Jutra ponekad znaju da zaskoče. Onako još sanjive hvataju za gušu terajući da priznaš ono što nerado priznaješ,izvlačiš se iz njih kao iz pokrivača pitajući se zašto baš sad, u najnezgodnije vreme.To sa snovima i jutrima zeznuta je stvar,jedno poništava drugo najčešće.Zašto?Ne znam,a baš bih volela.Mada, nemoguće je samo ono što se tako odredi. Zar zaista, u svim svemirama koji postoje oko nas, sa svojim mnoštvom mogućnosti ne postoji nijedan u kojem jutro nije pametnije od večeri?Ne verujem baš u to! Nekako se ne želim ograničavati nemogućnostima, hvala na pitanju. One, čak i u ovakva jutra ostaju samo – izgovor.Sa takvim mislima izlazim iz kuće.Dok se usnuli grad lagano budi uz prvu jutarnju kafu,puls se ubrzava. Sedam u jedan od kafea.Sve je za razliku od noći neprirodno mirno. Konobar se pravi da me ne vidi,ne žuri,verovatno i on tek ispija svoju prvu kafu.I meni to odgovara,nastavljam da preturam po mislima. Još uvijek sam sastavni deo jutarnje magle što se diže negde nad rekom. Vidim neku decu kako jure nekud,zadirkujući se međusobno. Pitam se idu li u nekakvu avanturu,maštaju li i oni kao nekad Tom Sojer(znaju li uopšte ko je on) ili samo jure zbog neke nametnute obaveze? Nekoliko koraka i otisnuli su se.Svet je ipak njihovo lovište. Prepun neistraženosti i skrivenih blaga. Pokušavam da se setim kad sam ja zadnji put bila takava.Davno rekla bih, ali i nije tako. Smejem se, izmaglica se lagano diže i ja dobijam obličje. Iz apstrakcije postajem figurativa. Naručujem kafu. Nekoliko sati posle otvaram novu stranicu. Za iskru u oku i nekakav pokušaj to je ipak nekoliko sati – prekasno.