sunce nas zove da priđemo bliže, anđeli nas zovu da im skinemo krila... https://www.blogoye.me/sumrakideja/ sr Thu, 16 Jul 2026 19:15:00 +0200 BlogOye! "Jedna nesreća nikada ne dolazi sama!" 14:41    18.07. Molim te, kaži mi kako ste prošli. Nemoj zbog kola da se sekiraš, samo ako ste vi dobro. Ljubim te.   14:42    18.07. Ljubim i ja tebe. Dobro je. Svi smo dobro. Imali smo sreće. Onoliko. Na putu smo za Bg.   14:55   18.07 Javi se kad stignete.   19.46.   18.07. Stigli smo. Pozdrav.   09:55   19.07. Kako ste?   09:56   19.07. Sve je ok. Hvala ti. Kako si ti? Kako si se ti vratila?   15:19   19.07. Busom. Jako sam umorna. Juce smo ostali do poslepodne. Sinoc sam dosla u firmu i ostala do jutros. Mnogo sam brinula. Misliš li da je bilo ok „ono“ sto se desilo izmedju nas? Mnogo brinem.   15:38   19.07. Razumem te. Brinem i ja. Ne znam. Bilo je super, ali juče nas je Bog pogledao. Nemoguće je da smo se iz onoga izvukli bez ogrebotine. Znas da sam prema tebi iskren. I sada sam. Volim te mnogo. Oduvek. Ali... Priznajem da sam malo zbunjen.   15:46   19.07. Da se ne zavaravamo, nisam te slučajno pitala. Osećala sam da nešto nije u redu. U ovakvim situacijama se povlačim. Radije ćutim nego da kompezujem. Neću da te foliram- teško mi je. Ali... Nisam srećna. Ovakva ljubav me ne pokreće. Nije mi dovoljna. Ti si za mene nešto nedodirljivo. Ja te ne smem. Ti me voliš ALI... Bolje da ćutimo, da se ne čujemo. Budi dobar.   16:01   19.07. Razumem, znam šta mi pišeš. Niti sam ja za foliranje i zavaravanje, niti su nam sada potrebne velike reči. Tako je, ja te volim i tako će biti. Situacija u kojoj sam trenutno je takva da ne vidim svetlo. Sve je još sveže. Ali... sve to nema veze sa tobom. Razumem te, znam šta mi pišeš, znam šta me pitaš, ALI nemam odgovore.   19.09.   19.07. Zbog svega što mi se dešava, ljudi koji me okružuju, ja sam u stanju da se menjam, prilagođavam. I ne tražim ništa. Ali... Taman sam počela da sanjam... Da budem jasnija, da ne brineš. Poslušaj od Azre „Bez mene“ i sve sam ti rekla. Dobro poslusaj!   Sat, 31 Jul 2010 09:35:00 +0200 https://www.blogoye.me/sumrakideja/80142/ Al' Milošu su rekli da ne pita ništa I da se smije i kad ne konta fol, Imaće kuću s'teniskim terenom, BMW-a kešom plaćenog. Al' sve se nekako predevera Kad imaš viziju imaš san, Guta para, koka povazdan, Da budeš lošMi mesto Miloša...   Sat, 26 Jun 2010 13:36:00 +0200 https://www.blogoye.me/sumrakideja/79002/   U toj čudnoj igri jave i sna, dovoljno je bilo da malo zahladni, pa da sanjam planinski vazduh svoga detinjstva. Tako, iz jedne stvarnosti, koja je luda i besmislena, kroz radosti, bedu i suze, prolazimo svake noći u svet sna koji nije ništa manje besmislen ali koji, ponekad, zna da bude jedina uteha. Te sitnice iz sećanja i detinjstva znaju da budu milije i lepše nego sva raskoš vremena u kome živimo.         Iz takvog sna se budi kao okupan, čist u duši i veseo.         Međutim u snovima se ne javlja samo daleka prošlost, nego je sa njom često pomešana i sadašnjost. Red ispred kioska za prvi Politikin Zabavnik. Tužno i suzama umiveno prepodne- bilo je više zainteresovanih nego primeraka. Stid koji sam osećao poslepodne, kada je prodavac doneo jedan primerak koji je sakrio za mene- al’ da niko ne zna! Neprijatan osećaj kad god nešto mora da se završi „preko veze“. „Šta rade oni koji nemaju vezu?“           Oni su bezveze! Tue, 24 Nov 2009 16:06:00 +0100 https://www.blogoye.me/sumrakideja/71200/   Najlakse je reći da nesto ne valja. “Ne znam”, “možda” ili “ne razumem” već zahteva izvesni stepen umnog napora, a kod odgovornijih i svesnijih i razmišljanje. Mali je broj onih koji žele da otkriju zašto je nešto baš tako kako je. Okolnosti koje mogu da navedu na razmišljanje i preispitivanje u cilju sagledavanja sebe iz nekog drugog ugla, a u svrhu dobijanja nekih odgovora ili rešenja najčešće se odbacuju ako ne odmah, a ono na prvi ozbiljniji nagoveštaj lične odgovornosti za sve što nam se dešava. Na taj način ne moramo da se suočimo sa svojom odgovornošću. Ne moramo da se suočimo sa svojim pogrešnim stavovima i izborima. Ne moramo da prihvatimo da nam bude bolje već možemo da nastavimo sa starom pričom da nam je neko drugi kriv za naše neuspehe. Svesno ili nesvesno ne prihvatamo odgovornost za svoj život ne shvatajući da se stvarni napredak u životu tiče nas samih i da se neće desiti bez naše odluke. Radije  ćemo se baviti problemima nekog drugog iz svog okruzenja (pa čak i osobama koje ne poznajemo) nego da sagledamo svoje postupke i kuda ide naš život vođen našim delanjem ili ne delanjem. Umišljamo da, interesujući se za druge, pokazujemo brigu i ljubav za bližnje, a pritom zaboravljamo da ni svoj život nismo uredili i da ne možemo da pomognemo drugima ako ne znamo kako da pomognemo sebi. Izbegavajući da sagledamo sebe zaplićemo se sve više u začarani krug sopstvenog nezadovoljstva. Taj mali pomak ka sebi, svojoj svesnost i odgovornost za svoje postupke je prvi korak koji nam može pomoći da krenemo novim putem-putem prihvatanja izbora za sve što nam se dešava i odgovornosti za svoje postupke. Učinimo sebe boljim, da bi i svet oko nas bio bolji. Niko nam drugi nije kriv. Ni svetska ekonomska kriza. Ni sva zla devedesetih. Ni loše stanje u drzavi. Ni dosadna jesenja kiša... Ni Danilović. Thu, 22 Oct 2009 23:55:00 +0200 https://www.blogoye.me/sumrakideja/69786/   Omiljena igra pastira u jugoistocnoj Srbiji. Pravila su jednostavna.  Igraju dve ekipe, a rekviziti su štapovi-palice (koji imaju propisanu dužinu) i džilit (komad drveta odsečen od tog štapa), čija dužina ne sme da bude veća od širine šake. U zemlju se pobije veliki štap  i njega brani igrač jedne ekipe dok njegovi saigrači odmaraju (i čuvaju stada učesnika u igri).  Protivnicki igraci se rasporede po „terenu“ da hvataju džilit koji svojim štapom odbija igrač „branilac“ pobodenog štapa. Ako džilit bude uhvaćen pre nego sto padne na zemlju igrači na „terenu“ staju na mesta na kojima su se zatekli u trenutku hvatanja i imaju pravo da dodaju džilit jedni drugima do saigrača koji je najbliži pobodenom štapu. On tada treba da pogodi štap protivničkog igrača  prislonjenog na pobodeni stap i na taj nacin ga izbaci iz igre. Ako je džilit pre hvatanja dodirnuo zemlju, tada se sa mesta njegovog hvatanja dobacuje što bliže pobodenom štapu (ako džilit padne pored pobodenog štapa na rastojanje manje od dužine štapa koji „branilac“ drži u rukama, on ispada), a „branilac“ ga odbija svojim štapom u „teren“ i na taj način ostaje u igri.         Verovatno su oni strpljivi koji su ovo procitali, a makar malo prate sport, primetili sličnost sa veoma popularnim američikim bezbolom.         Samo što je džilit malo stariji......... od njihove države. Fri, 11 Sep 2009 08:13:00 +0200 https://www.blogoye.me/sumrakideja/68321/    Pisma iz geta... Imala sam na poslu kolegu šiptara. Živeo je na kraju sela u dotrajaloj kući sa velikim dvoristem punim domaćih životinja i dece, ograđenim visokom ogradom od pruća. Deca blatnjava i slinava (ali zdrava i rumena), pantalona i bluza poderanih na kolenima i laktovima, ali ipak zadovoljna. U njihovim kućama nisi mogao videti ženu. Obicno bi se zatvarale po sobama kada dođu gosti, samo bi najstarija od snaja u feredži posluživala čaj. Bile su nepismene (čast retkim izuzetcima) i njihov je posao bio da rađaju decu. Iz godine u godinu i iz decenije u deceniju... Decu koju će čim progovore naučiti da dižu dva prsta i govore "kosovo republik". Te '99-e On je mao 27 godina, sedmoro dece i ženu koju nikada nisam upoznala. Uvek kad bih rekla da želim da je upoznam, govorio bi mi: "Nemoj... postideće se pred tobom, ona je tako prosta i nepismena". Radili smo u istoj firmi i često smo pričali o stanju na Kosovu. Ja sam govorila kako će SLOBA rešiti sve probleme a on je govorio da će doći NATO. Mnogo, mnogo pre bombardovanja je znao. Rekao je: "Od mene se nemoj nikada bojati".  Uvek je bio zahvalan sto mu je moja porodica pomogla kad mu je bilo potrebno. Ali... i pored svega bili su pravi "šiptari". Žena mu je bila nepismena i nosila je feredžu i  nikada nije izlazila iz kuće. Živeli su u blatu, u njihovim kućama nije bilo parketa ili betona nego zemlja, ali ne zato što nisu znali, vec zato što su morali da imaju mnogo dece koju su morali da ishrane i odgaje da se, kada porastu, bore protiv Srba... A onda je došao rat, kidnapovanja i ubijanja i On je otišao u šumu. Našli smo se na suprotnim stranama. Razaranja su bila ogromna. Pucano je sa svih strana i sa neba i sa zemlje. Planina na kojoj su vođene žestoke borbe je udaljena od moje kuce oko 10 km. Ja sam prezivela, ali nisam znala da li je i On. A bili smo sušta suprotnost. Ja, koja sam  završila škole, pročitala brdo knjiga, napisala puno pesama, oblačila se u inostranstvu i On! Znao je samo da se potpiše. Te 1999-te smo ostali bez posla....mnogi su otišli, a ja sam ostala i udala se, dobila sam sina, strahovala za naše živote, ali nisam mogla da odem. To je moja zemlja i znam da ako odem da će deo mene umreti... ali moraću... jednom... Onda me je jednog dana On pozvao telefonom, posle šest godina, u prolece 2005!           Kako me je našao? Ja sam promenila i kuću i mesto stanovanja i broj telefona i prezime, a On me je našao. Nije mi rekao kako, nisam ni pitala. Došao je da me pozove da, ako želim, počnem da radim u Prištini!? Rekla sam da ne smem, a on mi je rekao da se ne plašim jer je tu On i njegova žena!? Čudila sam se, otkud njegova žena? Ali ne pitam ništa, opet. Ništa nisam znala šta se dešavalo za tih šest godina mog života u getu, ograđena žicom, pod stražom i bez prava na kretanje.Odveo me u grad i posle toliko godina sam upoznala njegovu ženu... i počela sam da radim. Prosvetli me Bože i oprosti mi grehe jer gajim mržnju u srcu. Njegova žena je direktor u jednom ministarstvu. Kaže da je završila ekonomski fakultet. O Gospode, a kad je naučila da čita i piše? A On?  On je komandat OVK!!! Zamisli šoka u kome sam se našla kada sam ga videla u uniformi. Jesam li ja izdajica? Jesmo li mi sve izgubili? Razbolela sam se. Sve mi se srušilo. Koji sam ja idealista, a on sam mi je rekao da ima i Srba u toj vojsci samo da bi primali platu jer svet trazi Srbe na spisku. A njegova žena je direktor! I njihova deca uče u američkoj školi! I imaju veliki stan u Prištini! A Priština ima filharmoniju u koju redovno idu... i svakog vikenda idu na piknik na Brezovicu! A njegova žena je direktor! O koliko sam se samo takvih direktora nagledala za ovo vreme provedeno ovde i koliko sam samo puta bila u situaciji da primam naređenja od takvih. A još uvek za oazu misle da je neki cvet ili drvo, a za kondorov let kazu hondorov let, a ne znaš ko ima bolji lap-top u rukama i ko vozi bolji auto.... i nemaju naziv za kupaci kostim vec su uzeli iz srpskog jezika pa kažu kupoci kostimi. A njegova zena je direktor! I ja radim na albanskom jeziku i sa završenim fakultetom nemam šanse da prosperiram, a oni ne znaju ni raport da napišu a rukovode. Manjina sam i kao takva sam ponižavana... ja, tako ponosna i hrabra... ja, sa lavljim srcem u grudima... ja, ovako poletna, visprena, zilava......a polomljenih krila. Oh kako bih letela... bio bi to pravi hondorov let, ali tu sam... i prkosim. I to im bode oči i smetam im... A njegova žena je direktor! Da li je to mrznja? Mrznja je, jer zavist nije... a nikada nisam mrzela. On je otisao u Japan i njegova žena više nije direktor. Sada "uči džudo pravi ikebanu", a ja ne mogu da prebolim sve naše poraze i sa velikom tugom i mukom živim i nikada me ne pitaj zašto sam nekada upola mrtva, jer mi je MUKA  i dodje mi da vrištim. A znam, umreću ako odem... a znam, moraću.   Bože prosvetli me, pomozi jednom biću da istraje... Bože, prosvetli me i ne daj mi da mrzim.... Sat, 22 Aug 2009 22:33:00 +0200 https://www.blogoye.me/sumrakideja/67744/   U jedno pradavno vreme, postojalo je jedno jezero u kome su živele mnoge biljne i životinjske vrste. Srećna i harmonična zajednioca sa oformljenim životnim ciklusom i zaokruženim lancem ishrane. To je ono kada mala riba pase travu, a velika riba jede malu (i niko se ne buni), a onda sve zajedno, i velike i male, svojim izmetom hrane biljke. Tačno se znalo koja riba je na vrhu, koja pliva u sredini, a koje su na dnu. To jezero je imalo najlepšu travu, najbistriju vodu, najlepše planine koje su ga okruživale, najlepše reke koje su tekle sa tih planina, najlepše plavo nebo, najlepše ribe na svetu! Jednostavno rečeno jedna srećna mala zajednica. Ali... nekako iznenada, kada su svi bili uljuljkani dugim mirnim periodom, dođoše suše. Reke koje pune jezero su presušile, a jezero se smanjilo i pretvorilo u mutnu baru. Sve se izmešalo. Ribe sa vrha su sada bile i na dnu, a ribe sa dna su isplivale na površinu. Više se nije znalo koje ribe jedu male, a koje pasu travu. Pretila je katastrofa.   E tu nastupa evolucija! One odlučnije su rešile da odu iz te mutne vode u kojoj im sudbinu svakodnevno rešavju ribe sa dna. Kako su one znale šta im treba ne znam i mada svi tvrde da je to bilo slučajno(?) ja bih stvari ipak postavio vaspitno. Jakom voljom, ne merljivim trudom, samoodricanjem i požrtvovanjem stekoše one najupornije pluća. Počeše da izlaze iz svoje male i mutne bare i da nalaze hranu na suvom. Ubrzo su našle i druge bare i jezera i mora... videle su da postoje i lepša trava, bujnije reke pune novog života, lepše ribe... Nije trebalo puno vremena, i jednim i drugim ribama, da shvate prednosti koje su dobile one koje su imale i pluća. I tako... Počeli su sukobi koji su doneli podele. Jedni su hvalili slobode koje sada imaju zahvaljujući plućima nazivajući one druge nazadnim i  retrogradnim. One druge su sebe nazivale čuvarima starih proverenih vrednosti, ili patriotama, a one prve izdajnicima koji jure za novotarijama i kojima je tuđe slađe. Povukle su se granice, a iz riba koje su se povukle iz jezera i počele da žive na kopnu, razvio se jedan novi i do tada nepoznat život, pa i mi sami od majmuna, kasnije, kada je ovima dosadio da se izležavaju. Ali je taj novi život u sebi nosio seme podela... Oprosti mi Darvine, mnogo sam grešan... Sun, 02 Aug 2009 20:01:00 +0200 https://www.blogoye.me/sumrakideja/67117/ „... jer, uostalom, naše je samo ono što drugima damo!“           Dugo sam razmišljao o ovom postu, odnosno o tome o čemu bi trebalo da pišem. O ljubavi, prevari, usamljenosti, otuđenosti, o njoj ili o njemu....           Sa njegove strane ovo bi mogao da bude post o seksualnim anomalijama sa aspekta zanatskog pogleda na svet, a sa željom za posvećivanje razvratu u nečijem životnom prostoru.           Sa njene strane ovo bi mogao da bude post o prevari kao spontanom protestu žene kojoj se ne posvećuje dovoljno pažnje, a koji nije adekvatan prilikama (sviđaju mi se ovakve rečenice, sam sebi nekako zvučim pametno:)).           On trideset i pet godina. U izbegličkoj koloni je sreo svoju sadašnju ženu i tu je zaprosio. Imali su najveću svadbenu povorku u istoriji, a za vatromet su se pobrinuli hrvatski avioni. Ima dvoje male dece koja idu u školu. Živi u beogradskom prigradskom naselju Šangaju u ulici bez asfalta u započetoj, neomalterisanoj kući bez kupatila, sa brodskim podom samo u dnevnoj sobi. Po vokaciji konobar, iz nužde-parketar. Srdačan, nasmejan, dobrodušan i uvek spreman da popije, a i da plati, par piva sa jaran’ma.           Ona u kasnim dvadesetim. Dete sa asvalta na koju su se ložili svi u školi. Još iz srednje se udala za glavnog baju u kraju u koga su bile zaljubljene sve njene drugarice (sa svakom je, onako usput, imao kraću ili dužu, javnu ili tajnu vezu). Rodila mu je sina sa kojim je, da ne smeta majstoru, otišao na pecanje. Prelepe duge kose koju je odavno, još kao devojčica ofarbala u plavo. U situaciji kada svaki pogled prolaznika na njeno, još uvek lepo telo samo budi uspomene... kada su svi kriterijumi odavno pali... kada odavno više nije ni važno...           Došao je po preporuci. Otvorila mu je vrata i pogledala ga dugim pogledom žene koja odavno nije dobila cveće. Sa njenim mužem se lako dogovorio za cenu i kada da dođe da odradi. Dva dana su bili sami u stanu. Mislio je da je napravio grešku i da mu neće platiti.           Naravno da mu je platila, nije ni pomislila da to ne uradi.           Dugo je posle mislio o njoj (ona o njemu nije). Bila je najlepša žena u njegovom surovom i teškom životu (on njoj nije bio ništa).           I onda, tako... ponekad, kada bi posle par piva sa jaran’ma, sa setom koju je uspevao da sakrije, prepričavao ovaj događaj posebno naglašavajući činjenicu kako mu je na kraju ipak platila, završavao bi svoju priču sa sa čvrstim zaključkom:           „Poštena žena!“ Fri, 17 Jul 2009 18:38:00 +0200 https://www.blogoye.me/sumrakideja/66593/           Svima koji umeju da nose ovaj geografski nam pripadajući simbol propasti, ali i rešenost da se preživi i kada to deluje nemoguće, verujući u svoje propale ideale i presahlu borbenost koja nam, usput, nikada nije nedostajala.       Svima koji rade u ovom politički ne korektnom,arogantnom i odavno posustalom konceptu selektivno dotirane ekonomije.       Svima koji, preokupirani ličnim tragedijama, žive u korupcionom okruženju sirovog licemerja, lošeg ukusa i nemorala onih koji nam se pretstavljaju kao pravednici.          Svima koji lutaju po svetskim čekaonicama, beznadežno žudeći za sagovornikom čije sećanje poznaje isti opus koji se odvijao u istom ritmu, na istim mestima i sa istim idolima.       Svima čija će imena, za mnoge u Evropi, zauvek ostati ne izgovorljiva.       Svima Vama! Tue, 10 Mar 2009 05:32:00 +0100 https://www.blogoye.me/sumrakideja/60002/   Došao je ranije i zauzeo mesto, ali nije bio sam što sam shvatio kao svoju prednost. Srdačno sam se pozdravio i seo preko puta. Rado sam mu prepustio da vodi igru jer me nije interesovalo šta ima da kaže. Znao sam da ne mogu da prihvatim. Treba da mislim na nešto drugo da ne bi upao u neku raspravu. Trudio sam se da ga gledam u oči, ali mi je smetalo sunce. Bilo je nisko. Samo da ga ne slušam… skrećem misli, da me ne uvuče u njegovu tamu. A ovo svetlo... kao posle velikog prasaka. Prvi dan stvaranja… … i bi svetlo I vide Bog da je svetlo dobro I rastavi Bog svetlost od tame I nazva Bog svetlost dan A tamu Bog nazva noć Pratio je čovek sunce, video kako izlazi i zalazi, kako se dan i noć smenjuju i kako se mnoge pojave dešavaju, a njegovo telo slabi, pa se doseti da bi tome mogao dati ime. I nazva ga: vreme. Podeli ga na vekove, godine, mesece, sate, minute i sekunde, ali ubrzo shvati da će ga ono progutati. Samo treba da ga pustim da priča. Vreme će ga progutati. Ne skrećem pogled. Priča mu je benigna parodija koja zvuči kao galama u ovom teatru privida čiji smo mi glavni akteri. Naravno, sa velikom dozom nepoverenja i prezira čiji miris nas nadima. U jednom trenutku je skrenuo pogled ka kolegi koji je sve vreme ćutao. Znao sam da mu tlo izmiče.          -To je za mene neprihvatljivo… -Šta to znači? -Ovo mi liči na basnu o rodi i lisici, ako je ovde neko pozvan na ručak da bi ostao gladan, onda mi tu nije mesto! -A koji je tvoj predlog? Spremao sam se za ovaj sastanak nekoliko dana i sve što sam imao u planu moglo se primeniti samo posle ovog pitanja.   Vikend sam proveo sam. Sve se skupilo, loše vesti svakodnevno, krza na sve strane. Umoran sam od ove borbe i ljudi koji misle da se i na ovakvoj situaciji može profitirati… Ne osećam se kao pobednik. Posle  ovakvog “trijumfa” se osećam još praznije. Kao večiti marginalac najbolje i jedino dobro funkcionišem kada sam sam sa sobom. A opet, bez drugih ne mogu.   Jednostavno ne ide.     Sun, 22 Feb 2009 21:56:00 +0100 https://www.blogoye.me/sumrakideja/58887/