Konobar sa osmehom klimnu glavom, dobro nas odmeri jedanim od-glave-do-pete pogledom i brzo se udalji. Vatra iz kamina se lelujavom svetlošću poigravala sa senkama na Njenom licu. Mazno se protegnula i udobnije namestila na mom ramenu.
Odavno nisam bio ovako opušten.
Vraćaju mi se slike iz naše mladost kada sam u svetu mašte živeo jedan drugačiji i srećniji život kroz likove iz bajki. Ta mitska bića su me u isto vreme i uzbuđivala i uznemiravala, a ipak bila tako draga jer sam u njima prepoznavao odraz nas samih. Tada je sve bilo jasno, crno-belo, dobro-loše... tada nisam video njihovu želju da mi pokažu da i u najjednostavnijim, uobičajenim i normalinim stvarima postoji nešto tajnovito, mistično, nepostojano… kao da se iza svakodnevnih banalnih događaja skriva neka tajna, pretnja…
Ne znam kada je došao trenutak u kome se miran i smislen svet koji sam do tada poznavao brutalno raspao, glazura na površini pukla, a bezdan i užas se pojavili kao sablazani. Moje patnje zbog nedovoljnosti realnog da ispuni nastalu prazninu i nedostatka čvrstine u stavu prema stvarnom životu, na užasan način su mi se otkrile kao velika prevara.
Kako je težak trenutak u kome nastaje i ostaje da postojano zjapi ta pukotina u nama zvana odrastanje. Tada kao da je nepovratno izgubljen jedan deo mene.
I šta je to stvarnost? Prepoznajem je, dodirujem, poigravam se s’ njom kao sa Njenom kosom, a da nisam siguran ni u šta od onoga što nas okružuje. Naučio sam da sve što vidim ima dvostruku prirodu. Ne vidim-mislim da vidim.
“A tajna? Koje je boje tvoja tajna?”- nastavila je.
“Moja tajna nije u boji, ona je samo skica za sliku. Crno beli crtež koji treperi u sećanju i koji zrači na dnu provalije u koju se, nadam se, sve loše odavno survalo kao i istina o njoj”.
“Ok, a bila sam spremna da je prihvatim. Ovako, trudiću se da naslikam jednostavnu sliku života kakav se ne slika. Bez tajni i brzih pokreta koji remete mir oku. Želim... bez tajni... samo boje...”
Voleo bih, ali život slika lažne jednostavnosti, kada zagrebemo dublje zapanjenost nam preplavi dušu. Gušimo se od varljive jasnoće ovog plamena koji nas obasjava, a žudimo za svetlošću koja može da osvetli čitav ljudski vek.
U danima koji su usledili, prilično nevino pitanje poprimilo je razmere događaja. Ako je pretvaranje tehnika kojom se služimo kako bi pobedili nadmoćnijeg neprijatelja, a laž pretvaranje kojim se služimo kako bi izbegli okolnosti koje nas prevazilaze, spreman sam da se prepustim, da verujem, da volim. Don-Kihotovski se borim sa taštinom nad taštinama, ali je uvek i iz početka tu kao gvozdena vrata u Timarionovom snu.
Otvoriti ta vrata, prepustiti svoju dušu ljubavi koja oslobađa i pustiti je da leti do Plejada i nazad, i na taj način u bezgraničnoj slobodi i ljubavi spoznati mirnoću duha, kojoj beznadežno težim kao svetu bajki iz moje mladosti.
Mada… prethodno treba uspavati Kerbera.
Permalink | Komentara ( 17 ) | Pošalji komentar