"Uglavnom tumaram okolo... Uglavnom na zemlji sam sa obe noge Mogu da hodam i da čitam znake I da se snađem kad put zavijuga Uglavnom..." https://www.blogoye.me/faith/ sr Sat, 18 Jul 2026 13:18:29 +0200 BlogOye! Meni odlazak nikad nije bio problem,jer postoji u vracanju nesto nezamenljivo i u insistiranju da nista nije pretesko. Neko se nepoznatog plasi,ja nepoznato previse volim.   Zato sam se bacala u vatru kad god sam stigla,mozda i iz straha da drugacije ne bi bilo nicega,zato sam prepesacila kilometre i izljubila hiljadu skitnica. Zato se nevidljiva ruka zabija u moj pleksus,u moj stomak i rije,nikad me ne ostavlja na miru.Ne pusta me da pristanem ni na sta osim na kraj sveta.  Uvek sam mislila kad bude vreme,znacu,mirno i ritualno vise se nista nece menjati,vise nigde necu morati da odem.Ostavljam sve buduce skitnice,sve divljine...To sam mislila.  Ti ne moras misliti nista,jer sta se ima misliti o onom sto nije ovde i sad?    *  Srecom,u mom svetu nema dobrog i loseg u mom svetu su paralelne stvarnostii u kojima smo mi uglavnom razdvojeni.Kad nismo, onda uglavnom samo zameramo ono po cemu se razlikujemo: strahove i hrabrosti. Bolje i to nego da zameramo ono sto nas cini,ti meni sto sam te hiljadu puta misleci napisala,ja tebi sto te nema.   *  Na istoku je ravnica jedino sto vidim i jedino sto znam.To je tako jednostavno.Samo, ovog puta prica nije ista.Narativ se menja iako je noc blaga i ne preti.Ovog puta ne trazim svoje duhove da bi ih rastresala svuda naokolo do jutra,do neizdrza,do misaone blokade,do novog pozdrava. Jer eto, svima nam se sve menja a tu je jos uvek sve takvo kakvo smo ostavilii neki mi kojima sada polazemo racune s kojima gubimo snagu a trazimo razum.  Takva odlazim u zaboravljene gradove, u dnevne sobe pune prica...u svoje najmirnije prostore u kojima palim posljednju cigaretu pre spavanja i naglas mastam. Castaneda prorice sa polica : proslost je buducnost...  Svemir je ritmican i u bojama, pulsira i uvlaci se sam u sebe nema mu kraja,zato mu se ne moze odoleti. Wed, 07 Nov 2012 23:54:00 +0100 https://www.blogoye.me/faith/97282/ Ova jesen mirno divlja i forsira me neprekidno da se iscrpljujem.Sve je tako-maglovito...magla sve ovija pa mi nista ne izgleda dovoljno stvarno i nista nije dovoljno strasno ili je sve sto je strasno na mojoj strani pa ja ne vidim da spolja deluje suludo,teskobno...  Zivim u toj magli, slusam ulicne svirace, pecem kestenje, pijem vino, sve u medjuvremenu.I ti si stalno nekako blizu, jer te mislim,ako to uopste ima ikakve veze...  Onda odjednom sretnem svoje stare navike:  U nekakvim uskim ulicama i prolazima sretnem neka lica za koja sam mislila da vise ne postoje.Neka iz noci koje nisu imale kraja, iz mamurnih glava,tapsanja po ramenu, nespretnih zagrljaja nepostojecih trgova i raskrsnica,kruznih tokova iz kojih se ne znam vratiti.Sretnemo se pa se prepoznamo pa ne znamo sta bi..i bi li ili ne.A ja brkam koncepte i teorije i pesme i stvarne ljude pa naprasno zajebavam i guram svoje.Ismevam zivot i moranje i trebanje,od svega se ogradjujem.Sve spustam na prljavi pod izmedju izguljenih djonova starih udobnih cipela.Smejem se kao da se dobro poznajemo lupam vas po ramenu kao da imam pravo a nemam, ja nemam nikakva prava.  Shvatim to tad.  Nemam nikakvih prava.    Jer previse sam rekla i vise nemam pravo suditi o vama koji ste bili stvarni svet dok sam ja mislila nestvarno.  A ni o tome, jer ne mozes nista duhu kojeg si sam odgojio.Zelim jos samo da sacuvam fatalnu muziku. Ocekivati da neko cita onako kako je jedino vredno citati,bez ograde,sirom otvorenih ociju,suludo,premalo je vremena.  Gledati podrugljivo na one povrsne,one kojima sam se sama okruzila,one s kojima sam igrala u opste prihvacenom kolu.  Nemam prava uporno vas ubedjivati da ste iz pesme i da morate kao i ona biti spremni na kolaps, na muk,da ritam mora biti prelomljen ili uopste nije ritam.Zajebano je to.  Jer sva sam prava potrosila kad sam onoliko pisala,govorila,svirala.  A najduze mislila onu najgoru zabludu,  I nisam shvatila:nikada neces moci biti iz te pesme. Ja sam preterala odavno i s teskim nocima i s losim pesmama. Izranjaju iz magle a vi u njoj nestajete.   Tue, 30 Oct 2012 22:06:00 +0100 https://www.blogoye.me/faith/97214/ Ekvilibrijum,oduzimas dodajes,racunas,slazes...nikad mi nisu isle prirodne nauke.Sine uz koje hodas jer mislis drugacije neces naci put.Ne sklonim se uvek ispred voza.Oni ionako voze bez voznog reda.Ja opet prema nekom svom unutarnjem satu svuda stizem na vreme,kud god da sam krenula. Ostaje jednostavnost destilovanog nemorala,teskoba postaje norma,bez izgovora nagosti kao dimne zavese.Ljudi se stide golotinje kao da nije njihova iako kad oljuste sve slojeve ostaje jedino sto im zaista pripada.Iza nje je lako sakriti se.Ponavljas se,kao odraz u ogledalu inspiraciji dajes neopravdane casove. Svet se oduvek deli na propovednike i verujuce,sve ostale podele su besmislene.   Wed, 24 Oct 2012 21:04:00 +0200 https://www.blogoye.me/faith/97200/ Mozda u tudjim svetovima prigovori zahtevaju da se popravimo.Ne znaju da zalud ocekuju.I tako ne znam postojati na ponos,ni za koga,ionako ne planiram prestati.S cim? Radim li ja uopste ili se tek dogadjam? Uporno guram glavu u jastuk i ponavljam onu istu mantru,tako je od kad znam za sebe : raditi po svojoj meri. Pa ciju bih to uopste mogla preci,cak i da znam kako? Sta je to sa nama? Zar su svi odnosi zaista duznicki? Nemam mnogo za ponuditi. Moje procene sada igraju nad ponorom, smeju se na tako visokoj frekvenciji da vise ni ja ne mogu garantovati da su sve one lovorike ikada postojale.Igraju moje ambicije i toliko tutnje da se zemlja pod njima odranja,pred ocima nemog posmatraca.Mozda postoji neki smisao u svemu sto serviram,mozda i ne..tesko je samo biti,mada ne znam zasto je tako. Posmatram crveni tepih pod nogama i razmisljam o brisanju granica izmedju sna i jave,o snovima dece..gle kako se sve odjednom ponavlja.U istom redu i u iducem..boje zivota,reci zivota.Jedan je i nepomirljiv.Sa svakom bojom strasti kojom ga ja mogu pretvoriti u reci,u muziku. Mozda sam pod naponom a mozda je ovo ipak slowmotion koji sam oduvek cekala.Otvaram puteve u neke zemlje,u zemlju.Puno se ljudi odjednom pronaslo,pronasli su jezik kojim su oduvek zeleli razgovarati.Sta sad,nema ih vise? Postoji samo ono sto nas ocekuje.Ja zaista zelim razgovarati na tom jeziku,ako sam ikada ista zelela. Gledaj kako se odjednom sve ponavlja,ova nadreala opet postaje opipljiva. .   Budi tamo kad dodjem,ponestaje mi muzike...     http://youtu.be/ixOm4WTupfw Tue, 02 Oct 2012 20:05:00 +0200 https://www.blogoye.me/faith/97129/  Ruke  Ludujem u svojoj sobi u kojoj mehuri sapunice pucaju po ivicama nameštaja,mirišu šamponi,naizmenično se pale svetla i vatrometi iza drveća.Palim cigaretu jednu za drugom .  Naizmenično sam preterano srećna i preterano tužna.U vazduhu je neki preuranjeni praznik,u vazduhu su sve patnje.U vazduhu je novi  road to nowhere koji će me spasiti od svega što nemam i što ne znam. U vazduhu su ruke koje je neko zavarao pa su mislile da nekog trebaju voleti - i nikako da se snađu jer ipak ništa ne trebaju. Slobodne su da ne vole.      Ja Pišem o fikciji i nepostojećem koje je istinitije od postojećeg.Pišem i brljam,jer sve doživljavam i intenzivnije i ravnije nego što je to pametno.Previše je to šoljica kafe, mirisi su preteški, previše hladnoće, boje su preduboke, i previše je veličanja onoga čega nema,a moglo bi biti.I kao da jeste.  Padam u san zamotana u veliki beli šal, dok trodimenzionalni zvukovi okružuju sobu. Toplota se zadržava na prozoru iza kojeg se mesec dosađuje i njimu je došao prirodno, valjda s jeseni a mene pušta da nestajem u sebe i čita me meni, iako se tako kratko poznajemo.  Čud(n)o, ali osećam se na mestu(iako je drugačijih dimenzija i nisam još sigurna hoću li znati ostati čitava)i teško mi je više pristati na išta običnije.     Ti  Još do juče si sa mnom glumio u nesnimljenom filmu.Izazivaš pogledima dok zajedno smišljamo priče koje svet svode na presvakodnevno.  Ti, kada bi me rastužio , pravio bi se da se iskupljuješ,samo da me možeš još jače kupiti... Nekom za laku noć, recimo.. nekom koju ću ja prva znati prepoznati.Uopšte ne moraš strahovati hoću li imati hrabrosti išta protumačiti.  Sa mnom je ipak najbolje to što mi sve dolazi prirodno, to što mi je usađen osećaj za tebe ali što zbog toga ipak nikada ništa neću tražiti,nikad ništa reći.Da ne narušim tebe. Eto, i ti si slobodan da ne voliš.     (...)  Ili da voliš nju, jer ionako(a to mi,ovakvi, znamo)nije bitno.Ne toliko koliko je bitno da se nas dvoje nepomirljivi i jedva postojeći,ipak,ponekad susrećemo i osećamo.   Jedni bez drugih Najčešće hladni.  Ovakvi sami,više ne znamo jesmo li najbolji na svetu(kao što smo uvek mislili)ili već toliko dugo pevamo samo o zabludama pa ni ne vidimo da smo možda i mi zaglavili sa zabludelima.  Napolju su zvezde i mesec,grmi i miriše na kišu. Napolju si i Ti, a ja se zovem "čekanje tebe" iako ne bih znala šta sa tobom.  Toliko bar priznajem...  Toliko koliko treba da te uvek pustim na miru da budeš titan,boem,prorok i dečak,sve što želiš.  Mi znamo koliko je to važno i mi smo na kraju,pomalo,sebični. Sav nemir čuvamo za sebe i nikome ga ne pokazujemo,nikog u njega ne puštamo.Iz inata,nek izludi samo nas.    Wed, 19 Sep 2012 23:38:00 +0200 https://www.blogoye.me/faith/97064/ Ima dana poput današnjeg kad datumi daju perverzan zbir. Kad svako ko prođe pored tebe podseća na davnu prošlost. Kad svaki pogled priča neku prošlu priču i kad se čudiš koliko priče liče jedna na drugu a opet ne možeš upotrebiti onaj stari kliše – kad čuješ jednu, čuo si sve. Ima dana poput današnjeg kad mislim kako se uvek i sve nekako složi, kad gledam jesenje lišće koje nije ni svesno da jesen još nije kalendarski došla i kad me na poznatom i dragom mestu dočeka „šta piješ,draga?“ prirodnije od putne groznice s kraja leta. Nekako kad zaiskre oči prijateljice s kojom se satima raspravljalo o životu, smislu i besmislu bez da se uopšte popilo piće,shvatam da se volim vratiti na stara mesta, obilaziti stare tragove. Onda mi se u trenutku u glavi roje onaj podrumčić u Bežanijskoj, zeleni separe "Čarlija" uz valjda jedini trenutak u životu kad sam zaista uživala uz neke lake tonove.Problem sa starim tragovima je što s vremenom ne postaju dublji nego blede i nestaju kao i draga lica koja ipak prepoznaješ s vremenom. Na stranu što smo u nekim prošlim trenucima bili drugačiji ljudi, lepo je ponekad čuti poznate tonove. Neočekivanosti su obeležja dana poput ovog. Poznato lice iz drugih priča.Tu se hvatam u zamku. Tu shvatam kako pripadam nekom drugom vremenu u kojem je izrezbareno drvo lepše od moderne decentnosti koja bode oči. Ali, tu priča ne završava. Johnny Depp bi sasvim drugačije video zečeve na današnji dan i ne bi insistirao na poznatom hitu Jefferson Airplainea. Jer, ako niste znali i zečevi pate od postporođajne depresije, izgubljene mladosti.Meni je drago što to nije samo ljudska ekskluziva iako sam tek sada svesna šta je Čarls Simić (pesnik) hteo da kaže u algebrom u predvečerje. Sebičnost ljudskosti nema granica i sklona je neke sasvim uobičajene pokvarenosti pripisati isključivo sebi iako kad malo razmislim ispada da su one i prirodi – imanentne. Demagogija je super začin za ovakav dan, ali čak ni s njom on ne gubi na lepoti. Demagogija tek otkriva koliko ono drugo može biti blisko. Zato više volim rezbareno drvo od glatkog mermera. Kondicija je takođe zeznuta stvar. Štap bi možda pomogao ali s njim jednostavno nisi toliko svoj pa hodaš bez njega. Na ovakav dan nije problem primetiti kako pojedinci mogu biti štap i izduvni ventili istovremeno. Kad mehurići u ispijenom pivu postaju savršena kombinacija. Ukus je sasvim ok iako ga ne bih nazvala izazovom za nepce.Fali mu samo prstohvat vere u vlastite sposobnosti. Možda se danas otvara nekakav procep između dimenzija pa iz njega izlaze sve prošle ljubavi kako bih se mogla setiti svih pogrešno izgovorenih ili neizgovorenih reči u pravim situacijama. Takve prepoznaš tek kasnije i to kao i u filmovima Woodyja Allena ne postaje bolje s godinama. Vraćam se. Volver. Sitne perverzne papričice za kraj večeri. Utvare iz prošlosti koje nikad nisu izazivale negativne emocije. Ovaj put su stvarne, ovaj put su od krvi i mesa. Konačni dokaz da prašnjavi orman ne sadrži samo kosture. Drago mi je. Dan počinje tek na kraju. Dobro su odigrane današnje karte. Ponovno osetim frktanje iznutra. Mačka se budi. Savest takođe. Polako, tačno pred san, nestaje moja ljudskost, moja osobenost. Dylanov „Tempest“ savršena je muzička podloga za mačku koja oseća svoju divlju prirodu. Nestajem u vlastitom neredu. Gubim se u rečima. Nema nikoga. Titanik je potonuo i Dylan se obračunao s još jednom posvetom. Za sve lutajuće duše. Za sve iskežene zube. Why so serious? www.youtube.com/watch Sun, 16 Sep 2012 13:00:00 +0200 https://www.blogoye.me/faith/97035/ U glavi mi muklo odzvanjaju moji enteri (ne)napisani redovi ućutkani pesnici kojima sam začepila usta da se mogu opustiti a čujem ih sve glasnije,izlaze mi kroz prste i kroz uši.Moram se primiriti. Ne znam kako progovoriti a da sve ne postane toliko nerazumljivo i uzalud,dok se dan polako navlači oko naših šoljica kafe, bosih nogu, podivljalih ruku koje znaju zašto postoje:da bi stvarale ritam. Uporno odlazim tamo gde se može biti samodovoljan, gde veruju u magiju i gde vatra zamenjuje svakodnevne praznine. Ne plašim se krajnosti. Više se ne sećam, jesam li ono stvarno pre neku noć zavaljena na sofi u uglu rekla da mi je pisanje prešlo sve granice,ko bi to stvarno čuo. A možda je samo važno da i ja neke stvari podelim bez obzira na sve.  Jednom mi je neko rekao da ja možda držim sve u sebi, da možda trpim u stomaku od kočnica:tad sam se setila da sam čitala da smrt ulazi kroz pupak i da nam odande izbija volja pa sam gledala sebe i ljutila se koliko sam krivo živela,solarni pleksus mi je loše.  Ja sam i dalje zatvorena ne znam jel to neki praiskonski inat ili pravih emocija nemam osim dok pišem i sviram.Nikada mi koža neće postati dovoljno gruba,gruba za preslane okeane i smrznute vetrove ledenih zemalja prema kojima smo krenuli. * Perverzija nema kraja, nego ulazi sama u sebe, dok duboko dišem jer se svemir širi,možda baš mi možemo izdržati haos. Setim se da između reči i stvari nema veze između izraza i sadržaja nema veze između pesme i stvarnosti nema veze...između tebe i mene... Toga se ne bojim, to me jedino uzbuđuje: neizvesnost pa takva je svaka pesma-nikad ne znaš hoćeš li ostati živ.Antićevo srce mi je u petama. www.youtube.com/watch Fri, 14 Sep 2012 14:11:00 +0200 https://www.blogoye.me/faith/97003/ Lagano se probijam kroz barikade postavljene oko Kalemegdana sa kartom u ruci nestrpljivo očekujući da čujem "najintigantniji glas današnjice". Stižem nešto pre 22h,taman na Elemental koji odlično zvuče... ali i ja kao i masa oko mene nestrpljivo očekujem zvezdu,koja je eto, baš naš grad odabrala za početak svoje evropske turneje... Cupkam u ritmu muzike i razmišljam o flašici vode koju su mi uredno oduzeli pre ulaska u koncertni prostor,vrućina je paklena,gužva takođe ali mislim jedna je Emy sad i ko zna da li i kad opet. Nešto posle 23h pojavljuje je se i ona,sa nešto "nižom"frizurom nego što smo je navikli,učinilo mi se da se spotakla o neke kablove...kada je zapevala uviđam da saplitanje nije bilo slučajno. Emy priča sa bendom, ali nikako da počne da peva. Sa njom su dva bek vokala i devet muzičara na bini,koja je zaista izgledala svetski.Razočarana publika počinje da negoduje i zviždi kontroverznoj pevačici čini mi se da pevaju pesmu "Tears dry on their own", ali Emy ne može ni reči da se seti i jedva da stoji na nogama i nešto mumla. Napokon desilo se i to da padne,posle čega odlazi sa scene na neko vreme. Jbte,razmišljam,kako li se loše osećaju ljudi iz pratećeg benda! Po povratku pevačica seda pored benda i pokušava da nastavi da peva. Ok,čujem komentare ljudi pored mene,možda sad dođe sebi,dali su joj nešto valjda da je otrezne.Međutim... Emy "peva" svoje popularne hitove,publika je opravdano besna jer sve očajno zvuči.I dalje ne može da se seti reči,"Back to black"jedva da prepoznajem, pokušava da otpeva "Love is losing game", ali joj nikako ne ide.U jednom trenutku čak baca mikrofon,kao da hoće da kaže WTF.  U publici se čuju zvižduci, i skandiranje "Mobi, Mobi",sasvim opravdano. Napokon negde oko ponoći Emy završava ovu agoniju i skandal od nastupa teturajući se u svojoj haljinici ne otpevavši nam planetarni hit"Rehab".Ja mogu da zavapim samo jedno : Emy,please go to rehab !!! Mislim,jbte...žena nije znala ni gde se nalazi,pozdravila je Atinu,New York,wtf indeed! Moby,je za razliku od Emy sjajnim nastupom "digao" beogradsku publiku.Pesmu "Why does my heart" posvetio beogradskoj publici, koja ga je na Kalemegdanu dočekala ovacijama. Moby, za kojeg je publika komentarisala da je "u Beogradu ostavio srce", sa svojim bendom svirao je remiks pesme "Rehab" i digao publiku na noge na samom početku nastupa.Ali ja sam došla da čujem Amy :/ Sun, 19 Jun 2011 02:15:00 +0200 https://www.blogoye.me/faith/89149/ Pesmom “Everyman and Woman Is A Star”,opet pred iznenađujeuće malim brojem publike,makar za toliki prostor,The Cult je otvorio treći koncert pred našom publikom.U sledećih dva sata nastavili su da ređaju hitove, koji su ispraćeni velikim ovacijama očigledno najvatrenijih fanova. I danas kao i osamdesetih fantastični Ian Estberi pozdravio je beogradsku publiku - Beograde, Srbijo, dobro veče. Hvala vam puno, vi ste sjajni i mi se nadamo da će i večeras biti pravi spektakl.Odmah zatim slede “Rain”, “Horse Nation”, “Sweet Soul Sister”, “Saints Are Down”, “White”, “Dirty Little Rockstar” i druge.Publika u transu pozdravlja poznate hitove “Nirvana”, “Spiritwalker”, “Embers”, “Go West”. Skoro svi su bili na nogama i ponešeni zvucima omiljenih pesama bili su kao jedno. Kada su počeli da sviraju najpoznatiju “She Sells Sanctuary”koja ih je inače i proslavila u Britaniji svi su pevali u glas. Usledila je i pesma sa trećeg albuma “Love Removal Machine”,kojom su stekli kultni status u Americi, a 1987. godine album je dospeo i na listu 40 najprodavanijih,a koji je po mišljenju mnogih muzičkih znalaca najžešći i najteži do danas. - Vi ste fenomenalna publika. Čast je nastupati pred vama - oduševljeno je rekao Estberi.Nakon dvočasovnog nastupa sledi bis“Rise” i “Ghost Dance”, kojima je završen treći koncert pred srpskom publikom.Meni je ostalo da po povratku kući pustim moje omiljene Lil Devil i Wild Hearted Son,ipak zadovoljna onim što sam čula u Bg Areni. Sun, 05 Jun 2011 01:16:00 +0200 https://www.blogoye.me/faith/88917/ Svako ima svoje polutajne, privatne planove.Imam ih i ja. Ne verujem u kozmetičke rituale. Spremam se za tamo negde... život je nešto sasvim drugo. Letnji pljuskovi koji rashlađuju telo, nanosi snega i kuvano vino, vlažno proleće. Misao o moru, kada je lepo ostati ceo dan slan od kupanja, opaljen suncem i razbarušen, na svim nivoima. Pripremam se,organizam na elementarnosti. Na nultoj dimenziji, neka primeti razlike. Samo konstrukcije u svesti, o tome se radi. Dišem kraj nekoga,nije važno. Nadam se da nije važno. Koncentrišem misli samo da bih ih kasnije pustila da se slobodno rasplinu. Putujem sa starim crvenim koferom. Gutam reči, i pretpostavljam da svi razumeju sve. Ne razumeju, ali ja nastavljam pretpostavljati, to je jedini način. Svirati, ono što možeš obuhvatiti kolenima. Vraćam se Begiću i Keith Jarrettu... Tako se ja podsvesno, pripremam za ono nešto Sve. Možda je to ono nešto o čemu su svi u jednom trenutku naglas sanjali,a možda je to samo neki moj hir. Stvar je u tome da sam tada ona ista što je utišavala ptice,ona kojoj ništa ne smeta,ona koja je uvek dobro. * „Neki ne mogu da ne budu ostrvo, iako jasnije od svakoga čuju za kim zvona zvone i znaju da bez ljudi ne postoje.” Remetim tempo, ne usuglašavam se s drugima a nekakav život ostaje tu, ne mogu više razmišljati, nema veze gde smo. I ja ću sada do bestraga, ako treba.To je to. Kao kada kreneš na put,kupiš kartu za voz,tek onako,kad više ne može drugačije. Iskreno, uvek može... ali ja se pustim,retko, ali se pustim. Popiju me daljine. Jata lete u mestu.Sve se na kraju priginje zemlji. Ostrva to znaju,rečna ili ona neka,koja ja ne mogu ni zamisliti. Zamišljam kako se tamo voli. U međuvremenu, vozovi idu u oba smera.Tamo i ovamo i ostrva i ravnice i reke, sve je u redu. Begić je možda natpevao sve stihove sveta.  " Postoje pitanja na koja nema odgovora, ili se odgovori na njih ne tiču nikoga osim onoga kome se pitanja postavljaju. Osamljenost protiv usamljenosti. Svaka priča na svoj način smešna. Neki ne mogu da ne budu ostrvo, iako jasnije od svakoga čuju za kim zvona zvone i znaju da bez ljudi ne postoje. Neki, jer su ostrva, nose istinu zabodenu za svoja leđa, u jedina prsa, prikovanu za gležnjeve sopstvene istine, na putu prema brdu koje im je suđeno. Svet u kojem takvi žive niko nikada neće uspeti da opiše." Mehmed Begić   Sun, 29 May 2011 01:22:00 +0200 https://www.blogoye.me/faith/88789/