Ludujem u svojoj sobi u kojoj mehuri sapunice pucaju po ivicama nameštaja,mirišu šamponi,naizmenično se pale svetla i vatrometi iza drveća.Palim cigaretu jednu za drugom .
Naizmenično sam preterano srećna i preterano tužna.U vazduhu je neki preuranjeni praznik,u vazduhu su sve patnje.U vazduhu je novi road to nowhere koji će me spasiti od svega što nemam i što ne znam. U vazduhu su ruke koje je neko zavarao pa su mislile da nekog trebaju voleti - i nikako da se snađu jer ipak ništa ne trebaju.
Slobodne su da ne vole.
Ja
Pišem o fikciji i nepostojećem koje je istinitije od postojećeg.Pišem i brljam,jer sve doživljavam i intenzivnije i ravnije nego što je to pametno.Previše je to šoljica kafe, mirisi su preteški, previše hladnoće, boje su preduboke, i previše je veličanja onoga čega nema,a moglo bi biti.I kao da jeste.
Padam u san zamotana u veliki beli šal, dok trodimenzionalni zvukovi okružuju sobu. Toplota se zadržava na prozoru iza kojeg se mesec dosađuje i njimu je došao prirodno, valjda s jeseni a mene pušta da nestajem u sebe i čita me meni, iako se tako kratko poznajemo.
Čud(n)o, ali osećam se na mestu(iako je drugačijih dimenzija i nisam još sigurna hoću li znati ostati čitava)i teško mi je više pristati na išta običnije.
Ti
Još do juče si sa mnom glumio u nesnimljenom filmu.Izazivaš pogledima dok zajedno smišljamo priče koje svet svode na presvakodnevno.
Ti, kada bi me rastužio , pravio bi se da se iskupljuješ,samo da me možeš još jače kupiti...
Nekom za laku noć, recimo..
nekom koju ću ja prva znati prepoznati.Uopšte ne moraš strahovati hoću li imati hrabrosti išta protumačiti.
Sa mnom je ipak najbolje to što mi sve dolazi prirodno, to što mi je usađen osećaj za tebe ali što zbog toga ipak nikada ništa neću tražiti,nikad ništa reći.Da ne narušim tebe.
Eto, i ti si slobodan da ne voliš.
(...)
Ili da voliš nju, jer ionako(a to mi,ovakvi, znamo)nije bitno.Ne toliko koliko je bitno da se nas dvoje nepomirljivi i jedva postojeći,ipak,ponekad susrećemo i osećamo.
Jedni bez drugih
Najčešće hladni.
Ovakvi sami,više ne znamo jesmo li najbolji na svetu(kao što smo uvek mislili)ili već toliko dugo pevamo samo o zabludama pa ni ne vidimo da smo možda i mi zaglavili sa zabludelima.
Napolju su zvezde i mesec,grmi i miriše na kišu.
Napolju si i Ti, a ja se zovem "čekanje tebe" iako ne bih znala šta sa tobom.
Toliko bar priznajem...
Toliko koliko treba da te uvek pustim na miru da budeš titan,boem,prorok i dečak,sve što želiš.
Mi znamo koliko je to važno i mi smo na kraju,pomalo,sebični.
Sav nemir čuvamo za sebe i nikome ga ne pokazujemo,nikog u njega ne puštamo.Iz inata,nek izludi samo nas.
Pošalji komentar