Meni odlazak nikad nije bio problem,jer postoji u vracanju nesto nezamenljivo i u insistiranju da nista nije pretesko. Neko se nepoznatog plasi,ja nepoznato previse volim. 

Ova jesen mirno divlja i forsira me neprekidno da se iscrpljujem.Sve je tako-maglovito...magla sve ovija pa mi nista ne izgleda dovoljno stvarno i nista nije dovoljno strasno ili je sve sto je strasno na mojoj strani pa ja ne vidim da spolja deluje suludo,teskobno... 

Ekvilibrijum,oduzimas dodajes,racunas,slazes...nikad mi nisu isle prirodne nauke.Sine uz koje hodas jer mislis drugacije neces naci put.Ne sklonim se uvek ispred voza.Oni ionako voze bez voznog reda.Ja opet prema nekom svom unutarnjem satu svuda stizem na vreme,kud god da sam krenula. Ostaje jednostavnost destilovanog nemorala,teskoba postaje norma,bez izgovora nagosti kao dimne zavese.Ljudi se stide golotinje kao da nije njihova iako kad oljuste sve slojeve ostaje jedino sto im zaista pripada.Iza nje je lako sakriti se.Ponavljas se,kao odraz u ogledalu inspiraciji dajes neopravdane casove. Svet se oduvek deli na propovednike i verujuce,sve ostale podele su besmislene.

Mozda u tudjim svetovima prigovori zahtevaju da se popravimo.Ne znaju da zalud ocekuju.I tako ne znam postojati na ponos,ni za koga,ionako ne planiram prestati.S cim? Radim li ja uopste ili se tek dogadjam?

Uporno guram glavu u jastuk i ponavljam onu istu mantru,tako je od kad znam za sebe : raditi po svojoj meri. Pa ciju bih to uopste mogla preci,cak i da znam kako?

Sta je to sa nama? Zar su svi odnosi zaista duznicki? Nemam mnogo za ponuditi.

Moje procene sada igraju nad ponorom, smeju se na tako visokoj frekvenciji da vise ni ja ne mogu garantovati da su sve one lovorike ikada postojale.Igraju moje ambicije i toliko tutnje da se zemlja pod njima odranja,pred ocima nemog posmatraca.Mozda postoji neki smisao u svemu sto serviram,mozda i ne..tesko je samo biti,mada ne znam zasto je tako. Posmatram crveni tepih pod nogama i razmisljam o brisanju granica izmedju sna i jave,o snovima dece..gle kako se sve odjednom ponavlja.U istom redu i u iducem..boje zivota,reci zivota.Jedan je i nepomirljiv.Sa svakom bojom strasti kojom ga ja mogu pretvoriti u reci,u muziku.

Mozda sam pod naponom a mozda je ovo ipak slowmotion koji sam oduvek cekala.Otvaram puteve u neke zemlje,u zemlju.Puno se ljudi odjednom pronaslo,pronasli su jezik kojim su oduvek zeleli razgovarati.Sta sad,nema ih vise? Postoji samo ono sto nas ocekuje.Ja zaista zelim razgovarati na tom jeziku,ako sam ikada ista zelela. Gledaj kako se odjednom sve ponavlja,ova nadreala opet postaje opipljiva. .

 

Budi tamo kad dodjem,ponestaje mi muzike...

 

 

http://youtu.be/ixOm4WTupfw

 Ruke

Ima dana poput današnjeg kad datumi daju perverzan zbir. Kad svako ko prođe pored tebe podseća na davnu prošlost. Kad svaki pogled priča neku prošlu priču i kad se čudiš koliko priče liče jedna na drugu a opet ne možeš upotrebiti onaj stari kliše – kad čuješ jednu, čuo si sve. Ima dana poput današnjeg kad mislim kako se uvek i sve nekako složi, kad gledam jesenje lišće koje nije ni svesno da jesen još nije kalendarski došla i kad me na poznatom i dragom mestu dočeka „šta piješ,draga?“ prirodnije od putne groznice s kraja leta. Nekako kad zaiskre oči prijateljice s kojom se satima raspravljalo o životu, smislu i besmislu bez da se uopšte popilo piće,shvatam da se volim vratiti na stara mesta, obilaziti stare tragove. Onda mi se u trenutku u glavi roje onaj podrumčić u Bežanijskoj, zeleni separe "Čarlija" uz valjda jedini trenutak u životu kad sam zaista uživala uz neke lake tonove.Problem sa starim tragovima je što s vremenom ne postaju dublji nego blede i nestaju kao i draga lica koja ipak prepoznaješ s vremenom. Na stranu što smo u nekim prošlim trenucima bili drugačiji ljudi, lepo je ponekad čuti poznate tonove.
Neočekivanosti su obeležja dana poput ovog. Poznato lice iz drugih priča.Tu se hvatam u zamku. Tu shvatam kako pripadam nekom drugom vremenu u kojem je izrezbareno drvo lepše od moderne decentnosti koja bode oči. Ali, tu priča ne završava. Johnny Depp bi sasvim drugačije video zečeve na današnji dan i ne bi insistirao na poznatom hitu Jefferson Airplainea. Jer, ako niste znali i zečevi pate od postporođajne depresije, izgubljene mladosti.Meni je drago što to nije samo ljudska ekskluziva iako sam tek sada svesna šta je Čarls Simić (pesnik) hteo da kaže u algebrom u predvečerje. Sebičnost ljudskosti nema granica i sklona je neke sasvim uobičajene pokvarenosti pripisati isključivo sebi iako kad malo razmislim ispada da su one i prirodi – imanentne. Demagogija je super začin za ovakav dan, ali čak ni s njom on ne gubi na lepoti. Demagogija tek otkriva koliko ono drugo može biti blisko. Zato više volim rezbareno drvo od glatkog mermera.

Kondicija je takođe zeznuta stvar. Štap bi možda pomogao ali s njim jednostavno nisi toliko svoj pa hodaš bez njega. Na ovakav dan nije problem primetiti kako pojedinci mogu biti štap i izduvni ventili istovremeno. Kad mehurići u ispijenom pivu postaju savršena kombinacija. Ukus je sasvim ok iako ga ne bih nazvala izazovom za nepce.Fali mu samo prstohvat vere u vlastite sposobnosti. Možda se danas otvara nekakav procep između dimenzija pa iz njega izlaze sve prošle ljubavi kako bih se mogla setiti svih pogrešno izgovorenih ili neizgovorenih reči u pravim situacijama. Takve prepoznaš tek kasnije i to kao i u filmovima Woodyja Allena ne postaje bolje s godinama. Vraćam se. Volver. Sitne perverzne papričice za kraj večeri. Utvare iz prošlosti koje nikad nisu izazivale negativne emocije. Ovaj put su stvarne, ovaj put su od krvi i mesa. Konačni dokaz da prašnjavi orman ne sadrži samo kosture. Drago mi je. Dan počinje tek na kraju. Dobro su odigrane današnje karte. Ponovno osetim frktanje iznutra. Mačka se budi. Savest takođe. Polako, tačno pred san, nestaje moja ljudskost, moja osobenost.
Dylanov „Tempest“ savršena je muzička podloga za mačku koja oseća svoju divlju prirodu. Nestajem u vlastitom neredu. Gubim se u rečima. Nema nikoga. Titanik je potonuo i Dylan se obračunao s još jednom posvetom.

Za sve lutajuće duše.
Za sve iskežene zube.

Why so serious?

www.youtube.com/watch

U glavi mi muklo odzvanjaju moji enteri (ne)napisani redovi ućutkani pesnici kojima sam začepila usta da se mogu opustiti a čujem ih sve glasnije,izlaze mi kroz prste i kroz uši.Moram se primiriti.

Ne znam kako progovoriti a da sve ne postane toliko nerazumljivo i uzalud,dok se dan polako navlači oko naših šoljica kafe, bosih nogu, podivljalih ruku koje znaju zašto postoje:da bi stvarale ritam.
Uporno odlazim tamo gde se može biti samodovoljan, gde veruju u magiju i gde vatra zamenjuje svakodnevne praznine.

Ne plašim se krajnosti. Više se ne sećam, jesam li ono stvarno pre neku noć zavaljena na sofi u uglu rekla da mi je pisanje prešlo sve granice,ko bi to stvarno čuo. A možda je samo važno da i ja neke stvari podelim bez obzira na sve.

 Jednom mi je neko rekao da ja možda držim sve u sebi, da možda trpim u stomaku od kočnica:tad sam se setila da sam čitala da smrt ulazi kroz pupak i da nam odande izbija volja pa sam gledala sebe i ljutila se koliko sam krivo živela,solarni pleksus mi je loše.

 Ja sam i dalje zatvorena ne znam jel to neki praiskonski inat ili pravih emocija nemam osim dok pišem i sviram.Nikada mi koža neće postati dovoljno gruba,gruba za preslane okeane i smrznute vetrove ledenih zemalja prema kojima smo krenuli.

*

Perverzija nema kraja, nego ulazi sama u sebe, dok duboko dišem jer se svemir širi,možda baš mi možemo izdržati haos. Setim se da između reči i stvari nema veze između izraza i sadržaja nema veze između pesme i stvarnosti nema veze...između tebe i mene...

Toga se ne bojim, to me jedino uzbuđuje: neizvesnost pa takva je svaka pesma-nikad ne znaš hoćeš li ostati živ.Antićevo srce mi je u petama.


www.youtube.com/watch

Lagano se probijam kroz barikade postavljene oko Kalemegdana sa kartom u ruci nestrpljivo očekujući da čujem "najintigantniji glas današnjice".
Stižem nešto pre 22h,taman na Elemental koji odlično zvuče... ali i ja kao i masa oko mene nestrpljivo očekujem zvezdu,koja je eto, baš naš grad odabrala za početak svoje evropske turneje...
Cupkam u ritmu muzike i razmišljam o flašici vode koju su mi uredno oduzeli pre ulaska u koncertni prostor,vrućina je paklena,gužva takođe ali mislim jedna je Emy sad i ko zna da li i kad opet.

Nešto posle 23h pojavljuje je se i ona,sa nešto "nižom"frizurom nego što smo je navikli,učinilo mi se da se spotakla o neke kablove...kada je zapevala uviđam da saplitanje nije bilo slučajno.
Emy priča sa bendom, ali nikako da počne da peva. Sa njom su dva bek vokala i devet muzičara na bini,koja je zaista izgledala svetski.Razočarana publika počinje da negoduje i zviždi kontroverznoj pevačici čini mi se da pevaju pesmu "Tears dry on their own", ali Emy ne može ni reči da se seti i jedva da stoji na nogama i nešto mumla.
Napokon desilo se i to da padne,posle čega odlazi sa scene na neko vreme.
Jbte,razmišljam,kako li se loše osećaju ljudi iz pratećeg benda!

Po povratku pevačica seda pored benda i pokušava da nastavi da peva.
Ok,čujem komentare ljudi pored mene,možda sad dođe sebi,dali su joj nešto valjda da je otrezne.Međutim...
Emy "peva" svoje popularne hitove,publika je opravdano besna jer sve očajno zvuči.I dalje ne može da se seti reči,"Back to black"jedva da prepoznajem, pokušava da otpeva "Love is losing game", ali joj nikako ne ide.U jednom trenutku čak baca mikrofon,kao da hoće da kaže WTF.
 U publici se čuju zvižduci, i skandiranje "Mobi, Mobi",sasvim opravdano.
Napokon negde oko ponoći Emy završava ovu agoniju i skandal od nastupa teturajući se u svojoj haljinici ne otpevavši nam planetarni hit"Rehab".Ja mogu da zavapim samo jedno : Emy,please go to rehab !!! Mislim,jbte...žena nije znala ni gde se nalazi,pozdravila je Atinu,New York,wtf indeed!

Moby,je za razliku od Emy sjajnim nastupom "digao" beogradsku publiku.Pesmu "Why does my heart" posvetio beogradskoj publici, koja ga je na Kalemegdanu dočekala ovacijama. Moby, za kojeg je publika komentarisala da je "u Beogradu ostavio srce", sa svojim bendom svirao je remiks pesme "Rehab" i digao publiku na noge na samom početku nastupa.Ali ja sam došla da čujem Amy :/

Pesmom “Everyman and Woman Is A Star”,opet pred iznenađujeuće malim brojem publike,makar za toliki prostor,The Cult je otvorio treći koncert pred našom publikom.U sledećih dva sata nastavili su da ređaju hitove, koji su ispraćeni velikim ovacijama očigledno najvatrenijih fanova.





I danas kao i osamdesetih fantastični Ian Estberi pozdravio je beogradsku publiku - Beograde, Srbijo, dobro veče. Hvala vam puno, vi ste sjajni i mi se nadamo da će i večeras biti pravi spektakl.Odmah zatim slede “Rain”, “Horse Nation”, “Sweet Soul Sister”, “Saints Are Down”, “White”, “Dirty Little Rockstar” i druge.Publika u transu pozdravlja poznate hitove “Nirvana”, “Spiritwalker”, “Embers”, “Go West”. Skoro svi su bili na nogama i ponešeni zvucima omiljenih pesama bili su kao jedno. Kada su počeli da sviraju najpoznatiju “She Sells Sanctuary”koja ih je inače i proslavila u Britaniji svi su pevali u glas. Usledila je i pesma sa trećeg albuma “Love Removal Machine”,kojom su stekli kultni status u Americi, a 1987. godine album je dospeo i na listu 40 najprodavanijih,a koji je po mišljenju mnogih muzičkih znalaca najžešći i najteži do danas. - Vi ste fenomenalna publika. Čast je nastupati pred vama - oduševljeno je rekao Estberi.Nakon dvočasovnog nastupa sledi bis“Rise” i “Ghost Dance”, kojima je završen treći koncert pred srpskom publikom.Meni je ostalo da po povratku kući pustim moje omiljene Lil Devil i Wild Hearted Son,ipak zadovoljna onim što sam čula u Bg Areni.

Svako ima svoje polutajne, privatne planove.Imam ih i ja. Ne verujem u kozmetičke rituale. Spremam se za tamo negde... život je nešto sasvim drugo. Letnji pljuskovi koji rashlađuju telo, nanosi snega i kuvano vino, vlažno proleće. Misao o moru, kada je lepo ostati ceo dan slan od kupanja, opaljen suncem i razbarušen, na svim nivoima.


Pripremam se,organizam na elementarnosti. Na nultoj dimenziji, neka primeti razlike. Samo konstrukcije u svesti, o tome se radi.
Dišem kraj nekoga,nije važno. Nadam se da nije važno. Koncentrišem misli samo da bih ih kasnije pustila da se slobodno rasplinu. Putujem sa starim crvenim koferom. Gutam reči, i pretpostavljam da svi razumeju sve. Ne razumeju, ali ja nastavljam pretpostavljati, to je jedini način.

Svirati, ono što možeš obuhvatiti kolenima. Vraćam se Begiću i Keith Jarrettu... Tako se ja podsvesno, pripremam za ono nešto Sve. Možda je to ono nešto o čemu su svi u jednom trenutku naglas sanjali,a možda je to samo neki moj hir. Stvar je u tome da sam tada ona ista što je utišavala ptice,ona kojoj ništa ne smeta,ona koja je uvek dobro.

*
„Neki ne mogu da ne budu ostrvo, iako jasnije od svakoga čuju za kim zvona zvone i znaju da bez ljudi ne postoje.”

Remetim tempo, ne usuglašavam se s drugima a nekakav život ostaje tu, ne mogu više razmišljati, nema veze gde smo. I ja ću sada do bestraga, ako treba.To je to. Kao kada kreneš na put,kupiš kartu za voz,tek onako,kad više ne može drugačije. Iskreno, uvek može... ali ja se pustim,retko, ali se pustim. Popiju me daljine. Jata lete u mestu.Sve se na kraju priginje zemlji.

Ostrva to znaju,rečna ili ona neka,koja ja ne mogu ni zamisliti. Zamišljam kako se tamo voli. U međuvremenu, vozovi idu u oba smera.Tamo i ovamo i ostrva i ravnice i reke, sve je u redu.
Begić je možda natpevao sve stihove sveta.


 " Postoje pitanja na koja nema odgovora, ili se odgovori na njih ne tiču nikoga osim onoga kome se pitanja postavljaju. Osamljenost protiv usamljenosti. Svaka priča na svoj način smešna. Neki ne mogu da ne budu ostrvo, iako jasnije od svakoga čuju za kim zvona zvone i znaju da bez ljudi ne postoje. Neki, jer su ostrva, nose istinu zabodenu za svoja leđa, u jedina prsa, prikovanu za gležnjeve sopstvene istine, na putu prema brdu koje im je suđeno. Svet u kojem takvi žive niko nikada neće uspeti da opiše." Mehmed Begić
 

Muzika je neodvojivi deo mene, nikad nije bila bekstvo, nikada zaista.
Ne znam šta bi trebala biti, ako bi išta trebala, ako to nije sebično...za mene je kao vazduh i voda.
Takva je sve dok je i život takav, posle samo opada razumevanje, čini mi se zapravo,
 toliko mi je prirodna da je ne preispitujem zaista, iako bi morala umreti nakon svake konačnosti...
(ja sam najčešće tek umrla i vraćam se) .
A teoriju,nju volim jer je ne shvatam ozbiljno.

Imala sam jednu veliku zamišljenu ljubav,ritmičnu,previše sam tad pisala, mislila,svirala...
ljubav se usijala, pojela samu sebe.
Ne možeš sudarati takve organizme, oni moraju delovati paralelno, treba prestati težiti onom čime sam sebe progoniš, a postaješ sve ružniji.
Nije isto poštedeti nekog pisanja, nakon što ga izmučiš, nije isto kao prećutati, jer koga uspeš prećutati taj kao da i ne-znaš već...
Radije i vazduh i voda,bićemo bolji kad preživim, ionako se znamo baš tako.

Kad dođe novo proleće, redovno nehotice nadvlada prošlo.
(iako mu hvala na njemu, kotrljalo se savršeno)

Sve su mi noći bile dobroćudne poslednjih dana, pa i ona prošla,ona koja je preživela jutro, vratila me u krevet tek sutradan tako da mi srce mamurno kuca od panike da ne zakasnim na posao.
A tek ona,spregnutog predvečerja, kad sam bila umorna,i kako se vratiti kući, s odgledanim izložbama i kupljenim knjigama...nikako, eto kako.Hajde da se međusobno uskladimo tako da jednostavno ne odemo, kreneš a ne odeš.
Završiš u "zlo"doba na uglu neke dve ulice,opet...tu sam na pola puta,sutra ću biti dobro.

Obično me noću raširenih ruku dočekaju moji nemiri, nikad me ne ostave na miru,
sada su nešto neuobičajeno nežni pa su mi noći bile blage, a ja sasvim bezazlena...
Neću ih dirati.
Dok se telo naprezalo svaku noć i svaki dan , um je bio mek. Sve je to možda svejedno...

Pred oko tri hiljade ljudi u Beogradskoj areni Guano Apes održao je prvi koncert u Srbiji.Uvod i zagrevanje pred glavne zvezde pripao je fenomenalnom beogradskom bendu Rare.
 

Ipak, pauza od dvadesetak minuta između bendova i to bez muzike, izazvala je mali revolt u publici.Napokon predvođeni odličnim i snažnim vokalom Sandre Nasić, priredili su energičnu svirku, koja je nažalost trajala samo sat i po. Bend je predstavio beogradskoj publici novi, povratnički album "Bel Air", ali i podsetio na hitove, koji su obeležili njihovu karijeru, kao što su "You can't stop me", "Pretty in Scarlet", "No speech", pa sve do čuvenog "Open your eyes", kada je Nasićeva i sišla u publiku, koja je horski pevala. Meni najdražu "Big in Japan" ,posvetili su narodu Japana stradalom u zemljotresu i cunamiju, svi su skakali i pevali za Japan.Energična i harizmatična Sandra se zahvalila publici sa "fala lepo" na srpskom jeziku i rekla da su se lepo proveli.Pred binom se u jednom momentu pojavljuje momak iz publike sa prstenom koji je zaprosio Nasićevu, što je izazvalo oduševljenje publike u Areni. Nju je ipak zanimalo koliko vredi poklon, kao i kako "mladoženja" izgleda bez majice, kako bi odlučila da li će pristati.Gitarista Hening Rumenap je rekao da je neverovatno koliko ljudi se okupilo na njihovom prvom koncertu u Beogradu.Lično mislim da je Arena bila prevelik prostor i da bi u nekom manjem atmosfera bila mnogo bolja,ovako...bilo je dobro.
Za kraj u euforiji publika je horski otpevala sa Nasićevom "Lords of the Boards".

Avec le Temps-Začuo se Léo Ferré - fonetski pišem... radi moguće zabune .
 Ali...
Avec le Temps... odaje ipak Ferréa . I šta mu reći, šta mu reći šta mu reći...
Odlaze kriterijumi, odlaze i gradovi u neki drugi svet spakovan negde,na orman,ispod kreveta u kutije... Ako imaš sreće.
Ako si dovoljno odgovoran da budeš sistematičan onda ćeš pisma makar ih danas pisali i dobijali sve ređe,uspomene, kakvu sliku na davne dane, izbledele ljude ipak - sačuvati.
A ako nisi ta vrsta, nečije će oči postati duhovi što te progone iako nisi kriv. Onda će neki davni mirisi prekriti tvoj jastuk i kad nisu tu... .... i onda opet ispočetka.
Panta Rei...
Okreće se krug. Samo tvoj a ipak Da Vinčijev točak. ...
I tako u nedogled.
 Prestanimo želeti, razmišljati o nekom ko nije tu samo petkom uveče nego i duže pa čak i onda kad se postelja smlači i više ne gori....
Onda više nismo ljudi, postali smo zarobljenici vremena kojima je za sve neko drugi kriv, država, političar ili to što si živ. Pa kladionica, pub, pljuj po svemu i svačemu uz čašu nečeg,bilo čega i druga iz detinjstva što nikad nije rekao ništa ni o čemu, osim o novim sisama neke pevaljke.
 Ispred crkve polu golo,krmeljivo dete prosi...Kroz glavu mi prolazi slika žene na Cvetnom Trgu koja prodaje indijske mirisne štapiće(gotovo prosi) ne kupujem ih jer nemam sitno.
A nje se čak i sećam iz nekih drugih dana kad smo zajedno izlazili u neke Beogradske klubove kojih danas više nema.
Ipak dajem neku paru tom malom jer on nije ništa kriv...
A on i dalje po crkvi vozi slalom, skupljajući novac kao ulaznice za koncert onog za oltarom...
I šta sad to znači kad i duhovi imaju mišljenje, a ljudi ne?
 A moja haljina visi u ormanu... kao utvara iz nekog filma B produkcije - klasika Roger Cormana - odlazi u realnost. Tako i one slike,mirisi - bledi i odlazi... kao loše naslikana slika kojoj lepota pada završnim potezom četkice. A ja sam već negde gledala taj film poznatog režisera gde su žene samo lajtmotiv jednog pisca amatera.
Utopljena u vlastiti kliše zatvaram oči jer je sutra novi dan...
A Léo Ferré je shvatio da ...

"Vremenom… Vremenom prolazi, sve prolazi -
zaboravlja se lice i zaboravlja se glas
i kako srce može kucati jače.
 Ne vredi truda tragati dalje -
 treba sve оstaviti, tako je najbolje." Blago njemu. Blago njemu...

Kad se dan približi kraju i kad dvoje ljudi ostane samo onda se sve svodi na emociju, na dodir i na to da zakoni fizike više ne važe. Kažu da se prostor sastoji od tri dimenzije, moguće da neki otvoreniji vide četvrtu ali postoji i onaj prostor izvan dimenzija kad više veličina, širina, izgled i pakovanje nisu važni. Postoji onaj tanani prostor gde fizika ili nauka uopšte ne vrede,gde svemir nikad nije postojao. Želim da verujem da se iz te dimenzije razvio veliki prasak a sa njim i svi paralelni svemiri ali to je neka druga tema nju prepuštam onima koji naukom mogu sve objasniti.Ja ne mogu.Ne želim nikad da prebrojim sve zvezde,a brojim ih,ponekad. Nadmetanje između činele bubnja i bas gitare u nekoj džez improvizaciji navodi na zamišljanje dvoje ljudi koje spaja usne u neku melodiju koja je poznata samo njima i tako otvara vrata u onu gore spomenutu dimenziju prostorvremena gde ljudi, Hobbesova teorija društva i Braudelovo poimanje Sredozemlja deluju kao dosadan televizijski program. Da Lady Gagu ili neku drugu posebno ne spominjem… Neki ljudi su opijeni emocijom.Ali njihova varijacija ionako ima previše verzija da bi stala u ovih par reči. Kad dan više nema nikakvog smisla za dvoje ljudi koji ostaju sami uz neku muziku koja im tek toliko popunjava scenu.Razmena poljubaca i strasti u kojoj imena i prezimena nisu važna. Titule i priznanja još manje. Svako od nas igra svoj posljednji tango a da toga ne mora biti svestan. Kao Brando i mlada Šnajderova nekoć. I kakve to veze ima sa dimenzijom iz koje je sve počelo? U takvom tangu sve što se događa nije važno. Bol, patnja, ljubomora kompleks postaju nevažni. Za letenje nam ne trebaju sretne misli jer je letenje u toj dimenziji prirodno stanje. Prirodnije od disanja. Strast postaje gorivo dragocenije od nafte a jedino truda vredno takmičenje je davanje sebe onom drugom. Bez žiranta i depozita,naravno. Nije važno imate li American Express, Diners, Visu ili Mastercard… Tako rešavamo i pitanje porekla mitova i legendi. Pitanje piramida i Atlantide. One su sve ono što zamislimo i priče koje su došle do nas samo su nagoveštaj prolaza između dimenzija. Teorija bez istorijskog značaja ali kao da je istorija ikad predstavljala išta važno za dvoje ljudi koji ostanu sami u sobi…sve što žele je da uživaju jedno u drugom. Na repeatu… Neki ljudi putuju oko sveta,ljudi putuju u Svemir, neki ljudi u središte Zemlje.U ovoj dimenziji, sa ovim mislima, u ovom iskrivljenom ogledalu meni ne treba više… Ne trebaju mi čarobne cipelice ni put od žutih cigli. Ne trebaju mi pilule ni Jefferson Airplane… Treba mi samo dan što ne završava i hrabrost da uhvatim snove i da se nadam da će poludeti. Zajedno s tobom. Izvan vremena i prostora. U vlastitoj dimenziji.

Jutra ponekad znaju da zaskoče. Onako još sanjive hvataju za gušu terajući da priznaš ono što nerado priznaješ,izvlačiš se iz njih kao iz pokrivača pitajući se zašto baš sad, u najnezgodnije vreme.To sa snovima i jutrima zeznuta je stvar,jedno poništava drugo najčešće.Zašto?Ne znam,a baš bih volela.Mada, nemoguće je samo ono što se tako odredi. Zar zaista, u svim svemirama koji postoje oko nas, sa svojim mnoštvom mogućnosti ne postoji nijedan u kojem jutro nije pametnije od večeri?Ne verujem baš u to! Nekako se ne želim ograničavati nemogućnostima, hvala na pitanju. One, čak i u ovakva jutra ostaju samo – izgovor.Sa takvim mislima izlazim iz kuće.Dok se usnuli grad lagano budi uz prvu jutarnju kafu,puls se ubrzava. Sedam u jedan od kafea.Sve je za razliku od noći neprirodno mirno. Konobar se pravi da me ne vidi,ne žuri,verovatno i on tek ispija svoju prvu kafu.I meni to odgovara,nastavljam da preturam po mislima. Još uvijek sam sastavni deo jutarnje magle što se diže negde nad rekom. Vidim neku decu kako jure nekud,zadirkujući se međusobno. Pitam se idu li u nekakvu avanturu,maštaju li i oni kao nekad Tom Sojer(znaju li uopšte ko je on) ili samo jure zbog neke nametnute obaveze? Nekoliko koraka i otisnuli su se.Svet je ipak njihovo lovište. Prepun neistraženosti i skrivenih blaga. Pokušavam da se setim kad sam ja zadnji put bila takava.Davno rekla bih, ali i nije tako. Smejem se, izmaglica se lagano diže i ja dobijam obličje. Iz apstrakcije postajem figurativa. Naručujem kafu. Nekoliko sati posle otvaram novu stranicu. Za iskru u oku i nekakav pokušaj to je ipak nekoliko sati – prekasno.

Otkrivam da mi u poslednje vreme uopšte ne nedostaje spoljašnji svet sa svim svojim lepotama i porocima... Ako uključim racio, ne mogu da se ne zapitam koliko je normalno uživati u apsolutnoj tišini neokrnjenoj ljudskim prisustvom,zatvorenosti u sopstveni svet ili ideju šta on zapravo jeste,tek tako je. Ne zanima me baš previše šta je van tog mog prozora.
Koliko je potrebno da se zastrani, ogluvi, otupi, izgubi sposobnost govora u takvoj situaciji?
Ne znam.
A toliko je zavodljivo...lako i jednostavno...ne morati da izgovaraš, objašnjavaš, slušaš, iskazuješ, deliš, uzimaš, daješ...
Sloboda od osećaja da opterećuješ i da si opterećen... sloboda od glasova, izraza lica,gestova... Sloboda,ona potpuna najsebičnija sloboda potpune tišine.Što duže traje sve manje me zanima kako će biti kada se jednom prekine ta nit savršene tišine.
Ponekad mi je potrebno da prođem ulicom u kojoj sam odrasla,na uglu postoji jedno mesto,mali kafe,volim da sednem baš tu.Posmatram ljude koji prolaze,neki nekud žure,žene lupkaju potpeticama sa obaveznim dekorima u rukama u vidu kesa iz supermarketa,automobili...ništa posebno.Sedim tu ispijam svoje piće i ne mislim ni o čemu. Pomislim tad koliko ima istine u rečima Bukovskog...stvari do kojih se toliko držimo nemaju ništa sa nama a mi imamo sa njima.I tako...gledam ljude, prolaznike, pse lutalice koji jure za nekom mačkom...
Ispijam svoje piće,zapalim još jednu cigaretu i ispustim dim.

Pisanje i tišina stvore lude praznine. Ostane u tebi sve između redova, i kad biraš savršeno nedorečeno, između tog blesavog još je suprotnog pola iste manije. Umetnost nije iznad života i zato ga ne otkupljuje, jer ništa ne otkupljuje ništa i suštinski tako nešto ne bi imalo smisla, ali umetnost je ono nešto između u životu, ili obrnuto, ono što diše, ono što se nauči s vremenom, na šta se navikne, kad shvatiš da za višak ima mesta, višak uma i srca koji nemaju šta da traže u normalnom i vidljivom. Onda se vrate tamo, ali ti više nisi jednostavan. Komunikacija nužno popuca. Kao što se slika i reč razbijaju, vrtložno, unazad i uvek iznova, jedu sami sebe...prolaznici se zatiču, ćute i stoje, a svet je čudno mesto. Komunikacija puca, jer si prestao biti jednostavan. Delimično je sve što izlazi iz usta, jer se prvo mora zapitati 'jesam li dovoljno jasan?' I dok se ono pita, drugi se čude. Druga osoba, druga svest, kao da samo čeka, kao da čekaju da se izraziš imalo primereno, da išta završiš, da skupiš hrabrosti, a sve što šalješ negde na pola puta gotovo uvek uspori i pita se 'jesam li pravi?'. Drugi čekaju. Ti čekaš sebe i znaš ovako je moralo biti. Ono što učiniš od dnevnog života, sve je. Prilično je prilagođen i stvaran, ali svaki sukob nerazumljiv mi je u suštini, i uvek negde visi filter teksta, koji zamisliš s vremenom dok se gradiš, zamisliš i sačuvaš u dubini i sve filtriraš kroz njega- kroz sliku sebe kako ležiš na travi pokraj nekog salaša i čuješ muziku i miriše cveće, kroz sliku drveta dugih kvrgavih grana na reci, kroz odbljesak sunca ili materijalizovane tišine, ili tuđe soli uz koju se životinjski lepiš. Svaki događaj, sve dnevno i svakodnevno prolazi poput kaleidoskopa, poput sita kroz filter tih imaginarnih i važnih mesta i ideja i osećanja, sve prolazi kroz njega, i pozdravi prolaznika.Dok gledaš njega, i njegova priča, savršno je konstruktivna, dovoljno ubrzana i iracionalna da ti se ipak sviđa, ali obrazložena... Zaustavlja nedovoljne impulse, a skoro svi su nedovoljni, zaustavlja ih i pita...'jesam li pravi jesam li dovoljan?' Da bi bio izrečen ili napravljen. Čuju se lomovi, napukline, šavovi, odnesu te bolje izrečeni, oni bolje napisani već su te davno odneli i zadržavaš samo unutrašnju toplinu, dok svi ostali čekaju da je dobiju malo. Za svaku takvu stvar potreban je po jedan mali suicid, po jedna prenamena svega što je iznutra raslo, po jedno pojednostavljenje koje meni nikad nije naročito. Dok se plašiš da ćeš predugo filtrirati, da te niko neće razumeti,događaju se povezivanja. Jer su takve praznine ipak i tuđe. Mahniti, pametni, infatilni, nabubreni od želje, životni, tihi. I oni normalniji. Hej, ljudi smo. Hvala nam. Hvala što se čujemo. Ne čita se radi čitanja, radi vakuma i brazdi, umnih i srčanih, radi svega što isijava dok se čita i piše. Valjda to nekuda vodi, od mene do tebe. Jer pisanju ionako nema hvale, bez njega se ne može. Može se takav postojati u svetu, još samo u muzici i drugome pustiti da te otme, sasvim, sasvim fizički.

Kako li izgleda brdo iz perspektive jedne kišne gliste? Pogled odozdo često otkriva daleko više nego neka druga perspektiva, a puženje i život u blatu nije ništa čudno na ovim prostorima. Oni koji dovoljno dobro puze uglavnom završe na TV Dnevniku kao onom koji sam onomad pogledala, a svi zajedno živimo u istom blatu. Vodimo ratove protiv samih sebe, a ne samo protiv terorizma ili nečeg trećeg. Nečeg prokletog trećeg u čemu uglavnom nemamo pravo odlučivanja ali svi očekuju da zato budemo spremni ubijati ili umirati. Na kraju sve se svodi na to dvoje: umiranje i ubijanje. Nekad zaista verujem da stoji ona rečenica kako se nije dogodilo ništa što nije bilo na televiziji ili pisalo u novinama. Mi, naravno stojimo očarani kreiranim načinom razmišljanja i živimo i dalje zadovoljni svojim blatom. Sami. Jer, najzad jedine dve stvari koje je čovek sam dužan obaviti jesu rađanje i umiranje. Čak i to uglavnom nismo u stanju. Mirovnjaci na Kosovu nadgledaće izbore, ljudi u prolazu na koje se baca kamenje,zemljotresi,poplave a svi mi zajedno u nekom čudnom moru u kojem se smrt koristi kao dobra predizborna kampanja ili izazivanje lažnog sažaljenja. Mrtvi ljudi ili mrtve duše... Živeti u svetu kao talac ideologija koje su navodno dizajnirane da nas štite od nepogodnih spoljnjih uticaja,a ispod svog tog lepo i savršeno dizajniranog štita teško je osećati se kao čovek. Boli me svo to trnje koje bi me trebalo štititi i kao što je rekao neko pametniji od mene priroda bez čoveka (srca) ima stakleni i bezosećajan pogled.Priroda nije nepogrešiva. Izjednačiti čoveka sa srcem možda nije ispravno.Ipak,radije se hranim prirodom, nego da bude obrnuto. I zato gledam na ovu našu malu planetu sa zanimanjem i priznajem da prihvatam samo onakvu prirodu koja ima sve što imam ja, i tako je činim ljudskom. Tako je činim pogrešivom, mada nije greška pustiti taj pulsirajući mišić kao naftnu pumpu da ispumpa svu krv i možda negde duboko u nama ispumpa skrivenu emociju, možda negde duboko u nama ispumpa - ljubav. Koliko god to patetično zvučalo. Zato se ipak prepuštam koračanju između ovog našeg blatnjavog sveta i onog u kojem volim plesti svoje niti rečima. Onog koji ima sve što imam ja (bez obzira govorili o ljudima ili glistama) i na kraju onog s kojim mogu razgovarati. Tiho, sasvim tiho kad svi nestanu... Zapravo,svet bi bez interpretacije čoveka bio prazan. Bez one male pulsirajuće pumpe koju trebamo pustiti da pumpa do kraja ne bi bilo ništa više osim smrti i rađanja. Možda upravo zato treba - nastaviti dalje.

Da baš tako,nezaboravno putovanje kroz tonove! Čuti u Beogradu Wayn Shortera naročito ukoliko volite kasnije radove Milesa Davisa na koje je Shorter presudno uticao, bio je razlog da se danima unapred izvade stare ploče i planira odlazak na koncert. „Footprints“, „Masqualero“, „Witch Hunt“… Ako je neko i imao nedoumicu kako će to zvučati obzirom na godine majstora više ih nema…savršenstvu se bliže ne može biti ! Vrhunski prateći bend – John Pattituci na basu, Danilo Perez na klaviru i Brian Blade na bubnjevima imena koja sve govore.



Koncert su od početka nosili Blade i Perez neverovatnom povezanošću i energijom, pri čemu se Perez svojim čistim akordima uvek vraćao kada bi se već učinilo da je celina odsvirana do kraja, postajući tako pokretačem čitavog benda, Blade se nadovezivao neverovatnom silinom udaranja po bubnjevima, zaklela bih se da su mu doslovno pucale palice ! Prava je šteta što Pattituci nije bio dovoljno dobro ozvučen da kontrabasom podrži ogromnu Bladeovu energiju, ali je zato u tišim deonicama pokazao zašto je jedan od najboljih(ako ne i najbolji) od potpunog pianissima do punog tona. Time je ujedno pokazao i savršeno slaganje i sa samim Shorterom čija je svirka bila zaista zavodljiva puna atmosfe – efektna, bez obzira da li je u pitanju sopran ili tenor saksofon,sa svega nekoliko iole dužih ali savršenih pasaža.

Legendarni saksofonista Wayne Shorter otvoriće 26. Beogradski džez festival 28. oktobra ove godine, koncertom u Sava centru Slavni saksofonista vraća se u Beograd tačno 30 godina posle nastupa sa sastavom Weather Report, 31. oktobra 1980. godine. Beogradskoj publici će se predstaviti s aktuelnim kvartetom koji, uz Shortera, čine Danilo Perez (klavir), John Patitucci (kontrabas) i Brian Blade (bubnjevi). Wayne Shorter je rođen u Njuarku 1933. godine. Aktivan od sredine 50-ih, obeležio je rad tri legendarna džez sastava, uporedo razvijajući uspešnu solo karijeru. Od 1959. do 1964. godine bio je član Art Blakey and the Jazz Messengers, postavši i muzički direktor najslavnijeg hard-bap sastava u istoriji džeza. Zatim se 1964. godine odazvao pozivu Milesa Davisa, na preporuku Johna Coltranea. U tzv. „drugom“ slavnom Milesovom kvintetu, bili su još Herbie Hancock, Ron Carter i Tony Williams – ovaj sastav je ocenjen kao jedan od najuticajnijih u celokupnoj istoriji džeza, svoj zvuk neposredno dugujući Shorteru kao glavnom kompozitoru (Davis ga je opisao kao „intelektualnog muzičkog katalizatora“ sastava). Po raspadu ove grupe, Shorter je sa Milesom učestvovao u rađanju džez roka, radeći na albumima In a Silent Way i Bitches Brew. Godine 1970. sa klavijaturistom Joeom Zawinulom osniva Weather Report, najuspešniji fjužn sastav svih vremena, u kome provodi narednih 15 godina. U ovom bendu ostvareno je spajanje džeza sa rok i fanki elementima, uz bogato korišćenje etničke tradicije iz celog sveta. Od jedanaest albuma koje je tokom 60-ih snimio za Blue Note, sajt allmusic.com većinu je ocenio sa pet zvezdica, a brojne kompozicije koje je u to vreme napisao postali su standardi savremenog džeza (Footprints, Nefertiti, E.S.P., Speak No Evil, Night Dreamer…). Tokom 70-ih je ostvario tri legendarne studijske saradnje -- sa Brazilcem Miltonom Nascimentom (Native Dancer), pevačicom Joni Mitchell (Mingus) i grupom Steely Dan (Aja) – a oživeo je i Milesov kvintet (V.S.O.P.), sa Freddiejem Hubbardom na poziciji trubača. Odlazak iz Weather Report označio je novi početak Shorterove solo karijere, prvo u domenu električnog (do sredine 90-ih), a zatim akustičnog džeza. Uporedo sarađuje sa novim (Carlos Santana, Marcus Miller) i starim prijateljima (Herbie Hancock, Joni Mitchell. Godine 2000. formira aktuelni Wayne Shorter Quartet s kojim dolazi u Beograd. Svi članovi benda imaju i uspešne solo karijere, redovno su plasirani u vrhu referentnih godišnjih džez anketa, višestruko su nominovani, odnosno osvajali Gremi nagrade. Wayne Shorter je devetostruki dobitnik Gremija. Prvi put je ovu nagradu dobio 1979. godine sa grupom Weather Report, a zatim je još osam puta nagrađen individualno -- po četiri puta za album i za solo kompoziciju. Poslednja dva Shortetova albuma, Alegria (2003) i Beyond the Sound Barrier (2005) okitila su se Gremijem za najbolji džez album.