Petar Pan...onaj koji izbegava obaveze, za njega kažu da je detinjast i da treba da odraste, pre živi u mašti no u realnosti, veruje da zaslužuje sve što poželi, u životu besciljan, nikada ne zna sta će sledeće učiniti, konstantno čini gluposti, lenj, nepromišljen, veruje da je zabava najvažnija u životu, zaboravlja obaveze...

Takva ličnost, po definiciji, nespremna je da zbilja preuzme na sebe teret odgovornosti. To je naličje kompulzivne težnje ka zabavi. Većina ljudi nikada ne odraste stvarno. Nezrelost je najrasprostranjenija osobina ljudi današnjice i možemo je definisati kao globalni sindrom Petra Pana.


Šta su karakteristike te, nezrelosti našeg savremenika?

Pored ostaloga, to je gotovo kompulzivna težnja za zabavom po svaku cenu. To je snažan poriv, jer je u njegovoj pozadini patološki, sistemski uslovljen strah od odrastanja. U suštini, radi se o rasprostranjenoj, masovnoj neodgovornosti, grupnom simptomu „ličnosti sa poremećajem odgovornosti“. Važan uzrok ali i posledica toga je uspon masovne kulture, baš kao i atmosfera rastućeg opšteg apsurda i relativiteta. Nezrelo stanje koje u nama stvara i oslobadja jedna nezrela kultura.

Polazak u školu je de facto kraj detinjstva, mitskog sveta igre i bezbrižnosti. Porodično, psihološki i politički kondicionirano, dete postaje „ozbiljno“ i „odraslo“. Tako, na prisilan, i ne manje prividan način, dete ispunjava zahteve posesivnog, represivnog okruženja. Zapravo, to je tek veštačko, lažno odrastanje. Umesto stvarnog odrastanja, mehanizam „uskraćivanja detinjstva“ produkuje psiho-organski konformizam, instant i fingirano odrastanje.


Ali zato kada odrastemo, najzad možemo da budemo deca.

I tako, neko manje, neko više, zatočenici smo sopstvenih detinjstava. Petogodišnjaci unutar tela pedesetogodišnjaka. Nastupa takav „duh vremena“, unutar kojega je infantilitet prirodno stanje stvari...

I ja sam po malo «Petar Pan» ...