Mozda u tudjim svetovima prigovori zahtevaju da se popravimo.Ne znaju da zalud ocekuju.I tako ne znam postojati na ponos,ni za koga,ionako ne planiram prestati.S cim? Radim li ja uopste ili se tek dogadjam?

Uporno guram glavu u jastuk i ponavljam onu istu mantru,tako je od kad znam za sebe : raditi po svojoj meri. Pa ciju bih to uopste mogla preci,cak i da znam kako?

Sta je to sa nama? Zar su svi odnosi zaista duznicki? Nemam mnogo za ponuditi.

Moje procene sada igraju nad ponorom, smeju se na tako visokoj frekvenciji da vise ni ja ne mogu garantovati da su sve one lovorike ikada postojale.Igraju moje ambicije i toliko tutnje da se zemlja pod njima odranja,pred ocima nemog posmatraca.Mozda postoji neki smisao u svemu sto serviram,mozda i ne..tesko je samo biti,mada ne znam zasto je tako. Posmatram crveni tepih pod nogama i razmisljam o brisanju granica izmedju sna i jave,o snovima dece..gle kako se sve odjednom ponavlja.U istom redu i u iducem..boje zivota,reci zivota.Jedan je i nepomirljiv.Sa svakom bojom strasti kojom ga ja mogu pretvoriti u reci,u muziku.

Mozda sam pod naponom a mozda je ovo ipak slowmotion koji sam oduvek cekala.Otvaram puteve u neke zemlje,u zemlju.Puno se ljudi odjednom pronaslo,pronasli su jezik kojim su oduvek zeleli razgovarati.Sta sad,nema ih vise? Postoji samo ono sto nas ocekuje.Ja zaista zelim razgovarati na tom jeziku,ako sam ikada ista zelela. Gledaj kako se odjednom sve ponavlja,ova nadreala opet postaje opipljiva. .

Budi tamo kad dodjem,ponestaje mi muzike...

http://youtu.be/ixOm4WTupfw