Nemoguće je ne primetiti, teško je izbeći, ne mogu se zaboraviti.Obnevidelih očiju,kružimo trgovima i ulicama grada ne zapažajući gotovo ništa oko sebe, samotno se njišući. Tajni ritam uglavnom nam diktira oko vrata obavijena srebrnkasta amajlija,plejeri raznih formata mp3,mp4,mpNePitajMeNištaVidišDaSlušamMuziku.
 - Kada je Sony - piše u svojim memoarima osnivač kompanije Akio Morita - lansirao prve plejere, uz njih su išla i dva para slušalica. “Muzika za dvoje” smatrana je romantičnim izumom, kao tango ili pustite mašti na volju šta god da je za vas sinonim romantike. Revolucija je počela kada je jedan par slušalica postao suvišan. Mašinica koja peva postaje besprekorna zamena za ljubav i prijateljstvo, usput rešivši i problem usamljenosti. Pobeda tehnologije krunisana je ekspanzijom prenosivosti. Sada nas dokolica nikada ne napušta: telefon je postao mobilni, kompjuter - džepni, bioskop - prenosivi, muzika - sveprisutna, baš kao vazduh. Biće da smo strašno nepoverljivi prema svojoj duši, kada se plašimo da je ostavimo samu. Odavno pobedivši dosadu u četiri zida, progres ju je dokrajčio u planeru. Zaista,baš me zanima,gde sada da se dosađujemo?! Na nebu? U zemlji?Možda još samo pod vodom.Nisam sigurna. Ali, i u tuš nam se uselio vodootporni prijemnik, da nam emituje vesti dok se trudimo da sa sebe speremo one koje smo do tada čuli. Šta je u tome loše? I zašto je dosada dobra? Povedeni za realnom televizijom, britanski producenti su jednu londonsku porodicu uselili na tri meseca u viktorijansku kuću, opremljenu po poslednjoj reči nauke i tehnike iz 1900. godine. Nesrećne dobrovoljce je, daleko više od loženja vatre i ručnog pranja, mučila strašna dosada. Pre svega jednog veka živeli smo još u stanju aktiva, sami sebi pribavljajući zabavu, kao divljač u lovu. Ne mogavši da se zadovolje dokolicom domaće izrade (razgovor, recitovanje i muziciranje), naši savremenici su pobegli u sadašnjost - nisu izdržali susret sa dosadnom prošlošću. Razumem ih, pogotovo kad se setim svog ranog detinjstva, koje se jedva nešto razlikovalo od viktorijanskog perioda,dva televizijska programa i jedva nešto više radio stanica. U mladosti sam se, ipak, najviše plašila dosade. Da uvažavam dosadu naučila sam tek onda, kada sam se uverila da i rad i dokolica predstavljaju neurozu. A dosada, dosada je neko naročito stanje duha, predstavlja prvu liniju odbrane psihičkog zdravlja. Čovek koji se dosađuje više vidi, čuje i razume. Dosada stimuliše sećanje, podstiče emocije, napreže živce. Na umetnika deluje razbuđujuće, poput impulsa. Ali da bi neko upoznao dosadu, mora izbegavati iskušenja, najbolje - koristeći noge. Zaboravivši na telefon i očistivši se od ostalih modernih elektronskih gadgeta , volim da šetam pored reke - sve dok mi ne dosadi. Tada dolazi ono najzanimljivije. Poput svake praznine, dosada je izazov duhu, koji žuri da popravi štetu koju je ona napravila. Kad nemamo šta da radimo, uranjamo u neki poseban svet,ređaju se misli i likovi. Tražeći izlaz, oni nas draže i podbadaju, dok se mi opiremo, koliko nam to lenjost dopušta. … Šopenhauer je govorio da životinje ne poznaju dosadu, Brodski je dosadu smatrao neizbežnom, Niče je u njoj video izvor filozofije, a ja mislim da je kasno za zabrinutost. Šteta, jer dosada je aristokratska, treba je zaslužiti od prirode, kao govor ili uspravni hod. Odvikavši se od upotrebe ovog preimućstva, vraćamo se na prethodni - proleterski - stupanj evolucije. Umesto dosade, on nam nudi iluziju potpune zaposlenosti. Kako reče jedan pametni cinik, primorani smo da ubijemo slobodno vreme, da ono ne bi ubilo nas.SVAKI SE RAZUMNI STVOR DOSAĐUJE - PUŠKIN

Santana da ublaži dosadu : )