Kad se dan približi kraju i kad dvoje ljudi ostane samo onda se sve svodi na emociju, na dodir i na to da zakoni fizike više ne važe. Kažu da se prostor sastoji od tri dimenzije, moguće da neki otvoreniji vide četvrtu ali postoji i onaj prostor izvan dimenzija kad više veličina, širina, izgled i pakovanje nisu važni. Postoji onaj tanani prostor gde fizika ili nauka uopšte ne vrede,gde svemir nikad nije postojao. Želim da verujem da se iz te dimenzije razvio veliki prasak a sa njim i svi paralelni svemiri ali to je neka druga tema nju prepuštam onima koji naukom mogu sve objasniti.Ja ne mogu.Ne želim nikad da prebrojim sve zvezde,a brojim ih,ponekad. Nadmetanje između činele bubnja i bas gitare u nekoj džez improvizaciji navodi na zamišljanje dvoje ljudi koje spaja usne u neku melodiju koja je poznata samo njima i tako otvara vrata u onu gore spomenutu dimenziju prostorvremena gde ljudi, Hobbesova teorija društva i Braudelovo poimanje Sredozemlja deluju kao dosadan televizijski program. Da Lady Gagu ili neku drugu posebno ne spominjem… Neki ljudi su opijeni emocijom.Ali njihova varijacija ionako ima previše verzija da bi stala u ovih par reči. Kad dan više nema nikakvog smisla za dvoje ljudi koji ostaju sami uz neku muziku koja im tek toliko popunjava scenu.Razmena poljubaca i strasti u kojoj imena i prezimena nisu važna. Titule i priznanja još manje. Svako od nas igra svoj posljednji tango a da toga ne mora biti svestan. Kao Brando i mlada Šnajderova nekoć. I kakve to veze ima sa dimenzijom iz koje je sve počelo? U takvom tangu sve što se događa nije važno. Bol, patnja, ljubomora kompleks postaju nevažni. Za letenje nam ne trebaju sretne misli jer je letenje u toj dimenziji prirodno stanje. Prirodnije od disanja. Strast postaje gorivo dragocenije od nafte a jedino truda vredno takmičenje je davanje sebe onom drugom. Bez žiranta i depozita,naravno. Nije važno imate li American Express, Diners, Visu ili Mastercard… Tako rešavamo i pitanje porekla mitova i legendi. Pitanje piramida i Atlantide. One su sve ono što zamislimo i priče koje su došle do nas samo su nagoveštaj prolaza između dimenzija. Teorija bez istorijskog značaja ali kao da je istorija ikad predstavljala išta važno za dvoje ljudi koji ostanu sami u sobi…sve što žele je da uživaju jedno u drugom. Na repeatu… Neki ljudi putuju oko sveta,ljudi putuju u Svemir, neki ljudi u središte Zemlje.U ovoj dimenziji, sa ovim mislima, u ovom iskrivljenom ogledalu meni ne treba više… Ne trebaju mi čarobne cipelice ni put od žutih cigli. Ne trebaju mi pilule ni Jefferson Airplane… Treba mi samo dan što ne završava i hrabrost da uhvatim snove i da se nadam da će poludeti. Zajedno s tobom. Izvan vremena i prostora. U vlastitoj dimenziji.