Pisma iz geta...

Imala sam na poslu kolegu šiptara. Živeo je na kraju sela u dotrajaloj kući sa velikim dvoristem punim domaćih životinja i dece, ograđenim visokom ogradom od pruća. Deca blatnjava i slinava (ali zdrava i rumena), pantalona i bluza poderanih na kolenima i laktovima, ali ipak zadovoljna. U njihovim kućama nisi mogao videti ženu. Obicno bi se zatvarale po sobama kada dođu gosti, samo bi najstarija od snaja u feredži posluživala čaj. Bile su nepismene (čast retkim izuzetcima) i njihov je posao bio da rađaju decu. Iz godine u godinu i iz decenije u deceniju... Decu koju će čim progovore naučiti da dižu dva prsta i govore "kosovo republik". Te '99-e On je mao 27 godina, sedmoro dece i ženu koju nikada nisam upoznala. Uvek kad bih rekla da želim da je upoznam, govorio bi mi:

"Nemoj... postideće se pred tobom, ona je tako prosta i nepismena".

Radili smo u istoj firmi i često smo pričali o stanju na Kosovu. Ja sam govorila kako će SLOBA rešiti sve probleme a on je govorio da će doći NATO. Mnogo, mnogo pre bombardovanja je znao. Rekao je:

"Od mene se nemoj nikada bojati".

 Uvek je bio zahvalan sto mu je moja porodica pomogla kad mu je bilo potrebno. Ali... i pored svega bili su pravi "šiptari". Žena mu je bila nepismena i nosila je feredžu i  nikada nije izlazila iz kuće. Živeli su u blatu, u njihovim kućama nije bilo parketa ili betona nego zemlja, ali ne zato što nisu znali, vec zato što su morali da imaju mnogo dece koju su morali da ishrane i odgaje da se, kada porastu, bore protiv Srba...

A onda je došao rat, kidnapovanja i ubijanja i On je otišao u šumu. Našli smo se na suprotnim stranama. Razaranja su bila ogromna. Pucano je sa svih strana i sa neba i sa zemlje. Planina na kojoj su vođene žestoke borbe je udaljena od moje kuce oko 10 km. Ja sam prezivela, ali nisam znala da li je i On.

A bili smo sušta suprotnost.

Ja, koja sam  završila škole, pročitala brdo knjiga, napisala puno pesama, oblačila se u inostranstvu i On! Znao je samo da se potpiše.

Te 1999-te smo ostali bez posla....mnogi su otišli, a ja sam ostala i udala se, dobila sam sina, strahovala za naše živote, ali nisam mogla da odem. To je moja zemlja i znam da ako odem da će deo mene umreti... ali moraću... jednom...

Onda me je jednog dana On pozvao telefonom, posle šest godina, u prolece 2005!          
Kako me je našao? Ja sam promenila i kuću i mesto stanovanja i broj telefona i prezime, a On me je našao. Nije mi rekao kako, nisam ni pitala.
Došao je da me pozove da, ako želim, počnem da radim u Prištini!? Rekla sam da ne smem, a on mi je rekao da se ne plašim jer je tu On i njegova žena!?

Čudila sam se, otkud njegova žena? Ali ne pitam ništa, opet. Ništa nisam znala šta se dešavalo za tih šest godina mog života u getu, ograđena žicom, pod stražom i bez prava na kretanje.Odveo me u grad i posle toliko godina sam upoznala njegovu ženu... i počela sam da radim.

Prosvetli me Bože i oprosti mi grehe jer gajim mržnju u srcu. Njegova žena je direktor u jednom ministarstvu. Kaže da je završila ekonomski fakultet.

O Gospode, a kad je naučila da čita i piše?

A On?  On je komandat OVK!!! Zamisli šoka u kome sam se našla kada sam ga videla u uniformi. Jesam li ja izdajica? Jesmo li mi sve izgubili? Razbolela sam se. Sve mi se srušilo. Koji sam ja idealista, a on sam mi je rekao da ima i Srba u toj vojsci samo da bi primali platu jer svet trazi Srbe na spisku.

A njegova žena je direktor! I njihova deca uče u američkoj školi! I imaju veliki stan u Prištini! A Priština ima filharmoniju u koju redovno idu... i svakog vikenda idu na piknik na Brezovicu!

A njegova žena je direktor! O koliko sam se samo takvih direktora nagledala za ovo vreme provedeno ovde i koliko sam samo puta bila u situaciji da primam naređenja od takvih. A još uvek za oazu misle da je neki cvet ili drvo, a za kondorov let kazu hondorov let, a ne znaš ko ima bolji lap-top u rukama i ko vozi bolji auto.... i nemaju naziv za kupaci kostim vec su uzeli iz srpskog jezika pa kažu kupoci kostimi.

A njegova zena je direktor! I ja radim na albanskom jeziku i sa završenim fakultetom nemam šanse da prosperiram, a oni ne znaju ni raport da napišu a rukovode. Manjina sam i kao takva sam ponižavana... ja, tako ponosna i hrabra... ja, sa lavljim srcem u grudima... ja, ovako poletna, visprena, zilava......a polomljenih krila. Oh kako bih letela... bio bi to pravi hondorov let, ali tu sam... i prkosim. I to im bode oči i smetam im...

A njegova žena je direktor! Da li je to mrznja? Mrznja je, jer zavist nije... a nikada nisam mrzela.

On je otisao u Japan i njegova žena više nije direktor. Sada "uči džudo pravi ikebanu", a ja ne mogu da prebolim sve naše poraze i sa velikom tugom i mukom živim i nikada me ne pitaj zašto sam nekada upola mrtva, jer mi je MUKA  i dodje mi da vrištim. A znam, umreću ako odem... a znam, moraću.  

Bože prosvetli me, pomozi jednom biću da istraje...
Bože, prosvetli me i ne daj mi da mrzim....