Naiđu mi tako periodi neizgovorivosti kada se pitam koliko neko može biti lud i blesav i naivan i… Kada mi je nejasno zbog čega uopšte postoji mogućnost otvaranja usta i oblikovanje reči… Kada jednu reč moraš u sebi da ponoviš više puta ne bi li dobila smisao… Svakim ponavljanjem ta reč postaje sve više puka kombinacija glasova, a sve manje ono što želiš da bude – odgovarajući opis sopstvene misli,onoga što zaista osećaš,suština… Ako reč uopšte ima suštinu… Ako nije samo odraz neizgovorivog… Filozofija,bljuc.
I tako i dalje ćutim… a to ćutanje prestaje da bude pasivni bojkot spoljašnjeg sveta… Polako se uvuče i grize svaki deo bića…Postane unutrašnje ćutanje… ono neizrecivo, sasvim logično čim je ćutanje.
Sediš recimo negde, kraj nekog, pokažeš rukom da ti donesu kraći sa malo mleka, jer je bezveze trošiti vazduh na banalne stvari i spremiš se da kažeš… udahneš vazduh kao da roniš na dah, ovlažiš usne, pogled usredsrediš na te neke oči pred sobom, započneš bolan proces razdvajanja usana koje su kao slepljene i pružaju težak otpor…i… odjednom ti se javi praznina… Ništa.Muk. Besmisao.
Zašto bih išta rekla? Zašto bi to zanimalo tog koji je seo prekoputa… taj je ionako došao da bude slušan ne i da čuje… Smeješ se samom sebi,nakreneš malo glavu i kroz osmeh koji već prelazi u facijalni grč..
– I… šta ima novo kod tebe…?
Dok u ušima tutnji, a racio se stavlja na raspolaganje neumornom govorniku preko puta… ućutkuješ ono neizrecivo koje već danima vrišti negde duboko u tebi… i veseliš se što svaki dan ima svoj kraj pa i taj…