Otkrivam da mi u poslednje vreme uopšte ne nedostaje spoljašnji svet sa svim svojim lepotama i porocima... Ako uključim racio, ne mogu da se ne zapitam koliko je normalno uživati u apsolutnoj tišini neokrnjenoj ljudskim prisustvom,zatvorenosti u sopstveni svet ili ideju šta on zapravo jeste,tek tako je. Ne zanima me baš previše šta je van tog mog prozora.
Koliko je potrebno da se zastrani, ogluvi, otupi, izgubi sposobnost govora u takvoj situaciji?
Ne znam.
A toliko je zavodljivo...lako i jednostavno...ne morati da izgovaraš, objašnjavaš, slušaš, iskazuješ, deliš, uzimaš, daješ...
Sloboda od osećaja da opterećuješ i da si opterećen... sloboda od glasova, izraza lica,gestova... Sloboda,ona potpuna najsebičnija sloboda potpune tišine.Što duže traje sve manje me zanima kako će biti kada se jednom prekine ta nit savršene tišine.
Ponekad mi je potrebno da prođem ulicom u kojoj sam odrasla,na uglu postoji jedno mesto,mali kafe,volim da sednem baš tu.Posmatram ljude koji prolaze,neki nekud žure,žene lupkaju potpeticama sa obaveznim dekorima u rukama u vidu kesa iz supermarketa,automobili...ništa posebno.Sedim tu ispijam svoje piće i ne mislim ni o čemu. Pomislim tad koliko ima istine u rečima Bukovskog...stvari do kojih se toliko držimo nemaju ništa sa nama a mi imamo sa njima.I tako...gledam ljude, prolaznike, pse lutalice koji jure za nekom mačkom...
Ispijam svoje piće,zapalim još jednu cigaretu i ispustim dim.