rodila, kažu da je satima stajao kraj kreveca i gledao me...nije smeo da me dodirne, jer se plasio da me ne "pokvari".

Moje prve uspomene uglavnom su u vezi sa njih dvoje koji me šetaju, pričaju samnom, hrane me, uče...

I dok je ona, šetajući samnom, pokušavala da u ovu tvrdu glavu ulije osnove francuskog i italijanskog jezika... on me je učio da volim prirodu, da upoznam svoju porodicu i njene korene i da naučim da ih cenim.

Sećam ga se pognutog nad svojim dnevnicima, matematičkim i šahovskim problemima... bio je beznadežno zaljubljen u njih. Baka je čak tvrdila da joj je najveća supranica u životu bila upravo matematika... kada je sasvim ostarioimao je dogovor sa jednim kolegom da ubacuju jedan drugom zadatke i njihova rešenja u sanduče za pisma... i poslednje uspomene koje imam u vezi su sa tim...

Pisao je krasnopisom...celog života... i pokušavao i mene da nauči (što mu, naravno, nikada nije uspelo). Večno smiren, nikada nije psovao, dizao glas... sva njegova kazna sastojala se u ponekom ciničnom komentaru koji je umeo da zaboli i više od dreke...

Vodio me je na selo i trudio se da tamo što češće odlazi samnom sam, da bi mi pokazao život u prirodi, naučio me da opstajem sama, da koristim nož (koji su mi roditelji dugo zabranjivali da uzmem u ruke)... ne jednom sam ga nehotično ocinkarila željna da se pohvalim novom veštinom.

Bio je profesor matematike i ponekada me je vodio sa sobom u školu, uzimao bi ključeve od neke prazne učionicei tamo mi crtao po tabli časovnike ne bih li naučila da gledam u sat. Imao je užasno mnogo strpljenja...

Satima je isecao od papira za mene, kasnije i moju mladju sestru, čudne oblike koji su imali matematičku osnovu koju je trebalo otkriti... govorio je, dok sam rešavala zadatke pod njegovim budnim okom..."Pogreši, pogreši i po sto puta...važno je da razumeš, najvažnije je da naučiš da razmišljaš"...

Bio je zaljubljen u narodne umotvorine i ispisivao ih  je na kartice svojim krasnopisom a zatim ih ostavljao na najneočekivanijim mestima da bismo ih sestra i ja pronašle i pročitale...

Imao je bele brkove, stroge...nad usnom koje sam ja obožavala...bili su svojevrstan začin njegovog lika.

Nikada nije nametao svoje mišljenje ali se trudio da ga ima svaki put da bi  mogao da ga podeli sa nama za slučaj da bude upitan za mišljenje...smatrao je da je dužnost starih da mladima prenose svoja iskustva ne bi li ih poštedeli bola i grešaka.

Patio je zajedno samnom. Plašio se zajedno samnom... i nikada, šta god učinila nije prestao da me voli i da me pravda pred samim sobom...iako se trudio da to ne primetim.

Danas je punih tri godine od kako ga nema... sećanja su brojna, živa, šarena... i ne mogu stati sva u jedan post...

Samo to nedostajanje, duboko poštovanje i silna, silna ljubav koju i dalje osećam....