Ima trenutaka u životu kad moraš da prestaneš da gledaš iza sebe i počneš da gledaš ispred sebe. U protivnom jednog dana ćeš idući ulicom da udariš u banderu.
Ponekad se osećam kao da je fini tepih mog življenja neko uredno postavio iznad rupe i da sam do sad bezbrižno skakutala oko te rupe, totalno nesvesna njenog postojanja. A onda sam jednog dana nagazila na rupu i počela da padam i da padam i da padam kao Alisa u Zemlji Čuda. Sve je postalo haos, sve se prevrnulo, polomilo, rasturilo. Mene je zarobilo ludilo, iracionalne uskovitlane emocije došle su niotkuda. Izvučena sam bila iz svog lažnog skrovišta u kući od papira. Našla sam se usred ogromnog talasa koji je bez upozorenja stigao sa stakleno mirnog mora rasturivši sve u šta sam verovala i nateravši me da počnem ponovo iz početka.
Kako bih se snašla u tom ludilu da nisam gledala za sobom?
A kad sam gledala, videla sam da je tuga jedna muljava bara beskonačne dubine i da čak i posle toliko vremena tonjenja ispada da sam jedva prst umočila. Ja sam se bojala da se ne udavim. Naučila sam da plivam i sad polako shvatam da je ponekad gledanje unazad jedini način da se ide napred. Ali ne zauvek. Čoveka može da parališe sopstvena prošlost i može i sto godina da ostane ogorčen. A to nikad ne izađe na dobro.
Zato uvek samo bacim pogled iza sebe, pre nego što krenem napred.
Kako bih se snašla u tom ludilu da nisam gledala za sobom?
A kad sam gledala, videla sam da je tuga jedna muljava bara beskonačne dubine i da čak i posle toliko vremena tonjenja ispada da sam jedva prst umočila. Ja sam se bojala da se ne udavim. Naučila sam da plivam i sad polako shvatam da je ponekad gledanje unazad jedini način da se ide napred. Ali ne zauvek. Čoveka može da parališe sopstvena prošlost i može i sto godina da ostane ogorčen. A to nikad ne izađe na dobro.
Zato uvek samo bacim pogled iza sebe, pre nego što krenem napred.
