Al' Milošu su rekli da ne pita ništa

I da se smije i kad ne konta fol,

Imaće kuću s'teniskim terenom,

BMW-a kešom plaćenog.

Al' sve se nekako predevera

Kad imaš viziju imaš san,

Guta para, koka povazdan,

Da budeš lošMi mesto Miloša...

U toj čudnoj igri jave i sna, dovoljno je bilo da malo zahladni, pa da sanjam planinski vazduh svoga detinjstva. Tako, iz jedne stvarnosti, koja je luda i besmislena, kroz radosti, bedu i suze, prolazimo svake noći u svet sna koji nije ništa manje besmislen ali koji, ponekad, zna da bude jedina uteha. Te sitnice iz sećanja i detinjstva znaju da budu milije i lepše nego sva raskoš vremena u kome živimo.

        Iz takvog sna se budi kao okupan, čist u duši i veseo.

        Međutim u snovima se ne javlja samo daleka prošlost, nego je sa njom često pomešana i sadašnjost.

Red ispred kioska za prvi Politikin Zabavnik.

Tužno i suzama umiveno prepodne- bilo je više zainteresovanih nego primeraka.

Stid koji sam osećao poslepodne, kada je prodavac doneo jedan primerak koji je sakrio za mene- al’ da niko ne zna!

Neprijatan osećaj kad god nešto mora da se završi „preko veze“.

„Šta rade oni koji nemaju vezu?“

          Oni su bezveze!

Najlakse je reći da nesto ne valja.

“Ne znam”, “možda” ili “ne razumem” već zahteva izvesni stepen umnog napora, a kod odgovornijih i svesnijih i razmišljanje. Mali je broj onih koji žele da otkriju zašto je nešto baš tako kako je. Okolnosti koje mogu da navedu na razmišljanje i preispitivanje u cilju sagledavanja sebe iz nekog drugog ugla, a u svrhu dobijanja nekih odgovora ili rešenja najčešće se odbacuju ako ne odmah, a ono na prvi ozbiljniji nagoveštaj lične odgovornosti za sve što nam se dešava. Na taj način ne moramo da se suočimo sa svojom odgovornošću. Ne moramo da se suočimo sa svojim pogrešnim stavovima i izborima. Ne moramo da prihvatimo da nam bude bolje već možemo da nastavimo sa starom pričom da nam je neko drugi kriv za naše neuspehe. Svesno ili nesvesno ne prihvatamo odgovornost za svoj život ne shvatajući da se stvarni napredak u životu tiče nas samih i da se neće desiti bez naše odluke.

Radije  ćemo se baviti problemima nekog drugog iz svog okruzenja (pa čak i osobama koje ne poznajemo) nego da sagledamo svoje postupke i kuda ide naš život vođen našim delanjem ili ne delanjem. Umišljamo da, interesujući se za druge, pokazujemo brigu i ljubav za bližnje, a pritom zaboravljamo da ni svoj život nismo uredili i da ne možemo da pomognemo drugima ako ne znamo kako da pomognemo sebi. Izbegavajući da sagledamo sebe zaplićemo se sve više u začarani krug sopstvenog nezadovoljstva.

Taj mali pomak ka sebi, svojoj svesnost i odgovornost za svoje postupke je prvi korak koji nam može pomoći da krenemo novim putem-putem prihvatanja izbora za sve što nam se dešava i odgovornosti za svoje postupke. Učinimo sebe boljim, da bi i svet oko nas bio bolji. Niko nam drugi nije kriv. Ni svetska ekonomska kriza. Ni sva zla devedesetih. Ni loše stanje u drzavi. Ni dosadna jesenja kiša... Ni Danilović.

Omiljena igra pastira u jugoistocnoj Srbiji. Pravila su jednostavna.

 Igraju dve ekipe, a rekviziti su štapovi-palice (koji imaju propisanu dužinu) i džilit (komad drveta odsečen od tog štapa), čija dužina ne sme da bude veća od širine šake. U zemlju se pobije veliki štap  i njega brani igrač jedne ekipe dok njegovi saigrači odmaraju (i čuvaju stada učesnika u igri).  Protivnicki igraci se rasporede po „terenu“ da hvataju džilit koji svojim štapom odbija igrač „branilac“ pobodenog štapa. Ako džilit bude uhvaćen pre nego sto padne na zemlju igrači na „terenu“ staju na mesta na kojima su se zatekli u trenutku hvatanja i imaju pravo da dodaju džilit jedni drugima do saigrača koji je najbliži pobodenom štapu. On tada treba da pogodi štap protivničkog igrača  prislonjenog na pobodeni stap i na taj nacin ga izbaci iz igre. Ako je džilit pre hvatanja dodirnuo zemlju, tada se sa mesta njegovog hvatanja dobacuje što bliže pobodenom štapu (ako džilit padne pored pobodenog štapa na rastojanje manje od dužine štapa koji „branilac“ drži u rukama, on ispada), a „branilac“ ga odbija svojim štapom u „teren“ i na taj način ostaje u igri.

        Verovatno su oni strpljivi koji su ovo procitali, a makar malo prate sport, primetili sličnost sa veoma popularnim američikim bezbolom.

        Samo što je džilit malo stariji......... od njihove države.

 Pisma iz geta...

Imala sam na poslu kolegu šiptara. Živeo je na kraju sela u dotrajaloj kući sa velikim dvoristem punim domaćih životinja i dece, ograđenim visokom ogradom od pruća. Deca blatnjava i slinava (ali zdrava i rumena), pantalona i bluza poderanih na kolenima i laktovima, ali ipak zadovoljna. U njihovim kućama nisi mogao videti ženu. Obicno bi se zatvarale po sobama kada dođu gosti, samo bi najstarija od snaja u feredži posluživala čaj. Bile su nepismene (čast retkim izuzetcima) i njihov je posao bio da rađaju decu. Iz godine u godinu i iz decenije u deceniju... Decu koju će čim progovore naučiti da dižu dva prsta i govore "kosovo republik". Te '99-e On je mao 27 godina, sedmoro dece i ženu koju nikada nisam upoznala. Uvek kad bih rekla da želim da je upoznam, govorio bi mi:

"Nemoj... postideće se pred tobom, ona je tako prosta i nepismena".

Radili smo u istoj firmi i često smo pričali o stanju na Kosovu. Ja sam govorila kako će SLOBA rešiti sve probleme a on je govorio da će doći NATO. Mnogo, mnogo pre bombardovanja je znao. Rekao je:

"Od mene se nemoj nikada bojati".

 Uvek je bio zahvalan sto mu je moja porodica pomogla kad mu je bilo potrebno. Ali... i pored svega bili su pravi "šiptari". Žena mu je bila nepismena i nosila je feredžu i  nikada nije izlazila iz kuće. Živeli su u blatu, u njihovim kućama nije bilo parketa ili betona nego zemlja, ali ne zato što nisu znali, vec zato što su morali da imaju mnogo dece koju su morali da ishrane i odgaje da se, kada porastu, bore protiv Srba...

A onda je došao rat, kidnapovanja i ubijanja i On je otišao u šumu. Našli smo se na suprotnim stranama. Razaranja su bila ogromna. Pucano je sa svih strana i sa neba i sa zemlje. Planina na kojoj su vođene žestoke borbe je udaljena od moje kuce oko 10 km. Ja sam prezivela, ali nisam znala da li je i On.

A bili smo sušta suprotnost.

Ja, koja sam  završila škole, pročitala brdo knjiga, napisala puno pesama, oblačila se u inostranstvu i On! Znao je samo da se potpiše.

Te 1999-te smo ostali bez posla....mnogi su otišli, a ja sam ostala i udala se, dobila sam sina, strahovala za naše živote, ali nisam mogla da odem. To je moja zemlja i znam da ako odem da će deo mene umreti... ali moraću... jednom...

Onda me je jednog dana On pozvao telefonom, posle šest godina, u prolece 2005!          
Kako me je našao? Ja sam promenila i kuću i mesto stanovanja i broj telefona i prezime, a On me je našao. Nije mi rekao kako, nisam ni pitala.
Došao je da me pozove da, ako želim, počnem da radim u Prištini!? Rekla sam da ne smem, a on mi je rekao da se ne plašim jer je tu On i njegova žena!?

Čudila sam se, otkud njegova žena? Ali ne pitam ništa, opet. Ništa nisam znala šta se dešavalo za tih šest godina mog života u getu, ograđena žicom, pod stražom i bez prava na kretanje.Odveo me u grad i posle toliko godina sam upoznala njegovu ženu... i počela sam da radim.

Prosvetli me Bože i oprosti mi grehe jer gajim mržnju u srcu. Njegova žena je direktor u jednom ministarstvu. Kaže da je završila ekonomski fakultet.

O Gospode, a kad je naučila da čita i piše?

A On?  On je komandat OVK!!! Zamisli šoka u kome sam se našla kada sam ga videla u uniformi. Jesam li ja izdajica? Jesmo li mi sve izgubili? Razbolela sam se. Sve mi se srušilo. Koji sam ja idealista, a on sam mi je rekao da ima i Srba u toj vojsci samo da bi primali platu jer svet trazi Srbe na spisku.

A njegova žena je direktor! I njihova deca uče u američkoj školi! I imaju veliki stan u Prištini! A Priština ima filharmoniju u koju redovno idu... i svakog vikenda idu na piknik na Brezovicu!

A njegova žena je direktor! O koliko sam se samo takvih direktora nagledala za ovo vreme provedeno ovde i koliko sam samo puta bila u situaciji da primam naređenja od takvih. A još uvek za oazu misle da je neki cvet ili drvo, a za kondorov let kazu hondorov let, a ne znaš ko ima bolji lap-top u rukama i ko vozi bolji auto.... i nemaju naziv za kupaci kostim vec su uzeli iz srpskog jezika pa kažu kupoci kostimi.

A njegova zena je direktor! I ja radim na albanskom jeziku i sa završenim fakultetom nemam šanse da prosperiram, a oni ne znaju ni raport da napišu a rukovode. Manjina sam i kao takva sam ponižavana... ja, tako ponosna i hrabra... ja, sa lavljim srcem u grudima... ja, ovako poletna, visprena, zilava......a polomljenih krila. Oh kako bih letela... bio bi to pravi hondorov let, ali tu sam... i prkosim. I to im bode oči i smetam im...

A njegova žena je direktor! Da li je to mrznja? Mrznja je, jer zavist nije... a nikada nisam mrzela.

On je otisao u Japan i njegova žena više nije direktor. Sada "uči džudo pravi ikebanu", a ja ne mogu da prebolim sve naše poraze i sa velikom tugom i mukom živim i nikada me ne pitaj zašto sam nekada upola mrtva, jer mi je MUKA  i dodje mi da vrištim. A znam, umreću ako odem... a znam, moraću.  

Bože prosvetli me, pomozi jednom biću da istraje...
Bože, prosvetli me i ne daj mi da mrzim....

U jedno pradavno vreme, postojalo je jedno jezero u kome su živele mnoge biljne i životinjske vrste. Srećna i harmonična zajednioca sa oformljenim životnim ciklusom i zaokruženim lancem ishrane. To je ono kada mala riba pase travu, a velika riba jede malu (i niko se ne buni), a onda sve zajedno, i velike i male, svojim izmetom hrane biljke. Tačno se znalo koja riba je na vrhu, koja pliva u sredini, a koje su na dnu. To jezero je imalo najlepšu travu, najbistriju vodu, najlepše planine koje su ga okruživale, najlepše reke koje su tekle sa tih planina, najlepše plavo nebo, najlepše ribe na svetu! Jednostavno rečeno jedna srećna mala zajednica.

Ali... nekako iznenada, kada su svi bili uljuljkani dugim mirnim periodom, dođoše suše. Reke koje pune jezero su presušile, a jezero se smanjilo i pretvorilo u mutnu baru. Sve se izmešalo. Ribe sa vrha su sada bile i na dnu, a ribe sa dna su isplivale na površinu. Više se nije znalo koje ribe jedu male, a koje pasu travu. Pretila je katastrofa.  

E tu nastupa evolucija!

One odlučnije su rešile da odu iz te mutne vode u kojoj im sudbinu svakodnevno rešavju ribe sa dna. Kako su one znale šta im treba ne znam i mada svi tvrde da je to bilo slučajno(?) ja bih stvari ipak postavio vaspitno.

Jakom voljom, ne merljivim trudom, samoodricanjem i požrtvovanjem stekoše one najupornije pluća. Počeše da izlaze iz svoje male i mutne bare i da nalaze hranu na suvom. Ubrzo su našle i druge bare i jezera i mora... videle su da postoje i lepša trava, bujnije reke pune novog života, lepše ribe... Nije trebalo puno vremena, i jednim i drugim ribama, da shvate prednosti koje su dobile one koje su imale i pluća. I tako...

Počeli su sukobi koji su doneli podele. Jedni su hvalili slobode koje sada imaju zahvaljujući plućima nazivajući one druge nazadnim i  retrogradnim. One druge su sebe nazivale čuvarima starih proverenih vrednosti, ili patriotama, a one prve izdajnicima koji jure za novotarijama i kojima je tuđe slađe.

Povukle su se granice, a iz riba koje su se povukle iz jezera i počele da žive na kopnu, razvio se jedan novi i do tada nepoznat život, pa i mi sami od majmuna, kasnije, kada je ovima dosadio da se izležavaju. Ali je taj novi život u sebi nosio seme podela...

Oprosti mi Darvine, mnogo sam grešan...

          Svima koji umeju da nose ovaj geografski nam pripadajući simbol propasti, ali i rešenost da se preživi i kada to deluje nemoguće, verujući u svoje propale ideale i presahlu borbenost koja nam, usput, nikada nije nedostajala.

      Svima koji rade u ovom politički ne korektnom,arogantnom i odavno posustalom konceptu selektivno dotirane ekonomije.

      Svima koji, preokupirani ličnim tragedijama, žive u korupcionom okruženju sirovog licemerja, lošeg ukusa i nemorala onih koji nam se pretstavljaju kao pravednici.

         Svima koji lutaju po svetskim čekaonicama, beznadežno žudeći za sagovornikom čije sećanje poznaje isti opus koji se odvijao u istom ritmu, na istim mestima i sa istim idolima.

      Svima čija će imena, za mnoge u Evropi, zauvek ostati ne izgovorljiva.

      Svima Vama!

skinuto sa jednog frižidera…

SINOVIMA UPUTSTVO ZA PONAŠANJE U KUĆI

POŠTO NI O ČEMU NE VODITE RAČUNA KADA SMO MI SA VAMA

1. Pri ulasku i izlasku iz kuće obavezno zaključajte vrata, bez obzira da li je neko tu. Ako idete na spavanje vrata ostavite u poziciji da drugi brat može da ih otključa!

2. Čuvati ključ kao oči u glavi i ne praktikovati izlaženje kroz prozor!

3. Ne otvarajte besomučno prozore do ulice, jer je velika prašina od automobila i gradilišta preko puta!

4. Zatvorite ostale prozore kada idete na spavanje radi vaše bezbednosti- živite u prizemlju!

5. Pre izlaska iz kuće proverite da li ste zatvorili sve prozore i obavezno vrata na terasi zbog, ne daj Bože, lopova i kiše. Mogu naneti štetu!

6. Gasite svetlo u sobama u kojima ne boravite i kada izlazite iz kuće... struja je skupa!

7. Ako dugo telefonirate, setite se da su to naše pare i da računi moraju biti manji!!!

8. Vodite računa i ne zaboravljate da isključite šporet, a ako proces podgrevanja ili prženja traje kratko- NE UDALJAVAJTE SE!

9. Prvo isključite ringlu pa sklonite posudu sa nje radi sigurnosti!

10. Usisivač postoji da bi se očistila prašina-slobodno ga upotrebite!

11. Sudove perite da se ne bi usmrdeli!

12. Đubre bacajte da vam kuća ne bi smrdela i skupljala gamad!

POGINULA SAM DA KUĆU SREDIM I DA SVE OSTAVIM UREDNO

TRUDITE SE DA TAKO BUDE I KOD VAS

 Vaši roditelji

(koji vas vole, iako su vas razmazili do bola)

              Na zvuk pesme podigoh glavu. Neka nepoznata tuga pritisnu mi grudi. Učini mi se da u srcu osećam istinsku telesnu bol koja kao da nije od ovog sveta. Poznavao sam dobro taj, meni drag, glas koji nisam dugo čuo, čuvajući u srcu njegovo treperenje sve ove godine. Ta lakoća u izražavanju osećanja, nevina opuštenost u glasu, podseti me na prošlost. Uvideh da sam pogrešio... posrnuh... suze me zaslepiše dok su predmeti nestajali oko mene. Kao da godinama poznajem taj bol, osetih da na sebi nosim svu težinu mutnog i kišnog dana. Okrenuh se... pokazah svoje od bola izmenjeno lice i rekoh sebi nepoznatim glasom:
        "Nemoj..."

        Biti jak! 
        Podsmevam se tome. 
        Kada u predvečerje gledam čudesnu mešavinu svetlosti dana koji se gasi, upoređujem sebe sa dolinom u kojoj vlada mrak, dok vrhovi planina, pozlaćeni suncem, pokazuju svojom crvenom svetlošću svu beskonačnost prostora koji će, jednom, obgrliti moj duh, sada sputan u telu.
        Radujem se tome.
        Vinuću se svom silinom kroz beskraj vasione, u kojoj će se moj život na zemlji činiti kao hiljaditi deo sekunde. Kako ću se slatko smejati svim patnjama na zemlji. Kako će mi biti smešan moj bol, strasti, strepnje, radosti i nade.
        Biti jak!
        Ja ću to biti tamo... i ne žalim što sam sada tako slab!

           „Dobar dan“- ni jedna od četiri službenice nije ni pogled podigla. Zauzete su. Očigledno je. Ali sa ulaza su me upravo ovde poslali.

          „Izvinite meni treba informacija. Šta mi treba za promenu pretežne delatnosti?“- tajac i dalje. Nelagodan osećaj. Nisam čekao pred vratima 15 min da bi me one ignorisale. Pogledam po kancelariji. Stil s’ početka sedamdesetih tkzv. “post-soc-realizam“ (ovaj stil sam sad izmislio). Ništa se ovde ne menja. Stolivi su im pretrpani fasciklama i papirima. Ove službenice  su upravo tada rođene, ali način rada je ostao isti. Da im nije ovoh kompjutera u koje netremice gledaju pomislio bih da sam upao u "vremenski džep".
          „Kako se prezivate“- upita me najbliža. Izgleda da joj je smetalo što joj stojim iznad glave.

          „M......“- nesigurno sam odgovorio... mislim se: "Zar je to važno, samo mi treba informacija".
          „Za slovo M je kancelarija pored. Neka uđe sledeći“(?).
          Ispred "kancelarije pored" opet red. Čekam. Nije mi jasno kako sam uspeo da ispadnem tako glup pa da omašim vrata. Posle petnaestak min sam ušao.Kancelarija malo savremenija od prethodne. Stil s’ kraja sedamdesetih. Tada se radilo bez stila. Broj službenica isti.
          „Dobar dan“- niko ne diže glavu, svi rade. Vredan neki narod opštinski.

          „Meni treba informacija kako da promenim pretežnu delatnost“.

          „Kako se prezivate“.

          „M......“.

          „Da li ste bili u APR-u?“

          „Nisam…“- mislim se: "Šta ću tamo, ovde su me poslali, pa treba mi samo informacija".

          „Prvo tamo završite pa onda dođite“.

          „Hteo sam da se raspitam šta mi sve treba“.

          „Tamo će vam sve reći. Neka uđe sledeći“- ovaj ton nije trpeo dalju raspravu. Zahvalio sam se na ničemu i izašao.

          U APR-u sam dobio informaciju,  uplatio taksu, popunio formulare (iz trećag puta) i predao na šalter. Čeka se samo 5 (pet) dana, a uredno sam dobio papirić (štedi se valjda jer manji nije mogao da bude) sa upustvom „gde posle“.

          Sačekao sam 5(pet) dana i otišao po rešenje. Sa njim je trebalo da odem prvo u opštinu. Kod istih onih teta.

          „Dobar dan“.

          „Dobar dan“-nisam mogao da sakrijem osmeh oduševljenja. "Kako te odmah drugačije gledaju kada imaš sve što ti treba"- pomislih.

          „Kako se prezivate?“

          „M.....“.

          „Recite“.

          „Bio sam u APR-u i dobio rešenje. Uputili su me kod vas".

          „Izvolite prikupite sva ova dokumenta pa dođite“- reče pružajući mi papirić.  „Neka uđe sledeći“.

          Stajao sam u hodniku sa malim papirićem u ruci i čitao šta mi sve treba. Nisam mogao da verujem. Ma jel' me to zezaju? Da nije skrivena kamera? Okrećem se, svi me gledaju sa razumevanjem (Kafka jbt...). Treba mi sedam dana da sve ovo sakupim. Ništa nije imalo veze sa APR-om. Mogli su ovaj papirić da mi daju kad sam bio prvi put, do sad bi sakupio i popunio sve ove obrasce.. U takvom stanju sam pozvao knigovođu koji me i uputio na ove šalteruše. Kaže mora se lično.

          „Ajde dođi sredićemo to, samo se smiri“- reče mi.

          Knjigovođa je pozvao tete u oprštini da se posavetuje kako može ova procedura da se ubrza. Da li je moguće da sve ovo toliko traje? Kako ranije nije trebalo sve to? Teta sa druge strane ga je ljubazno prekinula:

          „Kako se prezivate?“

          „R........“- zbunio se i knjigovođa.

          „Koleginica koja radi slovo R je izašla ranije, najbolje da pozovete sutra“.

          „Onda mi dajte koleginicu koja radi slovo A“.

          „A zašto slovo  A?“

          „Pa prezivam se Ra......, pa pretpostavljam da koleginicu na R menja koleginica na A“.

          „A ne… ne može tako, ali ja ću vaše pitanje da zapišem na papir i da stavim koleginici na sto, pa kad vi sutra nazovete ona će vam odgovoriti.“ 

---------------------------------

Oprosti im Bože, ne znaju  da rade...

Najbolje sredstvo za vaše ljubavne probleme... ili Beograd u 26 slika.

"... moje su nebo vezali žicom,
po mome mozgu crtaju šeme,
žele još jednu kopiju svoju,
da njome vrate nestalo vreme.
Al' ne dam ja svoje ideale
i ješću snove umesto hleba
ja svoju sreću nosim sa sobom,
ona je parče mog slobodnog neba."