Ima dana poput današnjeg kad datumi daju perverzan zbir. Kad svako ko prođe pored tebe podseća na davnu prošlost. Kad svaki pogled priča neku prošlu priču i kad se čudiš koliko priče liče jedna na drugu a opet ne možeš upotrebiti onaj stari kliše – kad čuješ jednu, čuo si sve. Ima dana poput današnjeg kad mislim kako se uvek i sve nekako složi, kad gledam jesenje lišće koje nije ni svesno da jesen još nije kalendarski došla i kad me na poznatom i dragom mestu dočeka „šta piješ,draga?“ prirodnije od putne groznice s kraja leta. Nekako kad zaiskre oči prijateljice s kojom se satima raspravljalo o životu, smislu i besmislu bez da se uopšte popilo piće,shvatam da se volim vratiti na stara mesta, obilaziti stare tragove. Onda mi se u trenutku u glavi roje onaj podrumčić u Bežanijskoj, zeleni separe "Čarlija" uz valjda jedini trenutak u životu kad sam zaista uživala uz neke lake tonove.Problem sa starim tragovima je što s vremenom ne postaju dublji nego blede i nestaju kao i draga lica koja ipak prepoznaješ s vremenom. Na stranu što smo u nekim prošlim trenucima bili drugačiji ljudi, lepo je ponekad čuti poznate tonove.
Neočekivanosti su obeležja dana poput ovog. Poznato lice iz drugih priča.Tu se hvatam u zamku. Tu shvatam kako pripadam nekom drugom vremenu u kojem je izrezbareno drvo lepše od moderne decentnosti koja bode oči. Ali, tu priča ne završava. Johnny Depp bi sasvim drugačije video zečeve na današnji dan i ne bi insistirao na poznatom hitu Jefferson Airplainea. Jer, ako niste znali i zečevi pate od postporođajne depresije, izgubljene mladosti.Meni je drago što to nije samo ljudska ekskluziva iako sam tek sada svesna šta je Čarls Simić (pesnik) hteo da kaže u algebrom u predvečerje. Sebičnost ljudskosti nema granica i sklona je neke sasvim uobičajene pokvarenosti pripisati isključivo sebi iako kad malo razmislim ispada da su one i prirodi – imanentne. Demagogija je super začin za ovakav dan, ali čak ni s njom on ne gubi na lepoti. Demagogija tek otkriva koliko ono drugo može biti blisko. Zato više volim rezbareno drvo od glatkog mermera.

Kondicija je takođe zeznuta stvar. Štap bi možda pomogao ali s njim jednostavno nisi toliko svoj pa hodaš bez njega. Na ovakav dan nije problem primetiti kako pojedinci mogu biti štap i izduvni ventili istovremeno. Kad mehurići u ispijenom pivu postaju savršena kombinacija. Ukus je sasvim ok iako ga ne bih nazvala izazovom za nepce.Fali mu samo prstohvat vere u vlastite sposobnosti. Možda se danas otvara nekakav procep između dimenzija pa iz njega izlaze sve prošle ljubavi kako bih se mogla setiti svih pogrešno izgovorenih ili neizgovorenih reči u pravim situacijama. Takve prepoznaš tek kasnije i to kao i u filmovima Woodyja Allena ne postaje bolje s godinama. Vraćam se. Volver. Sitne perverzne papričice za kraj večeri. Utvare iz prošlosti koje nikad nisu izazivale negativne emocije. Ovaj put su stvarne, ovaj put su od krvi i mesa. Konačni dokaz da prašnjavi orman ne sadrži samo kosture. Drago mi je. Dan počinje tek na kraju. Dobro su odigrane današnje karte. Ponovno osetim frktanje iznutra. Mačka se budi. Savest takođe. Polako, tačno pred san, nestaje moja ljudskost, moja osobenost.
Dylanov „Tempest“ savršena je muzička podloga za mačku koja oseća svoju divlju prirodu. Nestajem u vlastitom neredu. Gubim se u rečima. Nema nikoga. Titanik je potonuo i Dylan se obračunao s još jednom posvetom.

Za sve lutajuće duše.
Za sve iskežene zube.

Why so serious?

www.youtube.com/watch