Lutas  mojim  mislima  kao  lavirintom  I rusis  moju  tesko  stecenu  I stabilno  sazidanu  odbranu. Kao cigra se vrtim po kuli svoje samoce bezeci od tebe I u isto vreme trazeci nesto sto ne nalazim u tebi ili je tako duboko sakriveno I dobro cuvano.  Pruzis mi ruku za spas I jos ni ne otresem prasinu sa sebe, a ti me vec bacas nazad. Teces mi mislima kao ova reka pokraj koje koracam u sumrak moga zivota. Pusti da me bujica odnese neznano kud… pusti ako vec ne zelis da me zadrzis ovakvu kakva sam, kao Antigona zazidana u ove zidine svoje osame…

 I tihim koracima prolazis kroz moje snove

i kao dasak vetra dotaknes me

tek na javi vidim tragove tvoje

duboko urezane u meni

I svako novo budjenje sve mi teze pada