Da baš tako,nezaboravno putovanje kroz tonove! Čuti u Beogradu Wayn Shortera naročito ukoliko volite kasnije radove Milesa Davisa na koje je Shorter presudno uticao, bio je razlog da se danima unapred izvade stare ploče i planira odlazak na koncert. „Footprints“, „Masqualero“, „Witch Hunt“… Ako je neko i imao nedoumicu kako će to zvučati obzirom na godine majstora više ih nema…savršenstvu se bliže ne može biti ! Vrhunski prateći bend – John Pattituci na basu, Danilo Perez na klaviru i Brian Blade na bubnjevima imena koja sve govore.



Koncert su od početka nosili Blade i Perez neverovatnom povezanošću i energijom, pri čemu se Perez svojim čistim akordima uvek vraćao kada bi se već učinilo da je celina odsvirana do kraja, postajući tako pokretačem čitavog benda, Blade se nadovezivao neverovatnom silinom udaranja po bubnjevima, zaklela bih se da su mu doslovno pucale palice ! Prava je šteta što Pattituci nije bio dovoljno dobro ozvučen da kontrabasom podrži ogromnu Bladeovu energiju, ali je zato u tišim deonicama pokazao zašto je jedan od najboljih(ako ne i najbolji) od potpunog pianissima do punog tona. Time je ujedno pokazao i savršeno slaganje i sa samim Shorterom čija je svirka bila zaista zavodljiva puna atmosfe – efektna, bez obzira da li je u pitanju sopran ili tenor saksofon,sa svega nekoliko iole dužih ali savršenih pasaža.