Kad se dan približi kraju i kad dvoje ljudi ostane samo onda se sve svodi na emociju, na dodir i na to da zakoni fizike više ne važe. Kažu da se prostor sastoji od tri dimenzije, moguće da neki otvoreniji vide četvrtu ali postoji i onaj prostor izvan dimenzija kad više veličina, širina, izgled i pakovanje nisu važni. Postoji onaj tanani prostor gde fizika ili nauka uopšte ne vrede,gde svemir nikad nije postojao. Želim da verujem da se iz te dimenzije razvio veliki prasak a sa njim i svi paralelni svemiri ali to je neka druga tema nju prepuštam onima koji naukom mogu sve objasniti.Ja ne mogu.Ne želim nikad da prebrojim sve zvezde,a brojim ih,ponekad. Nadmetanje između činele bubnja i bas gitare u nekoj džez improvizaciji navodi na zamišljanje dvoje ljudi koje spaja usne u neku melodiju koja je poznata samo njima i tako otvara vrata u onu gore spomenutu dimenziju prostorvremena gde ljudi, Hobbesova teorija društva i Braudelovo poimanje Sredozemlja deluju kao dosadan televizijski program. Da Lady Gagu ili neku drugu posebno ne spominjem… Neki ljudi su opijeni emocijom.Ali njihova varijacija ionako ima previše verzija da bi stala u ovih par reči. Kad dan više nema nikakvog smisla za dvoje ljudi koji ostaju sami uz neku muziku koja im tek toliko popunjava scenu.Razmena poljubaca i strasti u kojoj imena i prezimena nisu važna. Titule i priznanja još manje. Svako od nas igra svoj posljednji tango a da toga ne mora biti svestan. Kao Brando i mlada Šnajderova nekoć. I kakve to veze ima sa dimenzijom iz koje je sve počelo? U takvom tangu sve što se događa nije važno. Bol, patnja, ljubomora kompleks postaju nevažni. Za letenje nam ne trebaju sretne misli jer je letenje u toj dimenziji prirodno stanje. Prirodnije od disanja. Strast postaje gorivo dragocenije od nafte a jedino truda vredno takmičenje je davanje sebe onom drugom. Bez žiranta i depozita,naravno. Nije važno imate li American Express, Diners, Visu ili Mastercard… Tako rešavamo i pitanje porekla mitova i legendi. Pitanje piramida i Atlantide. One su sve ono što zamislimo i priče koje su došle do nas samo su nagoveštaj prolaza između dimenzija. Teorija bez istorijskog značaja ali kao da je istorija ikad predstavljala išta važno za dvoje ljudi koji ostanu sami u sobi…sve što žele je da uživaju jedno u drugom. Na repeatu… Neki ljudi putuju oko sveta,ljudi putuju u Svemir, neki ljudi u središte Zemlje.U ovoj dimenziji, sa ovim mislima, u ovom iskrivljenom ogledalu meni ne treba više… Ne trebaju mi čarobne cipelice ni put od žutih cigli. Ne trebaju mi pilule ni Jefferson Airplane… Treba mi samo dan što ne završava i hrabrost da uhvatim snove i da se nadam da će poludeti. Zajedno s tobom. Izvan vremena i prostora. U vlastitoj dimenziji.

Jutra ponekad znaju da zaskoče. Onako još sanjive hvataju za gušu terajući da priznaš ono što nerado priznaješ,izvlačiš se iz njih kao iz pokrivača pitajući se zašto baš sad, u najnezgodnije vreme.To sa snovima i jutrima zeznuta je stvar,jedno poništava drugo najčešće.Zašto?Ne znam,a baš bih volela.Mada, nemoguće je samo ono što se tako odredi. Zar zaista, u svim svemirama koji postoje oko nas, sa svojim mnoštvom mogućnosti ne postoji nijedan u kojem jutro nije pametnije od večeri?Ne verujem baš u to! Nekako se ne želim ograničavati nemogućnostima, hvala na pitanju. One, čak i u ovakva jutra ostaju samo – izgovor.Sa takvim mislima izlazim iz kuće.Dok se usnuli grad lagano budi uz prvu jutarnju kafu,puls se ubrzava. Sedam u jedan od kafea.Sve je za razliku od noći neprirodno mirno. Konobar se pravi da me ne vidi,ne žuri,verovatno i on tek ispija svoju prvu kafu.I meni to odgovara,nastavljam da preturam po mislima. Još uvijek sam sastavni deo jutarnje magle što se diže negde nad rekom. Vidim neku decu kako jure nekud,zadirkujući se međusobno. Pitam se idu li u nekakvu avanturu,maštaju li i oni kao nekad Tom Sojer(znaju li uopšte ko je on) ili samo jure zbog neke nametnute obaveze? Nekoliko koraka i otisnuli su se.Svet je ipak njihovo lovište. Prepun neistraženosti i skrivenih blaga. Pokušavam da se setim kad sam ja zadnji put bila takava.Davno rekla bih, ali i nije tako. Smejem se, izmaglica se lagano diže i ja dobijam obličje. Iz apstrakcije postajem figurativa. Naručujem kafu. Nekoliko sati posle otvaram novu stranicu. Za iskru u oku i nekakav pokušaj to je ipak nekoliko sati – prekasno.

Otkrivam da mi u poslednje vreme uopšte ne nedostaje spoljašnji svet sa svim svojim lepotama i porocima... Ako uključim racio, ne mogu da se ne zapitam koliko je normalno uživati u apsolutnoj tišini neokrnjenoj ljudskim prisustvom,zatvorenosti u sopstveni svet ili ideju šta on zapravo jeste,tek tako je. Ne zanima me baš previše šta je van tog mog prozora.
Koliko je potrebno da se zastrani, ogluvi, otupi, izgubi sposobnost govora u takvoj situaciji?
Ne znam.
A toliko je zavodljivo...lako i jednostavno...ne morati da izgovaraš, objašnjavaš, slušaš, iskazuješ, deliš, uzimaš, daješ...
Sloboda od osećaja da opterećuješ i da si opterećen... sloboda od glasova, izraza lica,gestova... Sloboda,ona potpuna najsebičnija sloboda potpune tišine.Što duže traje sve manje me zanima kako će biti kada se jednom prekine ta nit savršene tišine.
Ponekad mi je potrebno da prođem ulicom u kojoj sam odrasla,na uglu postoji jedno mesto,mali kafe,volim da sednem baš tu.Posmatram ljude koji prolaze,neki nekud žure,žene lupkaju potpeticama sa obaveznim dekorima u rukama u vidu kesa iz supermarketa,automobili...ništa posebno.Sedim tu ispijam svoje piće i ne mislim ni o čemu. Pomislim tad koliko ima istine u rečima Bukovskog...stvari do kojih se toliko držimo nemaju ništa sa nama a mi imamo sa njima.I tako...gledam ljude, prolaznike, pse lutalice koji jure za nekom mačkom...
Ispijam svoje piće,zapalim još jednu cigaretu i ispustim dim.

Pisanje i tišina stvore lude praznine. Ostane u tebi sve između redova, i kad biraš savršeno nedorečeno, između tog blesavog još je suprotnog pola iste manije. Umetnost nije iznad života i zato ga ne otkupljuje, jer ništa ne otkupljuje ništa i suštinski tako nešto ne bi imalo smisla, ali umetnost je ono nešto između u životu, ili obrnuto, ono što diše, ono što se nauči s vremenom, na šta se navikne, kad shvatiš da za višak ima mesta, višak uma i srca koji nemaju šta da traže u normalnom i vidljivom. Onda se vrate tamo, ali ti više nisi jednostavan. Komunikacija nužno popuca. Kao što se slika i reč razbijaju, vrtložno, unazad i uvek iznova, jedu sami sebe...prolaznici se zatiču, ćute i stoje, a svet je čudno mesto. Komunikacija puca, jer si prestao biti jednostavan. Delimično je sve što izlazi iz usta, jer se prvo mora zapitati 'jesam li dovoljno jasan?' I dok se ono pita, drugi se čude. Druga osoba, druga svest, kao da samo čeka, kao da čekaju da se izraziš imalo primereno, da išta završiš, da skupiš hrabrosti, a sve što šalješ negde na pola puta gotovo uvek uspori i pita se 'jesam li pravi?'. Drugi čekaju. Ti čekaš sebe i znaš ovako je moralo biti. Ono što učiniš od dnevnog života, sve je. Prilično je prilagođen i stvaran, ali svaki sukob nerazumljiv mi je u suštini, i uvek negde visi filter teksta, koji zamisliš s vremenom dok se gradiš, zamisliš i sačuvaš u dubini i sve filtriraš kroz njega- kroz sliku sebe kako ležiš na travi pokraj nekog salaša i čuješ muziku i miriše cveće, kroz sliku drveta dugih kvrgavih grana na reci, kroz odbljesak sunca ili materijalizovane tišine, ili tuđe soli uz koju se životinjski lepiš. Svaki događaj, sve dnevno i svakodnevno prolazi poput kaleidoskopa, poput sita kroz filter tih imaginarnih i važnih mesta i ideja i osećanja, sve prolazi kroz njega, i pozdravi prolaznika.Dok gledaš njega, i njegova priča, savršno je konstruktivna, dovoljno ubrzana i iracionalna da ti se ipak sviđa, ali obrazložena... Zaustavlja nedovoljne impulse, a skoro svi su nedovoljni, zaustavlja ih i pita...'jesam li pravi jesam li dovoljan?' Da bi bio izrečen ili napravljen. Čuju se lomovi, napukline, šavovi, odnesu te bolje izrečeni, oni bolje napisani već su te davno odneli i zadržavaš samo unutrašnju toplinu, dok svi ostali čekaju da je dobiju malo. Za svaku takvu stvar potreban je po jedan mali suicid, po jedna prenamena svega što je iznutra raslo, po jedno pojednostavljenje koje meni nikad nije naročito. Dok se plašiš da ćeš predugo filtrirati, da te niko neće razumeti,događaju se povezivanja. Jer su takve praznine ipak i tuđe. Mahniti, pametni, infatilni, nabubreni od želje, životni, tihi. I oni normalniji. Hej, ljudi smo. Hvala nam. Hvala što se čujemo. Ne čita se radi čitanja, radi vakuma i brazdi, umnih i srčanih, radi svega što isijava dok se čita i piše. Valjda to nekuda vodi, od mene do tebe. Jer pisanju ionako nema hvale, bez njega se ne može. Može se takav postojati u svetu, još samo u muzici i drugome pustiti da te otme, sasvim, sasvim fizički.

Kako li izgleda brdo iz perspektive jedne kišne gliste? Pogled odozdo često otkriva daleko više nego neka druga perspektiva, a puženje i život u blatu nije ništa čudno na ovim prostorima. Oni koji dovoljno dobro puze uglavnom završe na TV Dnevniku kao onom koji sam onomad pogledala, a svi zajedno živimo u istom blatu. Vodimo ratove protiv samih sebe, a ne samo protiv terorizma ili nečeg trećeg. Nečeg prokletog trećeg u čemu uglavnom nemamo pravo odlučivanja ali svi očekuju da zato budemo spremni ubijati ili umirati. Na kraju sve se svodi na to dvoje: umiranje i ubijanje. Nekad zaista verujem da stoji ona rečenica kako se nije dogodilo ništa što nije bilo na televiziji ili pisalo u novinama. Mi, naravno stojimo očarani kreiranim načinom razmišljanja i živimo i dalje zadovoljni svojim blatom. Sami. Jer, najzad jedine dve stvari koje je čovek sam dužan obaviti jesu rađanje i umiranje. Čak i to uglavnom nismo u stanju. Mirovnjaci na Kosovu nadgledaće izbore, ljudi u prolazu na koje se baca kamenje,zemljotresi,poplave a svi mi zajedno u nekom čudnom moru u kojem se smrt koristi kao dobra predizborna kampanja ili izazivanje lažnog sažaljenja. Mrtvi ljudi ili mrtve duše... Živeti u svetu kao talac ideologija koje su navodno dizajnirane da nas štite od nepogodnih spoljnjih uticaja,a ispod svog tog lepo i savršeno dizajniranog štita teško je osećati se kao čovek. Boli me svo to trnje koje bi me trebalo štititi i kao što je rekao neko pametniji od mene priroda bez čoveka (srca) ima stakleni i bezosećajan pogled.Priroda nije nepogrešiva. Izjednačiti čoveka sa srcem možda nije ispravno.Ipak,radije se hranim prirodom, nego da bude obrnuto. I zato gledam na ovu našu malu planetu sa zanimanjem i priznajem da prihvatam samo onakvu prirodu koja ima sve što imam ja, i tako je činim ljudskom. Tako je činim pogrešivom, mada nije greška pustiti taj pulsirajući mišić kao naftnu pumpu da ispumpa svu krv i možda negde duboko u nama ispumpa skrivenu emociju, možda negde duboko u nama ispumpa - ljubav. Koliko god to patetično zvučalo. Zato se ipak prepuštam koračanju između ovog našeg blatnjavog sveta i onog u kojem volim plesti svoje niti rečima. Onog koji ima sve što imam ja (bez obzira govorili o ljudima ili glistama) i na kraju onog s kojim mogu razgovarati. Tiho, sasvim tiho kad svi nestanu... Zapravo,svet bi bez interpretacije čoveka bio prazan. Bez one male pulsirajuće pumpe koju trebamo pustiti da pumpa do kraja ne bi bilo ništa više osim smrti i rađanja. Možda upravo zato treba - nastaviti dalje.

Da baš tako,nezaboravno putovanje kroz tonove! Čuti u Beogradu Wayn Shortera naročito ukoliko volite kasnije radove Milesa Davisa na koje je Shorter presudno uticao, bio je razlog da se danima unapred izvade stare ploče i planira odlazak na koncert. „Footprints“, „Masqualero“, „Witch Hunt“… Ako je neko i imao nedoumicu kako će to zvučati obzirom na godine majstora više ih nema…savršenstvu se bliže ne može biti ! Vrhunski prateći bend – John Pattituci na basu, Danilo Perez na klaviru i Brian Blade na bubnjevima imena koja sve govore.



Koncert su od početka nosili Blade i Perez neverovatnom povezanošću i energijom, pri čemu se Perez svojim čistim akordima uvek vraćao kada bi se već učinilo da je celina odsvirana do kraja, postajući tako pokretačem čitavog benda, Blade se nadovezivao neverovatnom silinom udaranja po bubnjevima, zaklela bih se da su mu doslovno pucale palice ! Prava je šteta što Pattituci nije bio dovoljno dobro ozvučen da kontrabasom podrži ogromnu Bladeovu energiju, ali je zato u tišim deonicama pokazao zašto je jedan od najboljih(ako ne i najbolji) od potpunog pianissima do punog tona. Time je ujedno pokazao i savršeno slaganje i sa samim Shorterom čija je svirka bila zaista zavodljiva puna atmosfe – efektna, bez obzira da li je u pitanju sopran ili tenor saksofon,sa svega nekoliko iole dužih ali savršenih pasaža.

Legendarni saksofonista Wayne Shorter otvoriće 26. Beogradski džez festival 28. oktobra ove godine, koncertom u Sava centru Slavni saksofonista vraća se u Beograd tačno 30 godina posle nastupa sa sastavom Weather Report, 31. oktobra 1980. godine. Beogradskoj publici će se predstaviti s aktuelnim kvartetom koji, uz Shortera, čine Danilo Perez (klavir), John Patitucci (kontrabas) i Brian Blade (bubnjevi). Wayne Shorter je rođen u Njuarku 1933. godine. Aktivan od sredine 50-ih, obeležio je rad tri legendarna džez sastava, uporedo razvijajući uspešnu solo karijeru. Od 1959. do 1964. godine bio je član Art Blakey and the Jazz Messengers, postavši i muzički direktor najslavnijeg hard-bap sastava u istoriji džeza. Zatim se 1964. godine odazvao pozivu Milesa Davisa, na preporuku Johna Coltranea. U tzv. „drugom“ slavnom Milesovom kvintetu, bili su još Herbie Hancock, Ron Carter i Tony Williams – ovaj sastav je ocenjen kao jedan od najuticajnijih u celokupnoj istoriji džeza, svoj zvuk neposredno dugujući Shorteru kao glavnom kompozitoru (Davis ga je opisao kao „intelektualnog muzičkog katalizatora“ sastava). Po raspadu ove grupe, Shorter je sa Milesom učestvovao u rađanju džez roka, radeći na albumima In a Silent Way i Bitches Brew. Godine 1970. sa klavijaturistom Joeom Zawinulom osniva Weather Report, najuspešniji fjužn sastav svih vremena, u kome provodi narednih 15 godina. U ovom bendu ostvareno je spajanje džeza sa rok i fanki elementima, uz bogato korišćenje etničke tradicije iz celog sveta. Od jedanaest albuma koje je tokom 60-ih snimio za Blue Note, sajt allmusic.com većinu je ocenio sa pet zvezdica, a brojne kompozicije koje je u to vreme napisao postali su standardi savremenog džeza (Footprints, Nefertiti, E.S.P., Speak No Evil, Night Dreamer…). Tokom 70-ih je ostvario tri legendarne studijske saradnje -- sa Brazilcem Miltonom Nascimentom (Native Dancer), pevačicom Joni Mitchell (Mingus) i grupom Steely Dan (Aja) – a oživeo je i Milesov kvintet (V.S.O.P.), sa Freddiejem Hubbardom na poziciji trubača. Odlazak iz Weather Report označio je novi početak Shorterove solo karijere, prvo u domenu električnog (do sredine 90-ih), a zatim akustičnog džeza. Uporedo sarađuje sa novim (Carlos Santana, Marcus Miller) i starim prijateljima (Herbie Hancock, Joni Mitchell. Godine 2000. formira aktuelni Wayne Shorter Quartet s kojim dolazi u Beograd. Svi članovi benda imaju i uspešne solo karijere, redovno su plasirani u vrhu referentnih godišnjih džez anketa, višestruko su nominovani, odnosno osvajali Gremi nagrade. Wayne Shorter je devetostruki dobitnik Gremija. Prvi put je ovu nagradu dobio 1979. godine sa grupom Weather Report, a zatim je još osam puta nagrađen individualno -- po četiri puta za album i za solo kompoziciju. Poslednja dva Shortetova albuma, Alegria (2003) i Beyond the Sound Barrier (2005) okitila su se Gremijem za najbolji džez album.

Dirigent Alan Gilbert,Leonidas Kavakos violina. Klod Debisi: Preludijum za popodne jednog fauna Jan Sibelijus: Koncert za violinu i orkestar u de molu, op. 47 Johanes Brams: Simfonija br.4 u e molu, op.98




Ovogodišnji BEMUS završen je nastupom Njujorške filharmonije u „Sava centru“.Najstariji američki orkestar, osnovao je dirigent Ureli Koleri Hil, a prvi koncert održan je 7. decembra 1842. na Donjem Brodveju.Oduvek su imali vodeću ulogu , naročito u promociji savremenih kompozitora.Orkestar su predvodila velika kompozitorska imena poput Gustava Malera ili Artura Toskaninija. Leonard Bernštajn, koji je 1943. imao istorijski, neuvežbani i spektakularno uspešan debi sa Filharmonijom, bio je muzički direktor 11 sezona, a najduži staž imao je Zubin Mehta (1978-1991). U septembru prošle godine Alan Gilbert (42) postao je 25. muzički direktor, jedan od najmlađih i prvi Njujorčanin koji je došao na tu poziciju. Pre toga je osam godina vodio Kraljevsku švedsku filharmoniju, a „Njujork tajms“ je Gilbertov dolazak nazvao „početkom nove avanturističke ere“.Pod Gilbertovom palicom Njujorška filharmonija zvuči krajnje revitalizovano. I sam muzičar(svira violinu)Gilbert ima poseban pristup svakom delu, pristup unutrašnjoj strukturi muzike i živ, intuitivni odnos sa najrazličitijim muzičkim žanrovima (jedan od omiljenih bendova mu je „Radiohead“).Ima jasnu ideju o nastanku i značenju bukvalno svakog takta, ali i shvata kako se delo uklapa u širu sliku.

Solista Leonidas Kavakos, koji je na turneji sa Njujorškom filharmonijom, nastupa i kao kamerni muzičar i kao dirigent, a svira na Stradivarijusovoj violini Abergavenny iz 1724. godine. Virtuoz, jedan od vodećih violinista i neprikosnoven kada su dela Jana Sibelijusa u pitanju.Dakle ja ću današnji dan pamtiti po nastupu Njujorške filharmonije.

 A na derbiju čujem nije bilo polupanih glava.

 U daljem forwardu ove nedelje pomenuću da sam u petak jela najbolju pitu sa jabukama,slušala odličan dzez na poslednjem spratu jednog solitera na čijem krovu raste cveće,pila crno vino sa prijateljima i nije me bolela glava bez obzira što etiketa i ambalaža nisu obećavale.Biće da je u pitanju s kim se pije više nego šta,iako to neki ne bi rekli.E da... javio se i Šime(prepoznaće se on već)taman kad sam pomislila da ga je neka Kalipso začarala u zaboravu.Polupala mi se mozilla te predhodnu noć izgubih pola teksta.Marki Ramon je u Beogradu,again.J.K prolazi kroz period rekovalescencije,sedi u prvom redu na tribini LDP-a i ljubi se sa Čedom,onda kod Jugoslava Ćosića,kolumnistkinja,aktivistkinja,zaštitnica ugnjetavanih manjina.Ako otvorim frižider možda je i tamo ugledam.I najvažnije od svega , čujem da nam je Pera živ i zdrav znatno obogaćenog vokabulara.Nije zalud ona stara " čovek se uči dok je živ ".

Nemoguće je ne primetiti, teško je izbeći, ne mogu se zaboraviti.Obnevidelih očiju,kružimo trgovima i ulicama grada ne zapažajući gotovo ništa oko sebe, samotno se njišući. Tajni ritam uglavnom nam diktira oko vrata obavijena srebrnkasta amajlija,plejeri raznih formata mp3,mp4,mpNePitajMeNištaVidišDaSlušamMuziku.
 - Kada je Sony - piše u svojim memoarima osnivač kompanije Akio Morita - lansirao prve plejere, uz njih su išla i dva para slušalica. “Muzika za dvoje” smatrana je romantičnim izumom, kao tango ili pustite mašti na volju šta god da je za vas sinonim romantike. Revolucija je počela kada je jedan par slušalica postao suvišan. Mašinica koja peva postaje besprekorna zamena za ljubav i prijateljstvo, usput rešivši i problem usamljenosti. Pobeda tehnologije krunisana je ekspanzijom prenosivosti. Sada nas dokolica nikada ne napušta: telefon je postao mobilni, kompjuter - džepni, bioskop - prenosivi, muzika - sveprisutna, baš kao vazduh. Biće da smo strašno nepoverljivi prema svojoj duši, kada se plašimo da je ostavimo samu. Odavno pobedivši dosadu u četiri zida, progres ju je dokrajčio u planeru. Zaista,baš me zanima,gde sada da se dosađujemo?! Na nebu? U zemlji?Možda još samo pod vodom.Nisam sigurna. Ali, i u tuš nam se uselio vodootporni prijemnik, da nam emituje vesti dok se trudimo da sa sebe speremo one koje smo do tada čuli. Šta je u tome loše? I zašto je dosada dobra? Povedeni za realnom televizijom, britanski producenti su jednu londonsku porodicu uselili na tri meseca u viktorijansku kuću, opremljenu po poslednjoj reči nauke i tehnike iz 1900. godine. Nesrećne dobrovoljce je, daleko više od loženja vatre i ručnog pranja, mučila strašna dosada. Pre svega jednog veka živeli smo još u stanju aktiva, sami sebi pribavljajući zabavu, kao divljač u lovu. Ne mogavši da se zadovolje dokolicom domaće izrade (razgovor, recitovanje i muziciranje), naši savremenici su pobegli u sadašnjost - nisu izdržali susret sa dosadnom prošlošću. Razumem ih, pogotovo kad se setim svog ranog detinjstva, koje se jedva nešto razlikovalo od viktorijanskog perioda,dva televizijska programa i jedva nešto više radio stanica. U mladosti sam se, ipak, najviše plašila dosade. Da uvažavam dosadu naučila sam tek onda, kada sam se uverila da i rad i dokolica predstavljaju neurozu. A dosada, dosada je neko naročito stanje duha, predstavlja prvu liniju odbrane psihičkog zdravlja. Čovek koji se dosađuje više vidi, čuje i razume. Dosada stimuliše sećanje, podstiče emocije, napreže živce. Na umetnika deluje razbuđujuće, poput impulsa. Ali da bi neko upoznao dosadu, mora izbegavati iskušenja, najbolje - koristeći noge. Zaboravivši na telefon i očistivši se od ostalih modernih elektronskih gadgeta , volim da šetam pored reke - sve dok mi ne dosadi. Tada dolazi ono najzanimljivije. Poput svake praznine, dosada je izazov duhu, koji žuri da popravi štetu koju je ona napravila. Kad nemamo šta da radimo, uranjamo u neki poseban svet,ređaju se misli i likovi. Tražeći izlaz, oni nas draže i podbadaju, dok se mi opiremo, koliko nam to lenjost dopušta. … Šopenhauer je govorio da životinje ne poznaju dosadu, Brodski je dosadu smatrao neizbežnom, Niče je u njoj video izvor filozofije, a ja mislim da je kasno za zabrinutost. Šteta, jer dosada je aristokratska, treba je zaslužiti od prirode, kao govor ili uspravni hod. Odvikavši se od upotrebe ovog preimućstva, vraćamo se na prethodni - proleterski - stupanj evolucije. Umesto dosade, on nam nudi iluziju potpune zaposlenosti. Kako reče jedan pametni cinik, primorani smo da ubijemo slobodno vreme, da ono ne bi ubilo nas.SVAKI SE RAZUMNI STVOR DOSAĐUJE - PUŠKIN

Santana da ublaži dosadu : )

Energija koju je trebelo usmeriti.

Osamdesettrojka

TEOFIL PANČIĆ 08.10.2007.

Slabije upućeni radni ljudi & građani skloni su da veruju kako je osamdesettrojka samo još jedna u nizu autobuskih linija GSB-a; mora se priznati da postoje elementi koji na to ukazuju, ali oni služe jedino tome da zavaraju Trag Spoznaje: prava je, naime, istina da je osamdesettrojka odavno "transcendirala" svoju prvobitnu prozaičnu ulogu i da je postala osebujan etičko-filozofski sistem, pogled na svet, primenjena vežbanka iz stoicizma i socijalne prilagodljivosti; ko savlada osamdesettrojku, ko se spokojno saživi s njenim neuporedivim ćudima, ko je nekako ukroti, taj je očeličen i spreman da se uhvati u koštac sa svim životnim radostima i teškoćama! Koren ovog njenog neobičnog dejstva krije se u običnom, pojavnom svetu gradskog prevoza na beogradski način. Linije GSB-a dele se, naime, u nekoliko kategorija, npr. ovako: 1. solidne (15, 16, 17, 27, 31); 2. podnošljive (18, 23, 53, 56, 65) 3. loše (45, 84, 704, 706) i 4. osamdesettrojka. Naravno, ima linija koje saobraćaju ređe od osamdesettrojke, ali to su mahom prigradske linije i, osim toga, one polaze iz centra, pa se bar može videti kada će krenuti. S osamdesettrojkom sve stoji naglavačke: samo na Crvenom krstu i na kraju Zemuna možete saznati njen red vožnje, a jedina zanimljiva stvar u vezi s njim ionako je samo impresivan stepen njegovog raskoraka sa stvarnošću: autobusi, zapravo, nikada ne saobraćaju u skladu s "knjigom". Drugde je to anomalija, na osamdesettrojci to je pitanje prestiža. Ako vam i dalje nije jasno šta osamdesettrojku čini tako osebujnom, valja napomenuti da je sve u vezi s njom – počevši od trase – isplanirano i sprovedeno tako da, sa stanovišta praktičnosti, bude oličenje Tantalove muke: čim napusti sremsku idilu zemunske Gornje Varoši, ona se nasuče na usko grlo Muhara, vrevu i gužvu centra Zemuna i gotovo neprohodnu Tvorničku ulicu, da bi zatim, dugo izdišući, klipsala beskrajnim Lenjinovim bulevarom, koji je mudro organizovan po doboš-torta sistemu: stanica-semafor, stanica-semafor, i tako na svakih dvadeset metara; nakon ovoga sledi probijanje kroz oronuli kraj oko Starog Sajmišta, džadom na kojoj je asfalt odavno Ugrožena Manjina koja rezignirano čeka da bude sasvim apsorbovana od gigantske, sveprisutne Rupe; potom dolazi nepojamna kloaka Autobuske i Železničke stanice, a onda milenijumski postojano mrcvarenje uz Nemanjinu ulicu, to turobno ovaploćenje najsumanutijih snova nekog Čaušeskuovog urbaniste. Kada stigneš na Slaviju (gde ja, već znatno stariji, silazim), već ti je vreme za ponovno brijanje, a osamdesettrojku tek čeka forsiranje neprotočnih vračarskih sokaka u kojima se nadmeće s izdišućim trolejbusima, koji se svaki čas kvare i blokiraju ulicu. Otuda je svako uspešno okončano putovanje osamdesettrojkom autentični Trijumf Volje, pobeda nad slepim i brahijalnim silama prirode i društva podjednako; pošto ni najveći hazarderi ne žele baš prečesto da iskušavaju svoju sreću, razumljivo je da se ovo prometalo promeće po gradu samo kad se baš mora, u minimalnim dozama. Zato ga na usputnim stanicama verno i pomalo tužno, kao mornarske žene, čekaju osamdesettrojkaši, posle stanara Azbestnog naselja psihofizički najugroženija kategorija naših sugrađana, ljudi koji o zen-budizmu i varljivoj relativnosti protoka vremena znaju ama baš sve, čak i ako čitaju samo Sportski žurnal. No, prava priča sa osamdesettrojkom ipak se zbiva tek uveče, posle osam-devet sati: famozni privatnici odu već s kokoškama na spavanje (dok na drugim trasama ne odustaju pre ponoći), a GSB prometala nestaju u minijaturnom Bermudskom trouglu negde oko Vltave, i više ih niko nikada ne vidi. Večernje čekanje osamdesettrojke najbolja je, dakle, vežba za Čvrstinu Vere; zato slabići, amateri i zalutali, neupućeni namernici sa drugih linija posustanu već posle bednih trideset-četrdeset minuta, ispraćeni blago podsmešljivim pogledima Stoika; Mi, međutim, znamo da druženje tek počinje, i da će naša vernost i strpljenje kad-tad biti nagrađeni, osim ako možda ipak neće. Jer, osamdesettrojka je specifična i po tome što se superiorno emancipovala od jednog od retkih preživelih obeležja lepog vaspitanja i kućnog reda Beograda: i u najgorim vremenima znalo se da je Poslednji Polazak svetinja, da sve može da crkne, ali on mora da funkcioniše. Nebrojeno puta sam se uverio da tako i jeste, kada je u pitanju 16, 17, 18, 65, 75, 95 ili neka druga obična GSB linija; na osamdesettrojci, međutim, to je čista lutrija, koju – zajedno sa šačicom drugih neshvaćenih posvećenika – igram s detinjim uzbuđenjem: tri večeri se, recimo, uopšte ne pojavi, četvrte ipak dođe, pete takođe, ali iz nedokučivih razloga vozi samo do opštine NBG, a onda je mi, Siročići, pokislo odgledamo kako jezdi ka garaži; sledeće večeri – Jovo nanovo. Obaška što vozače uvek, ali UVEK, mrzi da sačekaju termin poslednjeg polaska s Krsta (23.50), već krenu po nahođenju: jedan baja u 23.35, drugi sutradan u 23.40, a treći se, bogami, opredeli za ostanak u kafani: ko je lud da u gluvo doba razvozi one ludake po Zemunu, zašto nisu već odavno kod kuće?! Osamdesettrojka je, dakle, manje, a samim tim i više od "obične GSB-lajne". Osamdesettrojka je rasna, sočna, punokrvna metafora, i zato je toliko nastrano volim, i zato je verno čekam, na blagi podsmeh Bližnjih. Uvek, naime, polazim od neviđeno glupe malograđanske predrasude da je to moj autobus, i da čekanjem i spremnošću da platim kartu obavljam svoj deo posla, i onda čekam da vidim šta će da se desi. Odavno sam, naime, shvatio suštinu socijalnog eksperimenta: lako za Hag, privatizaciju i ostale trice – poverovaću da je ovo ponovo Grad Za Ljude tek kada vidim da je neko vaistinu upristojio osamdesettrojku, to užareno, zapušteno središte Najmračnijeg Balkana!


 "Mi, međutim, znamo da druženje tek počinje, i da će naša vernost i strpljenje kad-tad biti nagrađeni..."

Metalnim štanglama recimo,na očigled saputnika koji naravno kao i sav civilizovan svet gleda svoja posla a ne ko koga mlati.To svakako nije njihov problem bar dok neko njih istom tom štanglom ne pomiluje po glavi.

Mnogo je gitarista ali samo je jedan Dzef Bek !
Na sceni se pojavljuje u beloj košulji,crnim farmerkama i belim čizmama.Višeminutni aplauzi između pesama govore dovoljno o oduševljenju publike svirkom najboljeg među najboljima.
"I Put a Spell on You".Da li je?Naravno!On gitaru svira samo prstima,iz nje izvlači najneverovatnije tonove za koje nisam znala ni da postoje.Savršena fuzija dzeza i bluza,roka i klasike i sve to začinjeno jednim sasvim modernim i novim zvukom a mene baca u stratuse : )Izvedba istoimene pesme bukvalno me je ostavila bez daha,"Rollin n Tumblin"takođe,fenomenalna obrada jedne od najboljih pesama Beatlesa "Day in The Life",ne volim obrade naročito ne takvih pesama ali ovoj nisam našla zamerku.
Pored Becka na sceni fenomenalna kombinacija muzičara,jedan od najboljih britanskih džez i rok klavijaturista Džejson Rabelo, savršena bas gitaristkinja Ronda Smit koja nema šta ne radi  na tom instrumentu,u jednom momentu njen glas postaje ritam sekcija,možda tu fanki obećala sam sebi da neću sitničariti,te tako ovog puta ću čak pohvaliti i ozvučenje, bubnjar Narada Majkl Volden upečatljiv.
Čuli su se uglavnom instrumentali, ali sa inovacijama gitarskog zvuka, za koje je Bek dobio pet „Gremi“ nagrada. Sat ipo uživanja !


 

Sedim i ispijam prvu jutarnju kafu. Sunce se polako podizalo na horizontu… Kafa s malo mleka nadopunjavala se rečima u knjizi koju sam već danima pokušavla da pročitam, a nikako da odvojim dovoljno vremena i slobodnog mislenog prostora. Jedan čamac klizi niz Dunav dok sunce u odbljesku na reci izaziva onaj posebni privid. Rečenice se smenjuju na stranama knjige,pamtim tek poneku. Kratki espreso,knjga… jutro čarobne atmosfere. Jedna uhvaćena misao zaokupila je moju pažnju i naterala me da svu tu čarobnost, čamac i reči počnem smatrati nebitnim.

Nema mi pomoći,ne mogu a da se ne zapitam koje to sećanje sad izbija, kopa na površinu i čini mozak svojevrsnim kafematom… Espreso u glavi, na neki način. Jutro na pogrešnoj obali… I za mene, i za tu misao čini mi se.

Otpijam još gutljaj, dva i gubim se u priči u kojoj glavni junak,ljubavnik,posle strasne noći za performans ne dobija pohvale… Brodska sirena u daljini tera me da podignem pogled sa knjige. Proganja me još ta misao, nije mi se sviđala njena (ne)perspektiva, kao ni to što mi je tako prokleto poznat taj osećaj nemira.

Ranojutarnji mazohizam,nema šta.

Espreso je gotov i kipi u glavi… Gorak je, za razliku od ovog na stolu nema žutog šećera, ne podnosi ga.

Na ovogodišnjem Summertime festivalu u Sava centru 7. jula. nastupiće Jeff Beck.Pored Erica Claptona i Jimmya Pagea jedan od fantastične trojke nekadašnjih"Yardbirdsa".Beck u sastavu Yardbirds nikada nije dosegao veliki komercijalni uspeh, zahvaljujući svojoj virtuoznosti i posvećenosti muzici svugde je ostavljao veliki uticaj koji je i potvrđen dobijanjem nekoliko Grammy nagrada i uključivanjem u"Rokenrol Hol Slavnih"1992. godine.U godišnjim izborima relevantnih muzičkih časopisa uvek se nalazi u samom vrhu liste najboljih gitarista.Za mene trenutno i jeste sam vrh.Eric Clapton je za Becka rekao:"Kada je Jeff u pitanju, sve je u njegovim rukama." Beck će u Beogradu nastupiti u okviru svetske turneje na kojoj promoviše album"Emotion & Commotion",sa Beckom sviraju Jason Rebello(klavijature)Rhonda Smith(bas gitara)Narada Michael Walden(bubnjevi). Karte su u prodaji po cenama od: 3.200, 2.700 i 2.200 dinara.

Gromoglasan aplauz prolomio se „Arenom“ istog trenutka kada je Klepton stupio na scenu, a koncert su započeli pesmom „Had to cry today“.Za razliku od Boba Dilana pre neko veče,Klepton je pozdravio beogradsku publiku sa – Dobro veče! Zdravo!Svirka se odmah nastavlja i od prvog rifa jasno je da su na sceni muzičari koji međusobno fantastično komuniciraju i da će to biti bluz-rok veče za pamćenje. U autorskom smislu,za mene, je Vinvud možda i značajniji od Kleptona svakako jedan od najjačih glasova r’n'r muzike ali i virtuoz na svom instrumentu.Besprekorni prateći vokali.Scena koja obećava spektakl.U jednom momentu na sceni ostaju samo Klepton i Vinvud, ali niko im više ni ne treba – publika dlanovima prati takt. „Drifting blues“, pa „How long“ „Layla“i huk publike od kojeg podjednako raste adrenalin kao i od muzike koja se čuje,bride mi dlanovi ali sigurna sam i svima koji su bili oko mene.„Can’t find my way home“,(jedva da jesam)atmosfera postaje još luđa ako je to uopšte moguće jer publika fenomenalno reaguje na sve pesme…„Voodoo Chile“e to je momenat kada sam zaista mogla da eksplodiram(evo i sad)vrisak uz „Cocaine“i bojim se da bi ovo mogao postati aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa post : )pa ću ga polako završiti.

Da,rekao nam je i da obožava Beograd,da je uživao šetajući njim i zahvalio se što smo došli.Prizvani neprekidnim skandiranjem izlaze na bis „Dear Mr. Fantasy“za kraj ove zaista fantastične večeri.

Na običnoj bini, bez ikakvih scenskih efekata,obučen u crno odelo sa kaubojskim belim šeširom Dilan je u pratnji svog benda svojim promuklim, prepoznatljivim glasom pevao pesme koje su bez sumnje ostavile neizbrisiv trag u životima nekoliko poslednjih generacija druge polovine 20. veka koje su verujući u utopiju menjale sve(s)t.Možda bi se njegovom glasu pa i muziciranju moglo štošta zameriti ali poezija koju je stvorio sve to stavlja pod manje važno.




 Gitarista Čarli Sekston…pa reći ću samo da skoro uživo nisam čula tako dobro muziciranje ali i ostatak benda zaista fenomenalno zvuči.Skoro puna dva sata ovaj guru r’n'r-a drži pažnju publike.Oko 12.000 ljudi rekla bih al nemojte me držati za reč, moje oko nije baš matematički izvešteno, fenomenalno reaguje na svaki ton i svaku pesmu.Ređaju se hitovi poput „Masters Of War“,“Cold Irons Bound“, „Forgetful Heart“, „Highway 61 Revisited,“ Not Dark Yet“… Za mene veče definitivno kulminira kada je bis započeo sa možda najboljom ikada napisanom pesmom „Like A Rolling Stone“…posle predstavljanja benda za oproštaj od beogradske publike “Blowin’ In The Wind“u bitno izmenjenom ali ne i manje dobrom aranžmanu.Neumorna publika želi još,čuje se topot i ovacije ali to je ipak bilo sve za ovaj susret Dilana i beogradske publike.





Odbrojavanje juna nastavljam očekujući Eric Claptona & Steve Winwooda 9.

Paco de Lucia Priznat kao jedan od najvećih evropskih umetnika današnjice, Pako de Lusija se smatra za najuniverzalnijeg flamenko autora i jednog od najboljih gitarista svih vremena. Svoje tradicionalno umeće sviranja andaluzijske muzike, De Lusija je decenijama širio na fuzije sa džezom i širom svetskom tradicijom, učinivši da flamenko danas bude planetarno voljen muzički izraz, pa i više od same muzike. Svedočanstvo toj poluvekovnoj misiji danas predstavlja njegovih 27 albuma, kako studijskih, tako i onih verovatno popularnijih – koncertnih bravura. Fransisko Sančez Gomez, kako je puno ime španskog gitariste i kompozitora, rođen je 1947. godine u Alhesirasu, primorskom gradu u španskoj južnoj pokrajini Andaluzuji. Umetničko ime, kako je to karakteristično za andaluzijske muzičare, uzeo je po imenu svoje majke Lusije. Umetnikov otac, takođe flamenko gitarista, razvio je Pakovu ljubav prema gitari još od njegove šeste godine, da bi već u dvanaestoj osvojio svoju prvu veliku nagradu na flamenko takmičenju. Pako se dobro seća tih dana: Otac bi me pitao koliko sam vežbao i kada bih odgovorio deset ili dvanaest sati, samo da vidim njegovu sreću bilo je sve što mi treba da nastavim. A onda već sa dvanaest godina sam počeo i da zarađujem. Sa nepunih 18 godina objavljuje svoj prvi album sa gitaristom Rikardom Modregom Dos Guitarras Flamencas, a ubrzo i još dva do 1968. godine kada počinje antologijska saradnja sa po mnogima najvećim flamenko pevačem Kamaronom. Devet zajedničkih albuma i osavremenjivanje flamenko izraza sa korišćenjem električnog basa i perkusija uz hrabre izlete u džez partiture učinili su da se ovaj tandem smatra osnivačima pokreta Nuevo Flamenco koji je ubrzo napustio vrlo hermetične granice Frankove Španije. Cajtgajst ili ne, ali kako je Franko napuštao Španiju (i obrnuto), tako je Pako objavio svoje prvo planetarno popularno remek delo Entre dos Aguas koje je držalo prvo mesto u Španiji punih 20 nedelja, da bi ubrzo potom održao i gotovo mitologijski koncert u Kraljevskom pozorištu u Madridu. Ubrzo zatim izlazi album prekretnice Almoraima (1976) na kojem Pako predstavlja flamenko u dubokoj vezi sa brazilskom rumbom što ovom žanru daje dotad nečuvenu atraktivnost. Međunarodno interesovanje za španskog velikana se iz Evrope prenosi i preko Atlantika sa bestseler-albumom Friday Night In San Francisco na kojem Pako svira sa Džonom Meklaflinom i Al di Meolom. Ovaj album se od 1981. godine prodao u preko šest miliona primeraka! Iste godine Pako okuplja grupu u kojoj su i njegova braća Pepe i Ramon, a pored perkusija uvodi i duvačke instrumente, pre svega flautu i saksofon, dok se plesači sve češće pojavljuju na njihovim impresivnim koncertima. Paralelno sa izdanjima Pakovog seksteta, objavljena su još dva uspešna albuma sa Al di Meolom i Džonom Meklaflinom, kao i album sa džez velikanom Čik Korijom. Pako je dosta radio i na muzici za filmove poput The Hit Stivena Frirsa ili Ljubav u Barseloni Vudija Alena. Jedna od komercijalno najuspešnijih Pakovih filmskih pesama svakako je duet sa Brajanom Adamsom u pesmi Have You Ever Really Loved A Woman za film Don Huan de Marko u produkciji Frensisa Forda Kopole. Ova pesma je čak pet nedelja okupirala prvo mesto američke top liste. Sam Pako se takođe pojavljivao u nekoliko filmova, ali u videografskom smislu njegovi ljubitelji najviše pamte dokumentarni film Light and Shade u kojem je umetnik ovekovečen još 1994. godine. Film se pojavio u isto vreme kada je španski skulptor Načo Falheras otkrio grandiozni spomenik Paku de Lusiji u njegovom rodnom gradu ispod kolosalne Gibraltarske stene. U seriji priznanja, još jedno među veoma izuzetnim je međunarodna nagrada za umetnost Princa od Asturije kojom je španska kruna nagradila svog planetarnog ambasadora kulture. Bez obzira na sva postignuća i kreativni kapital koji ga odavno svrstava u jednog od najvećih umetnika našeg doba, Pako je veoma aktivan i trenutno priprema novi studijski album, prvi nakon poslednjeg Cositas Buenas iz 2004. godine. Na tom albumu lakonski pozitivnog naslova (Dobre male stvari) pažnju vatrenih flamenkista svakako je privukao Kamaronov glas iz jednog od zapisa dok je famozni pevač bio živ. Pored večnog vokala, Pako je na albumu otvorio vrata za sve aktuelnijeg pevača Dijega Sigalu za kojeg mnogi veruju da bi mogao da bude kantaor i na novom albumu španskog gitariste. Posle dve godine koncertne pauze, Pako je i definitivno opet u studiju sa sekstetom koji se ujedno sprema za novu svetsku turneju čije će zvanično otvaranje upravo pripasti Beogradu i 11. po redu Guitar Art festivalu. Petak, 12. februar,Sava centar 20h