Hej... pogledaj me…

Pogledaj ruku svoje delo

Cas Tuga
… cas neka nenadana Sreca

Jer mi vetar miluje obraze.

Hej… pogledaj me…

Dodirnula sam sve boje

Cula sam i krik tisane

Dizem ruke prema zvezdanom nebu

Kosmose – volim Te.

Cuj Me i pevaj mi tiho

Ostani mi najlepsi san

Samo zelim prijatelja kojeg nemam

Kojeg sam usnula

Rodjenog u najcistijoj zelji

Da mi obrise sve suze

Neisplakane…

Hej… Ne gledaj me.

Placem.




...htela sam trcati u sebi
htela sam da mi zvezde pricaju price
mislila sam
- sva sreca je u ceznji i slatkom bolu
htela popuniti neke praznine
htela sam pobeci od stvarnosti
od stihova slike pravila
bosonoga na trn se nabola
pa opet potrcala...


Neprocenjivo iskustvo...
Savijala sam se oko tebe - ne ocekujuci nista
Bezala sam od tebe - iako te nigde nije ni bilo
Trcala sam tebi - neznajuci ni ko si...
Bila sam ono sto nikad bila nisam
Postala sam ono - sto sam zelela.

Neprocenjivo iskustvo...,
rastrgnuti sebe na hiljadu delova
i sastaviti se.

Hej... pogledaj me…

Pogledaj ruku svoje delo

Cas Tuga
… cas neka nenadana Sreca

Jer mi vetar miluje obraze.

Hej… pogledaj me…

Dodirnula sam sve boje

Cula sam i krik tisane

Dizem ruke prema zvezdanom nebu

Kosmose – volim Te.

Cuj Me i pevaj mi tiho

Ostani mi najlepsi san

Samo zelim prijatelja kojeg nemam

Kojeg sam usnula

Rodjenog u najcistijoj zelji

Da mi obrise sve suze

Neisplakane…

Hej… Ne gledaj me.

Placem.

made by "Jedina":-)

I opet ga je cekala...Ko zna koja cigareta joj je dogorevala medj` prstima,dok su joj misli ,vec umorne od cekanja,smisljale nove uvrede na racun njegovog kasnjenja.Posmatrala je igru vetra u dvoristu obasjanom svetloscu ulicne lampe. Po ko zna koji put je napravio savrsenu piruetu sa jednom najlon kesom bacenom bas tu , na travnjak.. Ma kakav smo mi to svet, najlakse je ono sto ti ne treba baciti u tudje dvoriste...stoka.     Jos ga nema. Setila se, desavalo se da je umor toliko savlada,cekajuci ga ,da je zamisljala njegove spore korake ispred svojih vrata, osluskivala hoce li joj dosapnuti svoju tajnu, gde odlazi, zasto je ostavlja tako brzo... Zaspala bi zamisljajuci njegovu cistotu koju jos niko nije uspeo da okalja. Ponekad ga je i mrzela, jer svaki put kad ga doceka, obraduje je svojom toplinom, neznoscu. Zaboravljala bi , u trenutku sve svoje nedoumice u vezi s njim i prepustila bi se njegovom zagrljaju bez pitanja.     Popice kafu. Ne, prvo ce se malo osveziti. Voda...klizi joj kroz prste, uvek ista, nepromenljiva, cista...hladan mlaz niz grlo...Osetila je olaksanje i bila je spremna da nastavi. Njen umoran odraz u ogledalu govorio joj je da je blizu...Uskoro ce stici...     Secala se svojih malih trikova koje je koristila da izdrzi,da ga doceka. Najvise je volela igre nabrajanja. Svaki drugi korak, nova rec o njemu. Ili ona...kaladont...smisliti pricu na taj nacin, na primer...cekam- mesec- caruje- opet- ti -ides....i tako u beskraj. Toliko noci neprospavanih, provedenih u cekanju. Da li je vredelo ?    A toliko puta bi je obradovalo to njegovo novo lice,svaki put drugacije, kao da se samo za nju sprema i oblaci. Mirisi kojima bi je obasipao...mmmm.. svezina kojom bi ispunio prostoriju u koju udje....    Nema ga jos uvek. Al` sad ce , samo sto nije. Oseca to u svom telu, u kostima, u grudima joj zelja raste... Da li se to cuju njegovi koraci...?     I , konacno...evo ga...po ko zna koji put ga je docekala, stglo je, to JUTRO, tako dugo iscekivano. U svom najnovijem ogrtacu, cisto, nevino. Konacno je mogla da odahne. Vredelo je cekati...    Spakovala je svoje stvari i krenula kuci. Jos jedna nocna smena je zavrsena... Napisala "KOLJA" Hvala "KOLJA"

Ove noći vidim samo zvezde

Na nebeskom svodu.

Mesec koji ne da mi mira.

Oblake što pozivaju me k sebi

Da poletim s njima.

Duboko u noć.

I da se više nikad ne vratim.

 

Ove noći vidim samo svoju slobodu,

Dok gledam u blještav sjaj u tom mraku.

Blještavilo koje ne da mi da vidim

Ono što postoji.

Ono što jeste.

Srebrnkasta tama koja opija

Misli moje.

Ako to mogu uopšte nazvati mislima.

 

Opet tumaraš hodnicima uma moga.

Zašto mi ovo radiš?

Nisam te tražila…

Nisam te čekala…
Sam si došao.

Pojavio se,

Niotkuda.

 

Tvoje oči zvezde su najsjajnije.

Gledaju me odozdo,

Onako lepe, male,

Nasmejane.

Tvoje srce ova je noć

U kojoj tražim utočište.

Ne mogu…

 

Ove noći vidim samo tebe.

Ovo je pesma prijateljice :Sugaroverdose

Hvala

 

ako "ako" zamenimo sa "kada" umesto "možda" imaćemo "sasvim sigurno"

ne mogu da se otmem utisku da je politika samo jedna obična goveđa kost bačena narodu da se za nju bori i glođe je nikad se ne upitavši ko je pojeo meso oko kosti

Vladimir nedić

„ ...ne dovodim u pitanje naš opstanak

ali dovodim u pitanje naše moderne potrebe...

...i nakon svega što je učinjeno, ja sam još uvek sam.

I want to be taken...

I koračam sa oteklim rukama,

I koračam sa krvavim licem

I koračam sa zastavom od sopstvene senke

U tvoju baštu, baštu od kamenja“

                                                             E.W.

 

Depresija je sita zver...

Ali jedan , samo jedan običan razgovor joj može podići njušku...

                                                         

                                                                                 Vladimir Nedić

Lutas  mojim  mislima  kao  lavirintom  I rusis  moju  tesko  stecenu  I stabilno  sazidanu  odbranu. Kao cigra se vrtim po kuli svoje samoce bezeci od tebe I u isto vreme trazeci nesto sto ne nalazim u tebi ili je tako duboko sakriveno I dobro cuvano.  Pruzis mi ruku za spas I jos ni ne otresem prasinu sa sebe, a ti me vec bacas nazad. Teces mi mislima kao ova reka pokraj koje koracam u sumrak moga zivota. Pusti da me bujica odnese neznano kud… pusti ako vec ne zelis da me zadrzis ovakvu kakva sam, kao Antigona zazidana u ove zidine svoje osame…

 I tihim koracima prolazis kroz moje snove

i kao dasak vetra dotaknes me

tek na javi vidim tragove tvoje

duboko urezane u meni

I svako novo budjenje sve mi teze pada

ala me je ošišao svaka mu cast,,,ali stvarno...

(sirova verzija monodrame „SUGARFREE“ text Vladimir Nedić)

 

(čovjek sjedi i čita knjigu. Na sceni su pored njega još samo „nešto“ prekriveno crnim plaštom i jedan ram u koji čovjek može da sjedne)(čovjek šepa)

 

(čita): Pa, da, ... jedan je korak od genijalnosti do ludila, a društvo je to koje za nas učini ili ne učini taj korak.(odlaže knjigu). Nema više jasnih pokazatelja koje će društvo da koristi da bi nekog svrstalo u ugledno udruženje ili možda u sobu broj 9, drugi sprat...bolnice...Opština Sokolac...Ne. Jedina stvar koja danas opredjeljuje da li će čovjek biti prihvaćen kao suvi genije ili potpuni idiot jeste njegov uspjeh., odnosno da li je on svoje ideje uspio da unovči- u fizici poznato kao pretvaranje energije u materiju. Ja sam eto iz fizike uvijek imao trojku, sredina i radnička klasa naravno, i to na varijantu. pet iz usmenog i kec iz zadataka. A keca mi upisivali ko da ubacuju u rikverc...Al meni trojka bila sasvim dovoljna. Bar sam tako mislio. Sad me žena demantuje. Traži od mene da pretvorim više energije u materiju (prstima asocira na novac) nego što to realno umijem. I tačno se ponavlja - teoretski znam kako se to postiže, al ne znam formulu...ali,ali...(prilazi predmetu, kao da hoće da ga dodirne pa odustaje...šapuće): čudo, čudo...ne znam kako, ali ovo se jednog dana pojavilo u mojoj sobi. Zašto, ne znam, ali sigurno nije bez razloga. Ništa se ne događa bez nekog razloga...Jedino sam se ja, eto, bez ikakvog normalnog razloga oženio. Stvarno ne znam šta mi se tad dogodilo. Imao sam sve: slobodu, dovoljno para, dobro društvo, kola, država se raspadala, čak sam posle 19. puta dobio 6 iz sociologije...znači krenulo me praaavo i onda odjednom, cap: Živana Potoković, oca Milosava i majke Dude, il me ženi il me ubij!...Ovako je to bilo...Tog jutra kada sam upoznao Živanu, krenuo sam do svog najboljeg drugara Rajka da ga pozovem da idemo u laganu šetnju kejom po divnom, nježnom proljećnom suncu. Rajko je živeo na 3. spratu pa sam malo povisio ton da bih ga dozvao na balkon. (prodere se):Raaajko, o Rajkane...on izađe i vikne : Šta je! Šta se bolan dereš kao pastir!? Ti ko neki intelektualac pa se dereš tu ispod balkona. E, jadna nam majka ako su nam ovakvi intelektualci, kakvi li su nam tek seljaci!...Reci šta hoćeš!....ha,ha...voli Rajko da se malo našali.Ja reko: E,a...hoćeš li u šetnju kejom po divnom, nježnom, proletnjem suncu? A on s balkona viče: E,a...ne mogu.  Ja opet: E,a...zašto? A on: E,a...bolestan sam. A ja uporan: E,a...šta ti je? Što si bolestan? A on pojašnjava onako bolestan: E,a...evo krešem rođaku. Ja reko: Pa ti si bolestan! On viče: Pa kažem ti....E,a kakve to veze ima sa Živanom Potoković od oca Milosava i majke Dude, il me ženi il me ubij? Elem, u isto vrijeme dok sam ja ćaskao sa bolesnim Rajkom, na krovu te iste zgrade stajao je čika Miki. Ovako zgrada, ovako ja, ovako Miki, ovako ja gore gledam, ovako Miki gore se klati. Vidim ja nešto mi čovek...felšav...a ono se on ustvari gore tetura po ivici zgrade s tendencijom slobodnog pada sa 9,81 m/s² ...ma hoće čovjek da skoči. Ajd ko velim, ništa novo, već je on skakao, al baksuz, sve na komšije i prolaznike padne. Ima i grafit na zgradi „čuvajte se prolaznici, Miki vreba“. Samo je problem što je on ranije skakao sa svog 4. sprata što je poprilično normalno i bezazleno, a sad se popeo na vrh zgrade, a ja znam da on inače ima lošiju ravnotežu...vikendom(gest cuganja). Situacija napeta ko treger. Gledam šta da radim. Kako da spasim čovjeka, individuu, aktivnog člana šire društvene zajednice...ili bar nekog od prolaznika. Vidim nemam rješenje, nemam pravu riječ za odgovaranje. I onda mi sine...otrčim kući, priđem(pokazuje na stvar prekrivenu plaštom) i taman da je dotaknem... javi mi se...rješenje...fleš...što bi prost neobrazovan narod rekao iluminacia intervala pri transu maksimum est. Sjetim se da je čika Miki posljednje čitao Alhemičara i da ga je oduševila misao „Prati znakove“. Kontam ja ako ga šta razdrma i dozove sebi to može biti samo to:Prati znakove! Nisam časio ni časa-na brzinu odigram sportski tiket, neki sistem 3 od pet sve iz iksa, jake kvote...i vratim se do zgrade na čijem se vrhu i dalje klatio čika Miki. Viknem ja iz sveg glasa: Miki,nemoj da se baciš. Dođi bolan čovječe sebi dok još imaš kome....i prestani da se ljuljaš gore, muka mi kad te gledam...nemoj bolan Miki, pašćeš, nagrdićeš se puno...Al nije upalilo. A onda kažem: Miki, prati znakove. Vidim ukoči se čovjek. Prati znakove Miki...forsiram...i da,da...ha,ha...pa,da...Pa, dobro, kako sam ja mogao da znam da će jedini znak koji će ugledati odozgo biti onaj bilborder sa reklamom za viski Džoni Voker, Keep walking(napravi položaj kao animacija sa flaše).Jebi ga, pobiše nas uvozni proizvodi...Žao mi Mikija. Dok je padao vidjelo se da mu više nije stalo do života. Nijednom nije mahnuo da malo uspori. Ali i da je usporio ne bi preživio jer se nabio na neku metalnu štanglu koja je virila iz zemlje. Izgledao ko ratluk sa čačkalicom, Bože me oprosti...i baš u tom momentu je naišla i strašan prizor ugledala svojim krvavo plavim okicama Živana Potoković, oca Milosava i majke Dude. Od straha mi se bacila u naručje i kad je malo došla sebi tiho je prošaputala: Al me prepade ovaj paraglajder, crko dabogda...Ja sam inače Živana. Živana potoković od oca Milosava i majke Dude. Ja reko: bogami si povukla na mama Dudu(opis grudi), a ona skoči: Sram te bilo! Ima da te tužim za seksualno uznemiravanje, zlostavljanje i diskrimi...dis...diskri...ama za ovo vatanje,jel znaš!?Nemoj sad da se praviš nevinašce. Znaš da te mogu tužiti po ovom „Zakonu o porezima i ostalim seksualnim slobodama“. Kao posljedica svega imaš samo 2 opcije:il me ženi il me ubij!...jezivo...Šta ću,gdje da ubijem sisato žensko. Grehota. Pozovem Rajka za kuma, njegovu rođaku za kumu i pravac Opština...(ulazi u ram,muzika) Te noći sam razmišljao o Mikiju. Depresija. Depresija je sita zvijer...Ali jedan običan razgovor joj može podići njušku. Razgovor u prodavnici, na ulici, sa prijateljem ,prolaznikom...Samo, zaboravili smo slušati. Svi pričamo puno i svi pričamo brzo tako da od silne buke i haosa niko nikog ne razumije. MAda ne treba se ni truditi da nekog razumijemo jer je to nemoguće. Sve što možemo je da dovoljno dobro naslutimo nečija razmišljanja, osjećanja, duh...Ali kakvi smo zapravo? Umjesto da slušamo i naslućujemo do granice razumijevanja, mi i dalje uporno kopamo po vijeku koji je u krvi iskapao svoje posljednje godine. Iako to niko od nas ne očekuje, uporno tražimo krivce i žrtve jedni u drugima ne rješavajući prave probleme koji se pred nama postavljaju. Neko mudriji je na vrijeme shvatio da je pravi i najveći problem u nama samima pa ga je tu i podstakao kako ga naša sujeta nikada ne bi uočila. Počeci naše sujete određuju naš kraj...Ali nebitno. To je iza nas. A ispred nas je ogromna praznina duha. Veličanstvena, ogromna praznina duha. Ispunjenosti koje osjetimo čitajući knjigu ili gledajući pozorišnu prestavu su samo jako rijetki momenti koji nas opominju da veći dio života kroz praznine živimo. Ispunjeni smo prazninama. (muzika, izlazi iz rama) (gleda u stvar) Ovo ispunjava sve fantazije,sve želje, samo jednim dodirom(krene da ga dotakne,napeta muzika,pa se trgne) E,a ...još kao mali sam bio ubjeđen da se želje ispunjavaju onima koji čvrsto vjeruju. I bilo je tako...naprimjer u 5. osnovne sam zaželio da nastavnica tada srpskohrvatskog, u koju sam naravno bio potajno zaljubljen, obrati pažnju na mene. Iskoristio sam priliku kad je tema za pismeni bila „Kiša u gradu“. Svi pisali latinicom, a ja uhvatio ćirilicu. Samo sam se zeznuo pak kod slova š u riječi kiša onu crticu umjesto dole ja stavio gore pa umjesto š dobio t pa umjesto kiša ispalo...šta je ispalo...ali želja mi se ispunila-nastavnica je obratila pažnju na mene. Doduše pažnju su obratili i direktor i školski psiholog, ali i ona što je najbitnije. Ili kad sam poželio da dobijem slobodan vikend u vojsci pa mi javili da mi je babu i đeda satro kombaj(n). Ili ono kad sam, što mladi kažu, poželeo da skinem mrak...pa se ubrzo moja tetka s kojom sam kao student živio upoznala sa elektičarem. Ako nas je ikad iko prosvijetlio to je bio on. A bio je što se kaže muškarčina. U principu je on bio siromašak bez stalnog posla. Imao je neku garsonjericu na peripetiji grada, al u njoj ništa, ni tv, ni šporet, ni fridižder...ništa. Al je zato imao šta da ponudi ženama. Moja tetka kad ga je prvi put golog vidjela – prepala se. Odmah sišla do sestre sprat niže i rekla: dođi mila moja da te sestra zadnji put poljubi. Dirljiva jedna scena...A mene interesovalo pa malo virio u tetkinu sobu dok je bila sa ovim električarem. Da sam mogao dao bih joj zlatnu medalju za one egzibicije. Ma kakva Nađa Komaneči...Tetka sve nogu nešto vako, a ruka samo što ne ispadne iz kuka...ma haos opšti...i još sam na kraju, kad se tresla ko da ima tetraplegiju, bože me oprosti, čuo kako zadnjim atomima snage govori ovom svom:uzmi sve! Nosi tv, nosi šporet, poklanjam ti, uzmi i fridižder...E to je bio muškarčina. Kasnije se saznalo da je on zapravo latentni pedofil - ono,mučila ga dilema dal da te usvojim ili da te osvojim. Džaba je tetka vezala kikice,on se vratio u svoju garsonjeru. I dok je odlazio pjevao je:Zavoljeh te luuudoooooooo čini mi se od rođenja(H.Džinović)...Al odlutah ja od teme...sve u svemu, primjetio sam da mi se želje u principu ispune, al nijedna baš onako kako zamislim. Sve dok se u mojoj sobi nije pojavilo ovo čudo.(stvar)Ovo ovdje(proviri ispod plašta) ispunjava želje baš onako kakvim ih zamislimo. Dovoljan je samo jedan mali dodir i veza sa svijetom potpuno drugačijim od ovog našeg se odmah uspostavlja. Samo, dodir nosi opasnost da ta veza neće moći lako da se prekine. Dodirujući ovu stvar ovdje mi prestajemo biti ljudi i ono što ljude čini. Ta veza je opasna i može da košta i života. (krene da dotakne)...volio bih,al me je strah....(ne dotakne)(ode u ram) Strahovi...Strah je tako čudna kategorija. Nekada je elementarni pokretač cjelokupne naše kreativnosti,nadahnuća,...a u sljedećem momentu je sila koja sve što smo, upravo strahom nošeni stvorili, uništava. Moji strahovi...moj najveći strah , strah da ću se jednog jutra probuditi lišen straha, me sustiže...lišeni straha , kao da ne postojimo...(izlazi iz rama) A ja se ko mali plašio teta Mensure sa drugog sprata. Ona bila krupnija jedna gospođa si sitnijim nogama, onako ko bundeva pobodena na dva štapa. Ruke ko u snagatora koji jede one asteroide i ćelije i aloju i šta ja znam...Vazda bijesna. Muž joj bio neki sitan, fin čikica al sav isprepadan pošto ga je ova redovno razbijala od batina. Jednom ga pred svima ispred zgrade uhvatila za košulju i odigla metar od zemlje. On samo koprcnuo nogicama(pokazaću gest), rekao:Aj,majko...i od šoka pao u nesvjest. Posle došla i hitna. Još mi je pred očima slika kako ga nose u nosilima, a njemu jadničku ruka ispala i sve vako(pokazaću gest). Sreća pa mu kum radio na reanimaciji u bolnici mada je i on bio neki čudan čovjek. Nije volio svoj posao, oguglao na jauke i besvjesna stanja. Nije imao ni 8 razreda osnovne škole, al imao iscjeliteljske ruke. Vraćao baja iz mrtvih...ko mu se svidi onako ošamućen. Borio se satima za nečiji život čak i kad svi drugi doktori odustanu. Čuli novinari da je čovjek fenomen pa ga posjetili i pitali odakle crpi toliku humanost u borbi za tuđi život u ovom ovakvom vremenu, a on nije umio da slaže pa priznao da oživljava ljude jer ako ih ne oživi ima da piše gomilu papira i izvještaja i da se na njih potpisuje, a to mu je smrt. I naravno, ta javna kuća, pardon javna informativna kuća nije emitovala taj prilog. A čovjek je samo bio iskren. Od tada na tv ne gledam ništa sem sporta,a od sporta volim tenis i fudbal. Najbolja mi ona (gest ću pokazati) Šarafova. Lijepo ugodim sebi kad je ženski tenis-sjednem, zažmurim i slušam. Prvi set-predigra :m,m,m...drugi set perverzija: a,a,a...a reket...hm...Al ipak fudbal je fudbal. Ja sam u svom selu napravio prvi stadion...živa istina...šmekno livadu, ocrtao krečom linije, pobo kočeve i to je to. Jedino što je livada bila pod brdom pa teren bio malo nako grbav...ma šta ja...bio grbav do bola...kvazimodo kompleks da dobije od njega. Bio grbav da se golmani nisu međusobno mogli ni vidjeti. Kad ovi iz napada izgube loptu obavještavaju svoje bekove :eeetooo iiiihhh, po desnoj strani, eeetooo iiiih srediiinooom,....Al dobro, aj lajk dis gejm! Ja sam lično bio centarfor. Davao sam dosta golova glavom, pa sam rano počeo da ćelavim ovdje naprijed. Al nebitno. Sport je jako pozitivno djelovao na mene da postanem bolji i prije svega odlučniji. To se odmah osjetilo i u školi. Više nisam molio za dvojčicu. Samo odlučno kažem:nisam naučio i gotovo. Ma šta ima da se foliram. Nisam curica. Tako je u svakom razredu-ako ima pametnica curica u razredu ona uči samo za sebe, a ako je dječak dobar đak on nekako vuče sa sobom cijeli razred. Ako je opet dječak loš đak on lijepo kaže nisam naučio i sjedne, a ako curica ne zna-automatski prelazi na takmičenje za najljepši osmjeh:nasmijaću se nastavniku pa šta bude. I tako je i kad postanu djevojke, žene, u svakoj bitnijoj životnoj situaciji. Žene se smješkaju...Evo,prije neki dan ova moja il me ženi il me ubij, dobila platu i izvela mene i svoju sestru na piće u neki predr...dobar restoran. U punom restoranu dok bije muzika moja žena se smješka i objašnjava sestri kako je pravila vanilice sa džemom (prstima pokazuje male vanilice)i govori kako ih ja obožavam. Nešto kontam ja posle, šta mogu zaključiti ljudi koji nas posmatraju i vide ženu koja drugoj ženi pokazuje(prstima kao vanilica),smješka se i klima glavom u mom pravcu, a ne čuju o čemu se radi. Stani bona malo! Pokaži bre vanilu, jebote(gest raširenim rukama). Pokaži tepsiju u kojoj su se pekle. Jel sve moram da ti crtam. Misliće ljudi da sam od onih koji kad,da prostite,skinu donji veš,zapadaju u trilemu:na koje od ovo troje da piškim...Jaoooo, kome je to poslije milion divnih godina palo na pamet da ženama da jednaka prava kao i muškarcima kako bi bili jednaki. Zamisli dali ženama pravo glasa. One nisu skontale šta je to pa zato sad ne zaklapaju. Al,eto,muškarci su rekli OK i iskulirali. Ali je problem bio u ženama. Ne možeš ti znati šta da radiš sa tolikim pravima ako ti je u genima zapisano da slušaš jačeg i sposobnijeg.  Zato danas i ma više razvoda brakova nego ikad pre u istoriji te institucije-zbog viška prava. Mudar muškarac će, ako ima interes da sačuva brak, stvoriti utisak kod žene da su ravnopravni. Muškarac će dozirati i kontrolisati tu ravnopravnost i jedino tako to može da uspije. U suprotnom(gest kao kad Mensurin muž zakoprca nogicama). Prava ravnopravnost ni prirodno ni logički nije moguća. Dovoljan je samo privid ravnopravnosti. Pa zašto Amerika nema međuetničkih i međurasnih problema koliko bi bilo realno za očekivati-privid ravnopravnosti. Oni su majstori iluzije:Koperfild i ekipa. A sve ti je to pred nosom ali ne obraćaš pažnju-eto,zašto na semaforima pored zelenog i crvenog bate nemamo zelene i crvene seke? Muško zavodi red! Dobro, istina je da i žene na kraju dođu do te neke životne poente, ali zaobilaznim putem i uz mnogo pogrešnih koraka. Al stvarno je tako. Evo sjećam se da su jednom cure iz razreda htjele sa nama dječacima da igraju one,one asocijacije i to na temu sportisti. Ono,klasika, ja šapnem Maji Dejo Savićević, Maja se zamisli i asocira Azru-košarkaš. Ja slušam i ne mogu da vjerujem! A Azra pogađa iz prve-Dejo Savićević. ...i posle se kikoću, vrište, grle...Pravo rješenje, ali pogrešan put. E, to je upravo ovo (pokazuje stvar). Pravo rješenje, ali pogrešan put.Pitam se da li je vrijedno. Ako bih ga samo na tren dotakao...samo malo(napeta muzika. Odustaje) E,a...nevezano za ovu priču o ženskim pravima, ruku na srce ,cijela moja generacija drugarica bila je nekako tunjava. U osmom osnovne dobiju cijeli čas,45 minuta da igraju košarku na dva koša, i rezultat na kraju bude...2:0...I baš ta njihova svijest o nemoći pred muškarcem uslovila je nastanak lezbijstva. Da,da... mada ja lično mislim da ne postoje lezbijke nego samo žene koje nisu upoznale mene. Al dobro,pustimo žene i okrenimo se pametnim temama.Evo naprimjer meni. Ja sam tipičan primjer čovjeka koji nije dočekao što se kaže svojih 5 minuta. Mi smo inače jedna od zemalja u kojoj najveći broj stanovnika nikad ne dočeka svojih 5 minuta. 5 mandata je već druga priča. Samo, u nečijih 5 mandata stane puno tuđih 5 minuta...Loše je to. Mnogo loše. Gubimo silno vrijeme slušajući te mandatlije ne shvatajući da su njihova obećanja samo obična goveđa kost bačena narodu da se za nju kolje ne bi li je glodao, pri tom se nikad ne upitavši ko je pojeo meso oko kosti. Kakva zabluda. Al priznajem, divno sam se osjećao dok su učitelji ideologije na sladak i uzvišen način izgovarali naše ime nazivajući nas mladim horizontom budućnosti, dok pred prvi sumrak nismo shvatili da ,kao i horizont, zapravo realno ni ne postojimo. I tu negdje, razočarani, počinjemo da pijemo. Iz dana u dan. Iz noći u noć. Dok se dan i noć ne izmiješaju i rastoče u halucinaciju zvanu sretan život. (ulazi u ram) U jednoj jebenoj noći i u jednoj, samo jednoj jebenoj kapi alkohola sabijeni su i zaptiveni ratni invalidi uz političke bogalje. (izlazi iz rama) A mene zezali što šepam pa me zvali šestar. Zvali su me  vala svakako. I baja i role i Labud . Od silnih nadimaka ljudi i pogriješe pa viknu :Ej Obade. Ja kažem :nisam Obad nego Labud , a taj neki viče: ma znam da si neka ptica...a zvali su me i Golub baš zbog tih ptica. Malo malo i pljuc-pogodi me s visine. Na glavu, na rame , u oko,...više sam poludio bio. Tješili me da to znači sreću kad te golub pogodi. Ono, jeste sreća, nije da nije. Sreća je što krave ne lete...A i šta je sreća danas? Ko je danas sretan? Šta-dobio si posao-polako sad će izbori. Ili si riješio stambeno pitanje-razvešćeš se. Zdrav si-OK,al to i nije teško postići. Samo cugaš kozje mlijeko za imunitet. Za poslanički imunitet cugaš,normalno,viski. Sretan si što ti je tašta umrla...ajd to baš i nije primjer.Tu nema šta da se zamjeri...al da si sretan što si živ i što imaš vjernu ženu i što imaš dobru djecu...vjeruj mi nisi se dobro raspitao. A kad se raspitaš onda se zna: dva popodne, ti i najbolji drugar u kafani za šankom, ti mrmljaš: blmftjgkslohdkf, a drugar: ma nisi bolan u pravu, ona te voli, a i šta sin ti malo kutlačom zahvatio droge...proćiće ga čim nađe dječka. Ali ima lijeka i za to.(pokazuje na stvar i mota se oko nje). Instant sreća. Ali ima caka. Izgubiš grižu savjesti. To je cijena pa sad ko nema savjest nema šta ni da izgubi jel tako?  A i ta griža savjest je neka posebna zunza u ljudskoj glavi. Prirodan lijek za nju je senilnost. Ne bi bilo loše izmisliti i neke tabletice na tu foru, neki Forgetol ili Forgecilin. Drmneš pola doze, jedno 20-30 onih šarenih bobica i lijepo zaboraviš na ovaj,...zaboraviš...text jebote...(odlazi,čita scenario,vraća se.tako 2-3 puta. Usput se obraća publici:Vratiće vam se na izlazu pola marke) ko nema u glavi ima među noga..ima u nogama......e,da...za svu tu priču o bolu, o nemirima ima jedna dobra misao , savjet koji je davno izrekao neki filozof  Konfuzije. On kaže:treba ići ka izvoru bola...(ponavlja oduševljeno 2-3 puta). I odem ja u Opštinu. Dobar dan-dobar dan. Do načelnika-nije tu. Kod zamjenika-soba ta i ta. Ja u sobu kad tamo neka treba VOLKA! Kaže zove se Mimica i po funkciji je 7 zamjenik pomoćnika portira. Ma u redu je funkcija,al ona VOLKA! Mlati onaj doručak:dvije čajne, mesni narezak i kilo integralnog hljeba da ne nabije holesterol. Gledam onaj kilogram hljeba, ona ga pokida na pola a u njenim šakama dođe ko 2 mala okrajka. Što kažu kad si punačak onda si zrav, al ona mu brate dođe ko ministar zdravlja. Sva puca od snage. Kad bi je muvao morao bih prvo malo sačmarom da je opustim pa onda u akciju....pita ona šta hoću. Ja reko: hoću da mi Opština obezbjedi štaku da mogu da lakše hodam i da ne moram da se oslanjam na ljude jer ću kad tad pasti...Ja sam, znate, ratni invalid. Vidim, ona se od muke zacrveni, otvori neku vreću, izvuče iz nje neku mačketinu, zadavi je jednom rukom, reče: e,sad sam taman...pa dodade: gospodine, kada bi mi besplatno dijelili štake svim invalidima nikada nam privreda ne bi stala na noge, a i sumnjam da je to pravi korak za ulazak u EU. A sad:NAPOOOLJE! Brate, kad se proderala sve mi kanale pročistila. Pola kile nečeg crnog mi iz uha ispalo. Mogao sam čuti šta se šapuće u 3 susjedne kancelarije. Ja šta ću, pogledam onu mačku(grimasa), zahvalim i izađem.(ode u ram). Te noći sam prvi put u životu pomislio na samoubistvo, ali nisam mogo da pucam iz revolvera sebi u glavu,da porušim tu branu i dozvolim bujici nedorečenih ljudi da nekoliko narednih dana razvlači po svojim ustima ono dobro poznato i mnogo puta slušano: Šta mu bi? Da nije zbog para? Da nije bio bolestan? Sigurno je kockao! Bio je u dugovima!...čak i da je sve to u pitanju čovjek se ne ubija zbog dugova nego zbog stava onih kojima duguje...a šta KO(država) meni duguje? Ne vjerujem da će se iko ubiti zbog toga...Ali život nosi u sebi mnogo više ironije nego što smo to sposobni da prepoznamo...recimo da čovjek doživi potpunu amneziju i sve zaboravi. Toliko ga muči ta borba da se sjeti, da on zbog tog pritiska riješi da se ubije. Skoči sa zgrade i šta se dešava: dok pada cio životni film mu proleti pred očima. Sjeti se svega u detalje. Pobjedi amneziju, nađe motiv da živi ali .... kasno. Ironija(izlazi iz kutije). Ironija ili ne, ali meni ujak našao posao. Preko noći sam postao hjuman risorč menadžer. To je zapravo obična kadrovska služba, ali bolje zvuči  hjuman risorč menadžer. Šefica mi bila  neka En Diklik, zapravo Ana Diklić koja je živjela 5 mjeseci u Njemačkoj, a tamo nema ć nego č ili k pa ona izabrala k i postala Diklik što u prevodu sa engleskog znači lizačica. Cijena integracija...sva moja obaveza je bila da joj na 2 sata kuvam onaj neki crveni čaj od meniskusa, kako li se već zove. Direktorica je bila njena majka, inače baba od 98 godina. Bila neka žilava. Njoj sam na svaka dva sata kuvao 2 jajeta. Kolko sam joj jaja nakuvao dan danas me sramota kokoškama u oči pogledati. Al šta ćeš, bila baba zdrava pa jela ko ona dvotaktna kamila. Al suština joj bila dobra. Ko keva Tereza. O Božiću je mi iz firme zezali-gledamo u plećku pa joj kažemo-bogami direktorka u plećki piše da će neko iz firme da umre ove godine, a ona: ih, kakvi su ovi mladi danas kljakavi ništa me ne bi čudilo. Ma, baba zmaj. Jedno jutro priča kako je na tv-u gledala nekog lika što pravi buku i ko da ima dječiju paralizu(gest prstima)-valjda mislila na bas gitaristu. A posle sam,veli baba, gledala neki sramota film gdje su se dohvatile dvije ženske. Mislim, realno, to ne mogu biti naše(bosanke). Nisu naše takve. Al srećom pred kraj filma pojavi se muško...baba pamti šta je nekad značio muškarac...e moja bako , nešto kontam, da su meni te dvije male nebosanke. Ja baš i nisam imao neke sreće sa tim djevojkama dok se nisam oženio, a kad sam se oženio sreća je kao pojam i kategorija potpuno iščezla iz mog života. Mada bilo je par finih situacija prije braka dok sam bio na faksu. Jeste otac slao poruke:položi taj ispit da ti vijenac na grob ja ne položim, al hormoni su hormoni. Lično nisam imao nekog iskustva al mi je dobar savjet dao jedan kolega(crnogorski): Viđi vako! Kupiš dobru klopu,pa kupiš piće jadan,pozoveš koke,pustiš neki dens laganicu, lagano doziraš piće i onda...kresneš. Ajd poslušam ja. Svidi se meni neka Ivana. Imala noge ko gazela...tanke, krive i dlakave...al bila ljepuškasta...kupim ja klopu,neke jeftine koznasčimburgere,kupim piće,pozovem cure,pustim dens laganicu,privučem se Ivani,doziram piće lagano, doziram,doziram...i na kraju...sam joj držao glavu nad wc šoljom dok je povraćala. E baš to, to je život. Držanje glave nekom na kog se pališ dok povraća...mada bi bilo lakše iskoristiti priliku... ovo ovjde,ove daske nisu život. Život nema publiku. U stvarnom životu svi smo glumci i svi kritičari. Često to zaboravimo. Ne kažem, lijepo je sjediti sam u punom restoranu i preko čaše pića posmatrati kako se mlad par svađa trudeći se da to niko ne primjeti. Prava mala besplatna predstava za cijenu jednog vinjaka. Ali ako se i najmanje zasmijemo, scena se zarotira i svi pogledi se upere prema nama jer danas nije baš zdravo sjediti sam za stolom i smijati se. Sjediti sam i kašljati je zdravo ali ne i sjediti sam i smijati se. Bolesno. E, to je to (ponovo uzima knjigu i čita tekst sa početka) Jedan je korak od genijalnosti do ludila, a društvo je to koje za nas učini ili ne učini taj korak. I dobro ko je ovdje lud? Ja koji sat vremena pričam o kojekakvim sociopatološkim likovima sa margine društvenog života i kao idiot se ustručavam da dodirnem ovo ovdje(stvar)iako bi mi to riješilo sve probleme, oni koji me slušaju tražeći nit priče,zapravo tražeći ono što ih je davno pronašlo , ili oni koji su davno dotakli ovu stvar? (ponovo muzika,on prilazi stvari, bori se u sebi i taman da je dodirne...) E,a...nije sve ni u parama i tom standardu. Prošao sam ja svijeta i standard se ogleda zapravo u sitnicama. U Americi naprimjer kad se sretnu 2 poznanika oni kažu:idemo na ručak. U Moskvi u istoj situaciji kažu:sljedeći put idemo na kolače, a kod nas kažu :treći put častiš. Nije mi za utjehu to što u Etijopiji kažu: 27. put te vodim da gledamo čašu vode...Al jednu misao bih mogao primjeniti u bilo koju zemlju svijeta da odem a to je: plaćam porez ergo sum(dakle postojim). To je inače jedna stara Malajska misao koju sam sam izmislio..i pitaju me uvijek tamo u dalekom svijetu, tamo u Zagrebu,... Pekingu...pitaju me sa tugom u očima: Kako je u našoj Tuzli, kako je u našoj Bosni? A ja odgovaram: jel te interesuje kako je u Tuzli ili kako je u Bosni? Pa se oni zbune, ko ne znaju šta pričam...A znaju...znaju oni sve...Al dobro sad. Opet je najljepše kad se vratim kući. Uvijek prvo dođem u Banja Luku. Prođem mojim studentskim domom,oslušnem vrata studentskih soba ne bih li čuo glas pastirke dok upoznaje čari seksa: aj Banja Luko, šta mi uradi Banja Luko! Šta ti je Banja Luka uradila,stvarno mi nije jasno. Ali ugledam ja na ulicama i gospodu i pravu gospodu, djecu, zaljubljene, i starije i cigane i sportiste, nasmijane i vedre, i sve moje...ugledam i  čika Lazu(imitira): daj marku! Ajd ja dam,a on:teško se živi.Sad ću od ove marke da kupim konopče da se objesim...i ode čovjek...nađem ga 20 metara niz ulicu pije pivo. Smije se i kaže: e, nisam kupio konopče. Grehota za marku. Kupio sam pivo. Neću da se objesim...baciću se pod voz... Ajd dobro,kažem,nasmijem se i odem...odem svojoj Živani Potoković, oca Milosava i majke Dude il me...ja je davno oženih i sad me ubi. Al bar me pri prvom susretu ...zagrli(pokrije genitalije) i kaže: „ko to meni došao...jao baš ti je...ergonomičan...“ Šta god da to znači samo da nije vanilica...(muzika.Dva bijela doktorska mantila se spuštaju na scenu i „idu prema njemu dok on govori) A ovo(pokazuje na stvar), riješio sam da ga ne dotaknem....pa nek me proglase ludim. Jednostavno ne želim da sutra kažu kako sam...(slučajno se nasloni na stvar.muzika se naglo prekine.neki svjetlosni efekat.bijeli mantili se zaustave pa povuku.lice se deformiše) Zaista mi je drago što smo se družili večeras ali sad zaista moram da idem. Ali vratiću se. I želim aplauz i da me volite jer u suprotnom...znate i sami...(odlazi.vraća se da se pokloni)

(Postoji 3 verzije kraja i još ne znam koju da izaberem)

pola godine nakon stom sam diplomirao svaki dan sam slao cv-jeve kojekakvim firmama. Odgovori su mahom bili:ZA POSAO ZA KOJI KONKURIŠETE POTREBNA JE DIPLOMA SREDNJE ŠKOLE:ŽAO NAM JE; PREVIŠE STE KVALIFIKOVANI! mislim, imam ja i tu diplomu, u čemu je problem...al džaba...i šta ću, posegnem za nečim čega sam se grozio...potražim dobru vezu...ovako je to otprilike izgledalo:
Moj ujak nazove dr Popovića i zamoli za uslugu. Dr Petrović, koji godinama o Božiću dobija pečenicu od mog ujaka za free nazove direktora banke i zamoli za uslugu...usmeno napuca moj cv...šatro ja sam neki vunderkind...ovaj opet nazove direktora komunalnog i zamoli za uslugu jer ipak kreše mu rođaku...ovaj se založi kod gradonečelika čijeg on rođaka muva...gradonačelnik nazove portira EPS-a i zamoli za uslugu...portir nazove ministra, nekog bez portfelja, a ovaj nekog od ministara sa portfeljom i ... odluka padne...biće mali primljen...nek se javi kolko sutra u 8 ujutro...
"Dobro jutro. Meni je rečeno da se javim u 8 u vezi..."
"Da,da...znam...upućen sam...e, ovako, javi se odmah Peri u kotlarnicu...on će ti dati uniformu i kantu...on ti je sad i otac i majka i direktor...a što se mene tiče počni odmah da čistiš..."
Evo me sad sedim presrećan i pišem vam o svojoj sreći
A plata
Recesija
Biće do avgusta decembarska...
Napisao Ja

Preživimo i ovaj trenutak Dženis

Noć je duga i hladna...

Jutro tmurno i pijano,

Zbog tebe Dženis

 

Toliko tuge u jednoj sekundi,

Ni Bog sami ne zna koliko sam blizu dna,

Kraj mi se smiješi,''extremi'' zovu

Izgleda da sam u petnaestoj rundi

 

Na stolu bezbroj praznih čaša,

Jedna flaša i šoljica kafe,

U glavi sjećanje i strah od sutra,

Pijan sam opet i znam da griješim...

Pijan sam opet,zbog tebe Dženis!

 

Sanjao sam te noćas,

Tvoje lice i pokret u tami,

Otišla si nekud bez riječi i želje,

Dženis zašto kad znaš da te volim...

Dženis već sutra ostaćemo sami !

 

Kada odem,Dženis odavde,

Neću da me žale,neću lažno priznanje i sjaj,

Ne želim riječi: DOBAR JE BIO,

Ne želi opštu rasprodaju bola,

Hrabro i gordo doček'o sam kraj!

 

I  jutro će tada biti kao ovo,

Tiho i sjetno do vječnosti same

Prolaznici žurno kretaće se nekud,

Djeca na ulici šaptaće krišom:

''OTIŠAO JE ČOVJEK IZ TAME''!

       Autor: Dejan Spasojevic,

      Objavljeno u knjizi Tragovi

 

Izgubljen osmeh na trzalici lica bez imena,

na vetrometini nerazmišljajućih raskrsnica

u vrletima iščekivanja neuvelih otkucaja

negde oko jesenjeg časovnika,

ne zna se kog dana.

 

Moli se pošteni nalazač da ga vrati

sledi nagrada,

od par hiljada neribolikih usana.

 

 

(autor: jelenaartpoezija)

PS Hvala Jelena

 

Jos uvek setam

obalom uspomena

 I trazim tvoje tragove u pesku.

 Kleknem

I

skoro pobozno

 zahvatim sakama pesak…

I

 pustam da tece

 kroz moje prste,

uvek s’ novom nadom

da necu ostati praznih ruku…

I

Neke druge ruke pisu

Neke nove lazi

I

Na tren mi zavaraju srce.

A

Srce k’o srce

Zeli da zeli

I

Zeli da voli

Sve dok I zadnja kap krvi

Ne presusi.

I

Opet me neke crne oci lazu

I

Opet slepo verujem

Mada

Znam

Izmigoljice mi sasvim

Neprimetno izmedju prstiju

Kao pesak

I

Opet cu biti sama…

 

 

PS Hvala Cecily 

 

Pusti, nek krevetom brodovi brode

I jastuci, teška slomljena jedra

Dok, nejake ruke, pospano vode

Od straha tiha, umorna bedra

 

Tamnim zidom promiču sjene

Pod plahtom, mnogo se istine skrilo

Da nije tebe, da nije mene

Ne bi ni ovoga, svijeta bilo

 

Ljubavna, Berović Miodrag alias Bera

Putem me prate, lemnijske žene

Od dugog puta, teške nam noge

Deru mi stopala, oštre stijene

Deru im koljena, suknje ko toge

 

A mene zovu, biserne perle

Sa vrata, prve, najbliže meni

Strah me, jer sam, obično derle

Dorastao nisam, lemnijskoj ženi

 

Ljubavna, Berović Miodrag alias Bera

šaljite nam svoje pesme i priče...sprema se velika akcija:-)

pravimo nova pravila za bolesne potrebe

novu decu za liste , za pogrebe

nove majke, nove bajke

nove laži kao lek za prerano sazrele, umorne i stare

i nove mlade žrtve

za tek štampane ideale

Nedić Vladimir

 

         Y.W.je bio dvadesetosmogodišnji kompozitor iz San Franciska. Njegova sestra M.J.W., je bolovala od neke retke bolesti nazvane po čoveku koji ju je otkrio ili prvi imao. Jedini siguran način da za kratko vreme zaradi dovoljno novca za sestrino lečenje bio je odlazak u Irak na tri meseca. Nije se dvoumio. Već petog dana boravka u Bagdadu dobio je dnevni zadatak obezbeđivanja kontrolnog punkta u istočnom delu grada. Sedeo je na jednoj od vreća peska i ubijao dosadne sate zapisujući misli i sećanja na dvolisnicu žutog papira. Šlem je okačio o kvaku džipa.Često se polivao vodom iz male, plastične flaše. Pisao je bez zastajanja i dodatnog razmišljanja radi ulepšavanja:

         «Samo jedan ton F, odsviran na klaviru u momentu najveće pažnje slušaoca može mu preneti sliku celokupnog mog života…Kada sam imao devet godina doživeo sam emotivni pečat bola kog se sećam u potpunosti. Sećam se zvuka sirene automobila i momenta prelaska točka preko kučeta koje se zadesilo na cesti. I tu je kraj. I početak. Scenu sam pohranio u misli i ostavio da spava. Dve godine kasnije počeo sam se interesovati za muziku. Govorili su mi da je to poprilično kasno, ali se ispostavilo da to važi samo za prosečne. Učio sam muziku, slušao je, disao, psovao, povraćao je pa opet gutao, … i razumeo je. Razumeti ne znači imati sposobnost kontrole i upotrebe, mogućnost objašnjenja i odsustvo zatečenosti i nesigurnosti kada se o tome povede rasprava. Mislim da razumeti znači prihvatiti da postoji fenomen, veći i stariji od čoveka, koji će nam dati samo onoliko sebe kolika bude naša senka kad stanemo pred njega.

          Kada mi je bilo dvadesetpet godina probudio sam sećanje na zgaženo kuče. Setio sam se i dva nova detalja vezana za taj dan iz detinstva:prvi, da je od  silnog uzbuđenja prizorom vena na mom vratu počela da udara toliko snažno da sam nalet krvi u njoj mogao osetiti bez dodira prstom, a ceo fizički doživljaj se završio jakim stezanjem u grlu. Drugi detalj je da je te iste noći, dok je bol bujao i igrao se sa novim svetom nespokoja koji se stvarao u meni, duvao jak vetar koji je uspeo da otvori prozor, nanese tešku zavesu do dirki klavira i odsvira zavesom ton F. Taj prizor mi je skrenuo misli sa kučeta i nagovestio kraj razmišljanja nemirom.

          A šta se tada zapravo događalo sa mnom? Momenat kada sam ugledao kako točak vrši pritisak na stomak kučeta i kako rebra ne uspevaju da taj pritisak izdrže nego u jednom momentu počinju da pucaju i melju utrobu,…,kada sam ugledao usklađenost otvaranja njuške u borbi za malo vazduha koji bi telu dao snage da pusti samo jedan cik olakšanja, i ravnodušan rad amortizera,…,otvorila se praznina u meni. Tu nastaje kulminacija vizuelnog  izazvana šokom i stvara se utisak zaustavljanja vremena:proces utiskivanja događaja u sećanje. Praznina je čekala znak. Znak je mogao da bude grom ili miris hrane ili glas majke ili šamar ili plamen ili , … , ton F. Taj znak je usmerio ceo moj kasniji život. Ton F je zatvorio jednu i otvorio drugu, mnogo dublju, prazninu. Priča o mom životu koji ispunjavaju praznine završava danas kada sam shvatio kako mora zvučati arija kojom mogu drugima preneti svoj osećaj iz perioda kada sam imao devet godina. Tek sad znam kako mogu jednim tonom odsviranim na klaviru u momentu najveće napetosti slušaoca kod njega proizvesti osećaj nekontrolisanog lupanja vene na vratu i skupljanje grla… Prkosiću vremenu živeći kroz druge, kroz one koji će čuti moju ariju i čije će senke preklopiti moju.

          Ispunjenosti koje doživimo pri slušanju muzike(čitanju knjige, gledanju pozorišne predstave, posmatranju slike…)su retki momenti koji nas opominju da veći deo života kroz praznine živimo. Ispunjeni prazninama…»

          Hemijska olovka je prestala da radi. Y.W. je okrenuo glavu u stranu dok je olovku tresao poput korišćenog toplomera. Na par metara od sebe je ugledao kako mu se velikom brzinom približava automobil. Imao je tek toliko vremena da zažali što nije stavio šlem na glavu, ali ne zbog sebe jer mu on ne bi mogao pomoći nego zato što bez šlema na glavi njegova sestra neće dobiti novčanu odštetu od osiguranja. Bio je dužan nositi ga.

          Naredni S.M. je bio udaljen osamdeset metara od mesta napada vozača samoubice. Čuo je jaku eksploziju i nekoliko sekundi kasnije zvuk sirene džipa u plamenu. Sirena je svirala F. Osetio je nemir praćen udarom vene na vratu i stezanje grla.     

Vladimir Nedic

 

            Nekada davno, u predgrađu jednog dalekog grada,sjedio je zamisljen nad svojim djelom On, čudne i naprasite naravi koju često nije mogao da obuzda ali iznad svega čovjek koji je volio da slika.Slikao je veliki slikar svoje veliko djelo i noći je znao provesti razmišljajući o životu, društvu, socijalnom stanju i uglavnom tamnim bojama izražavao stanje duha.Međutim, ni on sam nije znao koliko je u stvari veliki i da će njegovo djelo imati izuzetnu vrijednost.Baš tad kad je slikao sliku svog portreta nije  mogao ni zamisliti da će on ući u kontekst jednog ludog vremena u buducnosti, koja donosi nove vrijednosti.

 

-’’Da, budućnost zna da iznjedri prave vrijednosti ali ih tako isto zna da uguši, sputa!’’,

 

pomisli Marko zagledan u jednu od slika tog velikog slikara iz prošlosti.Marko već dugo slika ali u zadnjih dvije tri godine otkako je počeo rat, ne radi svoj posao.Prije rata je bio profesor u lokalnoj gimnaziji i uživao solidan profesorski ugled ali kome je to sad uopšte bilo i bitno.Nova dešavanja donosila su nove vrijednosti.Jedne noći je bio utonuo duboko u apatiju, mračne misli o ratu,besmislu mnogih dešavanja,tragičnosti ljudskih sudbina ali ga iz te dubine po ko zna koji put povrati pogled na radničke rukavice koje su stajale u ćošku sobe.Imao je dogovoren posao na nekoj građevini i nije mu bilo lako trpiti nagomilane frustracije zbog podsmijavanja jer je magistar likovne umjetnosti a radi,čini mu se, najprostije stvari.Pritom ga nije bilo sramota tih čestitih majstora s kojima je radio nego onih koji nisu bili ni svjesni da vrijedjaju sopstvenom pojavom .Dani su mu bili isti,Ujutro bi ustao spremio se i otputovao na posao nedaleko od stana. Dremljivo, neraspoloženo i bez razumijevanja  za filozofiju zidarstva otpočinjao bi svaki radni dan ali kako vrijeme odmiče predavao bi se duhovitim dosjetkama majstora makar i sam bio predmet šale.

Jednog dana ,dok je pored njega prolazio dječak koji im donosi vodu on ga zaustavi pitanjem:

-’’Kako se tebi čini ova naša rabota?’’

Dječak sleže ramenima i reče:

-’’Lako je čika Bilu!’’

...’’čika Bil...’’ odzvanjalo je dugo i tupo u Markovim ušima.

         Nadimak se savršeno uklapao u kontekst vremena,suludih dešavanja koje je donosio rat,vremena kad se sistem vrijednosti mijenja izbacujući poplave primitivizma ,pohlepe i takvih dešavanja koja bi da nisu tužna bila sigurno smiješna.

-’’Znači ,gazda kuće se zove Bil?’’ Upita Marko.

-’’Pa da, majstor Dule naredio s njim da napravite kuću,ne znam kako se zapravo zove ali tata kaže da su ga prije rata u našem selu zvali Bilmez.’’

     Bilmez je inače bio dosta okrutan i surov nadimak i zato je volio kad ga zovu Bil, jer  mu je to više ležalo ,ali ne zbog surovosti prvog nego zbog savremenijeg prizvuka drugog. U suštini nije se ljutio ni na nadimak Bilmez jer nije imao sklonosti a ni želje da bilo šta misli niti je shvatao značaj težine i tuposti tog nadimka.Znao je često svima da stavi do znanja da je najjači, da podvikne u birtiji ili drugim seoskim ceremonijama pa da izazove po petoricu da se tuku.Volio je da ponižava ljude, cerekajuci što je nekog istukao ili na drugi način ponizio i ismijao.Oni mnogo slabiji su mu laskali govoreći

- ’’Ti si Bile Bog’’!!.

  On bi u tim trenucima digao glavu u znak ponosnog stava i širio usta u dug i besmilen kez.Rijetko je išao među ostali svijet ali kad ode to bi bilo na seoske igranke ili pijace. Često bi na tim skupovima  znao napraviti gužvu ali bi policija stizala za tren oka i on bi odležao po par dana u pritvoru pa čak ni oni najplašljiviji se nisu pretjerano bojali  jer su znali da će ako počne da pravi probleme završiti s lisicama na rukama.Medjutim, to novo vrijeme donijelo je i odnijelo puno toga ali ,čini se, najviše donijelo slobode da Bil radi šta hoće.

        Kad bi ga pitali ni on ne bi znao tačno da kaže čim se bavi,počeo je da gradi stil i postaje akutelan,da se oblači kako mu kažu da treba a ne kao prije,bez stila.Čini se da je doživljavao korjenite promjene mijenajuci zivotni ambijent ali ne i sebe,vrijeme i ljudi u se prilagođavali njemu,sve se čini da je bilo tako.

    Kad je položio vozački ispit pričalo se kako treba da ga postave na neko odgovorno mjesto.Jedni su govorili da se radi o nekoj firmi, drugi da će ga u vojnu službu a treći da će ipak u politiku.Govorilo se, da je se dovoljno emancipovo i da je zreo za funkciju.Ljudi  koji su ga iole poznavali su se čudili govoreći:

-’’Pa je li moguće, ne nije istina, nije on toliko sposoban ni učen’’!?

    Oni koji su mu bili naklonjeni i sa željom da ga opravdaju tvrdili su kako je imao čudesan dar za stočarstvo i kako  mu se, nekad davno, krava po tri puta godišnje telila.Moglo se tako čuti kad njegove bivše komšije na večernjim sjedeljkama uz meze i rakiju govore:

-’’eee ima to veze, nije da nema , davno su se već mogle nazreti ’’te neke’’ crte u njegovom karakteru’’???!!!Ma znalo se da će biti nešto od njega’’!

     Zaista u vremenu kad cilj opravdava sredstvo a Bil veoma lako uspijeva da mistifikuje sopstvenu licnost nista nije izgledalo nemogće.Htjeti i moći,činilo mu se da su isto.

 

       Pošto mu dječak ispriča sve što je znao o Bilu Marko utonu u razmišljanja.Izraz lica ne baš srećan je odavao dubinu i težinu misli ali ga prekinu ubrzo zvuk sirene dolazećeg auta iz kog trasti najnoviji Hit podneblja.Bio je to uravo Bil,stasit i hrabar  koji već izlazeći iz auta  viknu:

-’’To majstorri’’! Pljesnu Marka po ramenu jer mu je bio nadomak ruke tako da se ovaj saže.

-’’Ooo Bile, kako vam se čini’’?!Povikaše radnici iza kuće:

-’’To, ko bostanka! hahaha!Sad ću vam dati po litar  viskija!’’

 

-Neka hvala ne pijem’’, reče Marko ali ga ovaj začudjeno i poluotvorenih usta iz kojih je izbijao zadah alkohola, pogleda i reče:

 -’’Ti nisi momak u dure! Ima ’l ko da odbija šta džaba, jeben vakat ništa nema džabe!?Lako je tebi, lopata mješalica i šopaj... Ti nista  ne znaš  kako to danas ide, moj pos’o je hiiii.....nekad su za vake stvari...eeehhh!!!’’(nekako otužno reče, kao više za sebe,kao da sa zebnjom isprati misao da je vrijeme izabralo i njega te skoro vidno srećan zbog toga podrignu na glas i udalji se da vidi kako gradjevina izgleda sa strane,pjevušeći:

-’’U školu sam išao do pola al’ kupio najnovija kola Hooojjj!’’( odjednom vrisnu, od radosti reklo bi se) zatim pogleda nekako iskosa na Marka i kao da je nešto otkrio namrgodi se i reče:

-’’Ajde ti mršavi  šta si se ukupio, mrdaj!Oće dnevnicu.!?Lopata se ne drži tako nego ’vako’’ (okrenu se i uze lopatu da pokaze zarivajući je u pijesak).Ako ne bude po mom ćejfu,rušite i ope’ praviiittteeee!’’

     Marko ga potišteno pogleda, htjede nešto reći ali mu dostojanstvo i ponos nisu dali pa je prećutao i sklonio se u stranu.Ubijala ga je najtuplje i najžešće žaoka koja ujeda vrijednost ,ono što je gradio čitav život radeći na sopstvenoj ličnosti i čini se da mu je manje bilo žao kuće koja je izgorjela i koju je napustio zbog rata od tog osjećaja koji je imao u sebi.To je bio taj unutrašnji rat koji nije smjeo izgubiti a bitku za bitkom je gubio.

     Dani na građevini protekli su relativno brzo .Kad je trebalo da budu plaćeni Bil se nije pojavio a kasnije je poručio da će sve biti sredjeno.Radnici iako razočarani nisu bili previse ljuti na njega jer ionako nisu bili sigurni šta mogu kupiti za te pare koje bi i dobili jer vec sutradan možda ne budu u opticaju ili ih obezvrijede neke nove sa više nula ili čak drugim likom. Bil je nekim čudom sve više ulazio u žižu interesovanja,žene su počele da se raspituju za njega,da li je sam,odjednom su se pojavili i neki daleki rođaci koji ga nikad prije nisu posjećivali i koji su kako kažu oduvijek vjerovali da će on uspjeti.

 Zaista, čudilo je to gdje spavase toliki talenti u čovjeku?!Kuću je sredio na brzaka, nabacao u nju stvari bez reda i ukusa ali kako je govorio ’’sve po prvoj modi’’.Odjednom se počeo osjećati bitnim,staviše elitom i stvarno naizgled i bilo je tako.

      Slobodno vrijeme je najviše provodio konzumirajući alkohol na terasi ispred kuće, baš kao i tog popodneva kad je naišao Murat(ciganin iz Bilovog sela, jedan od rijetkih kog je i dalje cijenio govoreći da ima šmeka.)

-’’Đes’ jaro oklen ti?’’,viknu Bil presrecan sto ga je ugledo.

     On pokaza kao u žurbi prstom na traktor koji je štektao  natovaren stvarima nakupljenim  negdje u napuštenim kućama.

-’’Đe sad nađe bazu jarane?’’

-’’Eee batko, ima se još kolko duša ište, gre’ota da propadne nego pazari šta od mene!’’

-’’More’’!!! , reče bez dvoumljenja .

       Uzeo je tv, radio i jednu poveću sliku čije vrijednosti nije bio svjestan ali je imala lijep okvir boje zlata pa ga je privuklo!Čim je ispratio Murata nastavio je da se doljeva alkoholom.Sliku je okačio iznad televizora, na zid.Legao na krevet i  počeo  na glas da se smije liku sa portreta.

-’’Bradonja!kapetane,kapetane..dobre fore jarane!?na šta budale nisu gubile vrijeme,haha!’’Čuj sliko bradonju?!Hahaha!!!

       Slika je nepomično stajala na zidu,kao da ga je sam  njen autor  gledao odnekud krišom ispod obrva ali nije smjeo da izadje u tu jazbinu gdje vladaju drugačiji i veoma čudni zakoni!

   U svom tom sivilu oko njega slika poznatog umjetnika zračila je pravu  vrijednost , tražeći smisao,one koji ce s pažnjom gledati na nju ali ne!Ona je kao i mnoštvo drugih stvari tonula i plakala u samoći,daleko od pravog ambijenta.Uostalom,služila mu je kao podloga na kojoj ponekad upljeska mušicu ili ju je pak skidao pa mašući rastjerivao dim koji izbija iz šporeta.

Iz komičnog zanosa ismijavanja slike prekinuo ga je  glas sa TVa koji govori o ratištu  i izvjestava broj poginulih i ranjenih.On poznavsi nekog vojnika iz njegovog sela reče:

-’’Smradovi jedni, samo rokanje nidje muz’ke!!!’’

      Zaista čudno u cijeloj stvari je bilo to sto nije nikad poželio da ode u rat i svo ono junastvo koje pokazivaše nekad izazivajuči pola kafane na megdan, te niz patriotskih osjećanja, sve je to bilo samo dizanje u očima drugih.Jer očekivalo se od kršnog momčine poput njega svakako mnogo, bar kad je sila u pitanju.Međutim izgleda da je u toj svojoj mutaciji dobio dosta lukavstva ili je to oduvijek i imao samo su ga ljudi pogrešno doživaljvali.

       I tako...Bilovi dani su proticali kao u snu ali kako ni san ne traje vječno to je i on počeo da se budi.Posao koji je nekad zaustavljao na razumnim granicama predstavljao je samo uvod u neke nove sfere u kojima nije bio tako suveren kao nekad u danima svog junačenja.

   Nostalgično se prisjećao prošlosti.Nedostajali su mu svi ti dani kad je ljude gledao drugačije,ponekad na pijaci kad prodaje stoku ili uveče u kafani,nerijetko komunicirajući samo pesnicama. Ma kako izgledao srećan on nije mogao da izdrži pritisak uloge koju mu je donio Bil.Bilmez da ali Bil nekako čudno i dosadno savremen za njega.

     Zanos koji ga je nosio je nestao i on je bez objašnjenja prestao da se javlja na telefon  i da  izbjegava ’’poslovne jarane’’.Više nije bivao ispunjen ni zadovoljan.Čak je dobio i batine jer je u kafani bez razloga čovjeku izbio dva zuba.

     Jedne noći. (Bila je zima, decembar).Izašao je pred sam cik zore da obavi ’’redovne poslovne aktivnosti’’ i zaboravio da ugasi grijalicu koja je izazvala požar.Komšije su, iako nisu bile blagonaklone prema njemu odmah javile vatrogascima koji su ubrzo stigli i spasili sto se spasiti moglo.Slika je bila požutjela  od temperature i okvira pomalo nagorjelih.Bil je ubrzo stigao ali  bez puno panike kao da je očekivao početak kraja tog snovidjenja koje ga što više raste više guta.Kuću je prodao a gubitak u robi naknadio i još mu ostalo, dovoljno za život, pristojan kad bi znao da ga uredi.

           Komentari svega što se desilo bili su razliciti.Jedni su govorili

-’’šteta ne da se čovjeku naprijed’’, drugi se cinično smijali gledajući u svemu svojevrsnu morlanu  satisfakciju.

    Kad se sve smirilo i ljudi se razišli on je mirno otišao u kafanu,mrmljajuci nešto,onako, više za sebe.

 

      Marko je te noci legao  icrpljen i izmoren blijedom svakodnevicom.Cim je zaspao dodje mu na san čudna slika negdje ,nekog hodnika neke zgrade u kom stoji mnogo ljudi i svi nešto negoduju i traže vičući ’’pustite mene,ja sam prvi došo’’,’’ja sam na redu da uđem’’...’’ja sam prioritet ja hoću kuću,meni je izgorjela kuća’’.Iz te nezadovoljne gomile neka starica povika’’ ludaci jedni pa je li vi mislite da je ozbiljnost vašeg zahtjeva uopste bitna’’.Marko ne shvati najbolje otkud on tu,valjda da se žali na nekog ili nešto ali nije htjeo da to drugi vide pa nije iznosio svoj problem.Gurali su ga laktovima I potiskivali ali na kraju  kad se konačno priblizi vratima sjeti se da je dosao da trazi pomoc za majcino lijecenje….U trenutku kad je došao na red da uđe kroz cijelu masu, progura se neka veoma atraktivna djevojka, sa visoko podignutom rukom naopako okrentom pokazujuci prste sa idzuzenim ,nalakiranim noktima govoreći ‘’molim prolaz, ko ce meni nakknaditi moj nokat, znate li vi koliko kosta ovakav jedan nokat’’….On sav zgrozen i u nevjerici…dok ga covjek sa vrata ne odgurnu i otjera na kraj reda da bi ta ista prosla unutra…a iz sobe se samo zacuo dubok glas koji govori ‘’pustite gospodjicu, pa toje kompleksan i bitan problem naseg drustva koji hitno  moramo rijesiti’.Kako se samo bijedno osjecao u tom trenutku. Okrenu se tim istim ljudima koji su gledali u njega i tiho,gotovo bez glasa prosapta ‘’ali ovo je besmilica,... ovo je ljudi besmislica…kakav sad nokat, čekam već ko zna koliko dugo...mojoj majci je potrebna hitno pomoć,’’..Oni su ga samo blijedo i nestvarno gledali i cutali.Kroz maleni prozor na sobi u kojoj je spavao prodirala je mjesečina i pravila igru sijenki…Poptuno zbunjen i zgrozen  snom on se prenu i ustade iz kreveta.Teo je na drugom krevetu mirno spavao.

 

         Ubrzo je svanulo jutro. Na nebu iznad grada oblaci su se bili razišli i sunce sramežljivo probijalo svojim blagotvornim zracima.Marko je ustao i odmah sjeo za svoj radni sto.Odjednom mu se javila misao da naslika Bilov portret želeći da u njega što vjernije ugradi sivilo cijelog doba svu tragikomičnost i izvitoperenost ličnosti, vremena i dešavanja ali kako god da je povlačio crte i kojom god da ih je bojom bojio činilo se kao da je propustio neku emociju koja svakako zaslužuje da se nadje na portretu.Nije bilo lako odraziti svu tugu,vjerno je prenijeti na papir. Slikao je naporno nekoliko sati i Baš kad se spremao da stavi završne boje na sliku  u sobu utrča njegov mladji brat Teo(koji  bio student likovne akademije) i vidno uzbudjen reče:

-’’Izgorjela Bilova kuća’’!!....

             Marko se u prvi mah ražali na njega, zatim sleže ramenima i nekako tužno pomisli kako propade još jedna stvar koju je gradio, ali prećuta jer bi bilo ironično da je to i rekao.Umjesto toga poslao je Tea po pivo.On krenu ali kao da se dosjeti stade i reče mu:

-         ’’Pa , ti ne piješ?’’

-         ’’Ni ti ne pušiš a držiš cigarete ispod stola?!’’

 

         Posle par trenutaka otrčao je sav ozaren nekom čudnom i iznenadnom svježinom, valjda što mu je brat konačno rekao nešto duhovito i bez mračnih pogleda.Hitrim koracima krenuo je ka obližnjoj prodavnici ali prolazeći pored kontejnera iza zgrade osjeti miris zapaljenih i nagorjelih stvari koje su dovežene iz Bilove kuće i priđe iz čiste radoznalosti da vidi šta je sve bilo zapaljeno.Ispred njega se nalazila ogromna količina pepela i nagorjelih stvari.Kad je malo bolje zagledao blago rečeno stao je zapanjen pred prizorom.Na krevetu, tj.bolje rečeno pepelu od kreveta ležala je slika Van Gogovog portreta .Nevjerovatan prizor.Slika neprocjenive vrijednosti u smeću.Okrenu se na brzinu da pogleda vidi li ga ko ali pošto se uvjerio da je sam uze sliku i otrča kući.S vrata je već vikao Marka:

-Vidi,Van Gog na smeću  !?! Ovaj začuđen i u nevjerici reče:

-Ne mogu da vjerujem!?Pa to je...dok su njih dvojica stajali začuđeni i sabirali utiske napolju se čula sirena i nečiji glas:

-’’Odvedoše Bila’’!

Autor Dejan Spasojević

Objavljeno u knjizi TRAGOVI