U toj čudnoj igri jave i sna, dovoljno je bilo da malo zahladni, pa da sanjam planinski vazduh svoga detinjstva. Tako, iz jedne stvarnosti, koja je luda i besmislena, kroz radosti, bedu i suze, prolazimo svake noći u svet sna koji nije ništa manje besmislen ali koji, ponekad, zna da bude jedina uteha. Te sitnice iz sećanja i detinjstva znaju da budu milije i lepše nego sva raskoš vremena u kome živimo.

        Iz takvog sna se budi kao okupan, čist u duši i veseo.

        Međutim u snovima se ne javlja samo daleka prošlost, nego je sa njom često pomešana i sadašnjost.

Red ispred kioska za prvi Politikin Zabavnik.

Tužno i suzama umiveno prepodne- bilo je više zainteresovanih nego primeraka.

Stid koji sam osećao poslepodne, kada je prodavac doneo jedan primerak koji je sakrio za mene- al’ da niko ne zna!

Neprijatan osećaj kad god nešto mora da se završi „preko veze“.

„Šta rade oni koji nemaju vezu?“

          Oni su bezveze!