I climb up high to escape my insanity,
Only to fall tumbling back into my reality.

Say my name, say my name...

On tako divno izgovara moje ime. Sva jednostavnost kojom je moje ime definisano u tri slova, slije mu se jednostavno na jeziku i on to izgovori sa takvom lakocom, kao da mu je moje ime bila prva rec koju je naucio da izgovori. Volim da cujem kada me zove imenom. Ne "tepa" mi i Bogu hvala na tome. Alergicna sam na "kuco, maco, pile moje". Posebno na ovo "maco" - kod koje plavuse to jos prolazi?

Nekada sam volela slatkorecive muskarce, da se ne lazemo. Secam se jednog sto me zvao "mala", kako je to slatko izgovarao. Prste da polizes! A onda je jednog dana prosla jos jedna "mala" pored nas. Pa je onda jednog dana dobio sms od jos jedne " male". I tako se ispostavilo da ima puno "malih" - a ja 175 cm "velika". Oksimoroni i sareni bomboni. Nije mi jasno, ako vec ( muskarci mislim) vole da laskaju i nazivaju devojke/zene takvim nekim slatkastim nazivima, zasto makar za svaku ne smisle poneki? Makar bi dobili bambi za originalnost i one bi se osecale posebno, jer je samo "njih" tako nazivao. Ali ne, mnogo je lakse muskarcima da igraju na "sigurnu" kartu i koriste sablonske nazive u toku flerta, da ne kazem muvanja.

Ja volim da flertujem. O da, da se ne lazemo, bas volim onaj opusteni, lagani flert koji ne mora uslovno da vodi " necemu". Jednostavna igra recima, malo provociranje endorfina i iskusavanje testosterona - why not? Kad jednom udjete u problematiku verbalnog flera, shvatite da je za to potrebna specificna virtuoznost. Prvo uporedjenje koje mi pada na pamet je - oralni sex. Kao sto muskarac mora da "voli" sve sto radi zeni, ne samo da joj jezikom muti pamet da Njoj bude lepo, nego jednostavno i on da uziva u ukusu, mirisu, i na kraju krajeva i pogledu na "operativni teren". Sam pogled na muskarca koji uziva u oralnom zadovoljavanju zene je siguran put u savrseno ludilo i "prekid filma" - pomracenje...savrseno...

Isto je i sa zenama. Ogromna je razlika ako zena voli da oralno zadovolji muskarca, a ne samo da ga " obradi" jer zna da mu to prija. Mislim da je muskarcima mnogo uzbudljivija sama scena u kojoj je zena apsolutno prepustena uzivanju oralnog zadovoljavanja muskarca. Samo jedan pogled na tu scenu ih dovodi do ludila.

E tako je i sa verbalnim flertom - ko uziva u tome, moze svakoga da dovede do ludila. Reci su tako mocno oruzje i to ne samo u ovoj vrsti komunikacije, mada ovde imaju vecu tezinu i neku posebnu car, jer to je sve sto imamo. Fond reci je uslovno vazan jer repeticija sablonskih izraza, procitanih negde i copy-ranih od nekoga, je tako nestimulativna. Flert ne mora da bude sexualno uzbudjujuci, o ne, nikako. Dovoljno je da bude opustajuci, spontan i dvosmeran. Savresna igra - niko ne gubi ako se postuju pravila.

Ja sam imala obicaj da kazem da cu se zaljubiti u prvog muskarca koji mi kaze nesto sto vec nisam cula. I tako krenemo On i ja da se gadjamo sms-ovima danas, uletimo u blagi flert, ja samouverena jer sam na svom terenu, ne ocekujem nikakva iznenadjenja, on na poslu, pod presingom "samo mogu da zamislim kakvim", ne zaostaje, odgovara mi na svaku provokaciju i u jednom trenutku ja mu saopstavam da moram da idem i da cemo se sutra cuti, a on mi kaze " Sutra cu ti poslati levu pretkomoru srca sms-om" ... ... ( dramska pauza) ... ... nazovite me plavusom, ili kako vec, ali to nisam imala prilike do sada da cujem niti procitam. Da li sam se zaljubila? Nisam...ne mogu se zaljubiti u nekoga koga obozavam svakom celijom od koje sam sazdana...To je nesto drugo...Neko bolje ludilo...

I tako kazem vam ja, retko ko moze da me ucuti sa par reci; On...moze sve.

Kako samo jedan trenutak moze da promeni citav hemijski sastav u jednom telu, citav psihicki sklop u jednoj glavi, citav jedan suncev sistem u univerzumu, citavu jednu dusu zarobljenu u staticnosti i savrsenom mirovanju, citav jedan pogled na svet i sve oko sebe, citav jedan emotivni balans dugo vremena balansiran, citavu jednu licnost temeljito oblikovanu, dovedenu skoro do savrsenstva emotivne frigidnosti i apsolutno fascinantne nedodirljivosti, citavu jednu Proslost. Samo jedan trenutak. Samo jedan osmeh. Samo jedan pogled koji datira u secanju od nekada davno, koji ne bledi, miruje bas tu u Proslosti i ceka - taj trenutak. Jedna neminovnost tako dugo ignorisana, toliko puta pokrivena raznim opravdanjima, tako vesto zamaskiravana i vostena najcistijim voskom iscedjenim sa sporogorucih sveca i par kapi dodate arome, u neku beznacajnu figuru koja skretace poglede svojom lepotom sa njenoga smisla i znacaja. 

Jedna jedina kap koja se sporo vukla po ledjima trazeci svoj put ka dnu, povukla je za sobom citavu bujicu, vrele mlazeve i ledene vrtloge. Jedna opustenost nicim izazvana koja nametnula se kao uslovni refleks na tonalitet i intonaciju glasa koji se provlacio preko ko zna koliko saltelita i repetitora, kvareci pravu boju i jacinu, ali postizuci zeljeni efekat i pogadjajuci cilj u obliku endorfinske inekcije direktno u talamus. Glad, kao potreba za prisustvom, glad, kao nezajazljivost ispunjenja jedne zelje uzasno, uzasno postojane i tako lukave i fantasticno strpljive, koja cekala je svoj trenutak da kulminira i zasija u pravom sjaju ne ostavljajuci kao ostatak nikakve dileme i dvosmislenosti za sobom.

Toliko puta izgovorene recenice napokon imaju smisla, napokon su podrzane iskrenoscu, napokon izlaze iz tunela i pod svetloscu obznane daruju fantasticnu svetlost koja se koncentrise u ocima i napeto telo opusta, dovodeci psiho-fizicko stanje u idealni proporcionalni smiraj. Temperatura tela je prihvatila izazov unutrasnje temperature i sada se kao dva ljuta rivala takmice koja ce pre dostici stepen usijanja i opasno visoke zagrejanosti koja diktira pokrete i misli u smeru koji se zove impulsivnost. Nema razmisljanja, samo sprovodjene misli od  samog zaceca do usana, brzinom svetlosti.

U prvom trenutku previse euforicna da bih reagovala planski, setam po kuci, sednem, skupim se na stolici, naslonim glavu na rame, ustanem, setam opet, a onda jednostavno klonem izmedju dve strane rama koji cini granicu izmedju sobe i terase, prepustajuci se savrsenom mraku iz sobe i zavodljivoj svetlosti meseca iznad terase, da pomognu ti malo u docaravanju tehnike opustanja glasa. Kolena su mi blizu brade, glatka i obla, spustam usne na njih dok slusam te pomno kako mi pricas o nekim apsolutno trivijalnim stvarima vrednih slusanja samo zato sto ih tvoj glas izgovara i teleportuje do mog cula sluha, zadovoljavajuci ga kao najgoreg hedonistu tek spasenog sa golog otoka. Akcentujes vaznost polozaja tela u cilju postizanja vrhunca opustenosti u glasu, kao presudnog cinioca - "Lezeci polozaj" - kazes, a ja pomislim kako bih se sa lakocom uspavala u slucaju da te poslusam i legnem. Uspeo bi da osetis fenomenalnu opustenost tih tridesetak sekundi u kojim bih ti verovatno promrljala nesto van svake razumske osnove, nesto krajnje nevazno ali sa letalnom dozom iskrenosti koja odala bi emotivnu ekstazu u koju bi me tvoje saputanje bacilo kao sirovo meso gladnim hijenama. Sapuces navodeci me da spustim ton i prenesem se u neku apsolutno neverovatnu dimenziju levitirajuceg objekta bas tamo negde u nekom mraku iznad nekog dvorista u kome neko nije upalio svetlo jer zeli da u mraku upije svaku hrapavost glasa sa druge strane zice, svako pogresno akcentovanje reci, svaku toplinu koja zaluta spontano u par reci, saopstavajuci ti lepe zelje za laku noc i nadanja za mirne snove koji ce svakako izneveriti ta nadanja.

Mir...za kojim svi toliko teze, napokon je hiruski odstranjen iz moje svakodnevice i zamenjen jednim pogledom koji moze da mi pomera pramenove kose bez dodira, jednim glasom koji me spusta na pod i oblikuje u telesni grc dok paralelno opusta um do nepodnosljivosti, jednom zeljom skrivanom od sopstvenosti, jednim trenutkom koji menja proslost, ne bazicno, ali svakako marginalno - boji je jednom novom bojom, vraca joj sjaj, potvrdjuje nagadjanja i daje odgovore na pitanja koja su vec uljuljkana u svojoj nerazresenosti skoro bila zaboravljena. Omiljeni koktel adrenalina  i endorfina ubrizgan je u venu i osmeh odaje pocast zivotu i zivosti koja vratila se u plavetnilo oka.

Kako samo jedan trenutak moze da promeni citav zivot, vrati ugasenu emociju, ozivi zenstvenost u zeni i vrati onu specificnu slatkocu jeziku koji ce pojuriti kap sa obrve dok klizi ti lagano preko trepavica pa nanize ka usnama, hvatajuci je pre nego bude kasno. Pre nego se utopi u neku poru. Pre nego je ti svojim jezikom prihvatis i nestanes u sebi onako kako ces mene nestati kada me povuces ispod mlaza vrele vode koja magli staklo...onako, kako cu ja tebe nestati u sebi dok se vrelim dlanovima budem naslanjala na vlazni zid otvarajuci ti se do maksimuma i uvlaceci te u sebe do nestajanja...

obozavam te, sejveru moga pogleda koji se vise nikada ugasiti nece...

obozavam te...

obozavam...

Tebe, bitango moja...

Mentalna onanija.

Mentalni orgazam.

Vrlo cesto upotrebljavani izrazi u ovom virtuelnom svetu koji nazivaju matrixom ( za sve je kriva filmska produkcija). Ljudi traze reci da hrane sujetu, da je zadovolje, da ispune dusu nekim smislom svoga postojanja, a sve se svede na praznine koje ne mogu da se popune recima. Tacnije, mogu - ali to je kao kada napunite casu dimom cigarete i par trenutaka uzivate u maglicastom prizoru zarobljenom u staklenom obliku. Vrlo brzo nestane.

Pecnuo me zaratustra svojim poslednjim postom. Na trenutak, dok iscitavah, javise se hiljade tema za pisanje, pa onda dramska pauza i sve teme nestase u svom besmislu. Vrlo cesto razmisljam o svojoj proslosti koja je bogatija od Americke ( i svakako mnogo interesantnija) u ovom matrixu. Od prvog dana tacno mogu da rasclanim faze kroz koje sam prolazila, emocije koje sam osecala i prihvatala ili ignorisala, lazi koje sam apsorbovala i izgovarala, usavrsavanje svoje verbalizacije, pronalazenje sebe u fontu, oblikovanje sebe fontom, predstavljanje sebe po trenutnim raspolozenjima. Kad sam bila najsjebanija emotivno, pisala sam najlepse, igrala se recima spontano, vapila za emocijom koju sam i dobijala - po ma kojoj ceni. Ima se moze se. Stvarala sam slike u tudjim umovima svesna njihovog efekta, flertovala sam besomucno ( i dalje to radim - kome smeta nek` se ne cacka), uzivala u svojoj moci da postignem tacno ono sto zelim, sa kim zelim, kada zelim i kako zelim. Osecaj za klasifikaciju tudjih potreba je postao istancan do granica sa apsolutnom neverovatnocom za gresku. Upozoravala sam na vreme, fer - play mi je urodjen, provlacila kroz zamaskirane tacke i zagrade upozorenje za opasnost - sto to neki nisu prepoznali, nije moja greska. Nisam od onih koji svoju "dubinu" provlace izmedju redova - ta sranja sa medjurednim kazivanjem nikad nisam volela.

Sinoc mi kaze jedan moj prijatelj, jedan divan muskarac, jedno iskreno stvorenje, jedan od retkih koji me poznaje, da sve to izgovoreno ima vecu tezinu od vidljivog fonta - ma kuPus, kuRsor i Kukurek! Ako ja treba da nagadjam sta je pisac zeleo da kaze, a nije napisao, jebes ti to kazivanje. Ispljuni brate sta ti je na pameti i ne testiraj mi inteligenciju. Jedna od dve stvari na "IN" koje me apsolutno ne pale - inteligencija. Kad cujem da neko trazi "mentalno jake" ribe/frajere, inteligentne i "duboke", pripadne mi mukica kao kad se prejedem indijskih oraha. Pa jebote, ziveo google, svako ovde moze biti "inteligentan". Ja cu ostati plavusa kao i dosada. Sto mi rece jedan "inteligentan" muskarac, jednom davno, posle par dana chata : " lepa si kao bistri potok, ali plitka" ... sta reci? Lep doduse i on bio kao duboko jezero ali mutan i muljav do zla Boga. Ja sam makar po njegovom poredjenju, bila osvezavajuca( trep trep).

Ponekad prosto zavidim onima koji svoju "pamet" prosipju kroz font. te skole, te zvanja, te promocurnosti, te filozofije, te psihologije, te otkrivanja raznih misterija, sklapanje puzla i mozaika - qq i lele. Ja bre dodjem da se opustim ovde - smori me dubokoumno bilo sta. Kazem sta mi padne na hidrogen, prokomentarisem ono sto shvatim, ignorisem neshvatljivo da mi ne bi potamnela kosa i nastavim da zivim svoj zivot. Prosto ko pasulj ( nikad mi nije bilo jasno zasto je nesto i kako, prosto kao pasulj). Ne volim da razmisljam previse o stvarima koje svojom trivijalnoscu ne iziskuju mentalne turbulencije. Ne trazim tesko izgovorive reci da bih kazala nesto jednostavno, ne komplikujem forme i figure da bi dobile na intelektualnoj tezini. Jednostavnost! U svemu, svuda i sa svakim. Pa ko voli nek` izvoli.

Svrsavam iskljucivo "telesno". Zadovoljavam se relativno lako. Mentalne komplikacije, implikacije i ostale mentalne racije mi zadaju glavobolju, a kad imam glavobolju za go kuPus, Kursor i Kukurek nisam. Svakako bejah okarakterisana i ponekad skoro da mi bi krivo sto se stvarno nisam uklapala u neki profil ili dijagnozu. Sto bi kaz`o moj bata koji je jednom prilikom prisustvovao jednom od mojih verbalnih duela : " Au sele, da te ne znam pomislio bih da nisi bas sasvim svoja!" - sad je i bata chater, bloger i forumas - ja sam za njega mala devojcica.

I tako, doslo mi da kazem, da ne bude posle - nisam znao/la!

Vrebanje.

Ispitivanje na terenu.

Laborant se pojavljuje iznenada i nadvija se nad mikroskopom ne bi li bolje video opiljke ubijene duse, ne bi li uspeo da analizom pronadje uzrok smrti i otkrije pocinioca koji za sobom uredno je skupio krhotine bez ijednog ostavljenog otiska koji bi mogao da ga oda. Mozda je kap pljuvacke ostala. Mozda ce ga neka ruzna rec odati. Zlocin iz strasti? Sve ukazuje na to. Tragovi nerdjajuceg celika u obliku karika, ocigledno je bio previse stegnut oko usmrcene duse; tragovi su bili vidljivi, duboko urezani i previse ocigledni.

A sve je pocelo rutinskom prismotrom. Samo par dana je trebao da je drzi na oku; ona je ponavljala sve u dlaku isto: tocionica pica u Osmoj, tvrd momak u uniformi s mnogo medalja na grudima; losa reputacija na uglu Devete i Desete. Kada ona nestane, uvuce se da ispita sankere i odbijene vojnike. Da li je kazala kako se zove? - Nije. - O cemu je pricala? - O filmovima i prozi. - da li je izgledala nesrecno? - Sve sami negativni odgovori i teorije o tome sta je ona i sta joj je. Cetiri noci bez odmora i uz dosta pica, spavanje na kaucu i otupljivanje cula. Dva puta ga je hvatao san nad mikroskopom za balistiku i znao je da petu noc nece moci da izdrzi, pa je pribegao pilulama koje ce ga odrzati budnim i izostriti cula. One odnose umor i cine ga jos otupljenijim i zgadjenim nad onim sto od sebe cini, a u isto vreme izazivaju pravu oluju u mozgu i izostrenje pogleda. Spavanje bez snova.

Ociglednost prisustva tetovaze na krhotinama u koje pogled dopire, ukazuju na poruku koja je bila dostupna svima, shvatljiva samo nekolicini pravih znastvenika simbola bluda. Koliko li je dana tu dusu drzala pod kontrolom neka barsunasta pesnica dok je svojom hrapavom neznoscu kanalisanom kroz lazljivi glas, stezala celicnim karikama sve jace i jace. Koliko je boli svaki ubod iglice koja stvarala je simbol bluda na toj dusi, donosila - nemoguce je spoznati zdravim razumom. Ogromna preciznost je bila potrebna da se bez ostecenja kiretom odvoji ta dusa od tela, nemilosrdno izmaltretira do poslednjeg uzdaha i pretvori u hrpu krhotina koje za sobom ostavise samo predivan oklop koji jeci pri svakoj izgovorenoj reci, stvarajuci jezivi eho i pruzajuci bolno prazan pogled  koji ne moze da podrzi nista od izgovorenog. Flat line.

Lako bi bilo penetrirati u prazninu koja se nudi, sjediniti osvedocene skitnice, ljubavnike koji znaju da sa drugim ne moze da im bude bolje, uneti kroz jos jednu obmanu kloniranu dusu, praznini nikada shvacenu svojim vaskrsom kroz sasvim obican spoj fluida stvorenih pod rukama vestog hemicara...od samo par krhotina koje su ga zadivile svojim opstankom i zaintrigirale ostacima nesklopljenog simbola bluda. Smatrao je sredistem najcudovisnije detektivske istrage koju je ikada video, remetilacki cinilac u zivotima svih oko njega, ljudsku zagonetku o kojoj je MORAO sve da dozna. Brzo se umorila od pitanja i zatrazila da ona postavlja pitanja. On pocinje da prica lazi i pita se kuda bi mogao da ode ako mu je proslost sve sto ima...

Kakav uzasan dan, uzasan , uzasan, bas uzasan. Tezak u tri lepe - ili sam ja omatorela. Uz sve endokrinoloske mesecne zenske muke, ubi vrucina danas. Pukne meni film u jednom trenutku, pozovem jednog mladog takmicara da se preznojim ko prava pa sto velim - ili cu da se srusim ili cu kroz pore da izbacim teskobu. Bije on, al` bije i plavusa, milion stepeni, osecam kako mi temperatura tela signalizira prekopotrebno momentalno hladjenje, ali ne stajem. Osecam blagi grc u desnoj nozi - ignorisem.

5 minuta...

10 minuta...

15 minuta...

Tesko disem, lije znoj sa mene u potocima - bukvalno. Menjamo strane, bacam loptu visoko i osecam kako pocinje da mi bubnji u glavi i zuji u levom uvetu. Pocinje da mi se magli i teturam se do klupe. Polivam se ledenom vodom i za trenutak gubim dah. Nece valjda srce majku mu! Ustajem poslednjim atomima snage i odlazim do svlacionice, palim tus i onako obucena, sa sve patikama, stajem ispod tusa. Pokusavam da nadjem puls - nema ga. Inace mi vrucina i pms obore ionako nizak pritisak, u tom trenutku verovatno nisam ni imala pritisak - ni visok , ni normalan , ni nizak. Jednostavno nema pulsa. Izlazim iz tusa, skidam sve sa sebe, uvijam se u peskir i disem - preforsirana do daske, ali ipak osecam  kako se polako stabilizujem. Oblacim se u cisto i suvo i izlazim iz svlacionice da se suocim sa desetak zabrinutih pogleda.

"Dobro sam"...

Samo ponekad zaboravim da nemam vise 20 godina. Sjebe me stanje duha ponekad. Dodjem kuci, upalim klimu i odsetam do ogledala da vidim da li mi se vratila boja malo - neverovatno je kako ma koliko ste preplanuli, trenutno pobelite kao Majkl Dz. kad pritisak padne ispod stotke ( gornji naravno - dodji je u minusu bio). Gledam se kriticki pa pomislim :

"Jebote, nikad bolje nisi izgledala" - a u glavi mi se pojavi prica moje drugarice psihijatrice kad je lecila stariji bracni par. Kaze, muza provalila posle prve terapije, ali zenu nikako da provali. Prolazili meseci, zena zatvorena kao caura. Jednog dana muz dobije neki napad i ona pozove zenu da joj opise taj napad. A zena kaze:

"Pa doktorka, ustao je iz kreveta, onda je pao i lezao je na podu tako kao da je mrtav - a nikad lepsi nije bio!" ...

Tako bi verovatno i moj muz mene video da padnem ( pu pu pu daleko bilo) - nikad mu lepsa ne bih bila ( neka mi oprosti Bog na ovim mislima, ali iskrene su:P).

Ali znate sta (?), sada mi je mnogo bolje. Preziveh blagi toplotni udar verovatno, ali izbacih teskobu iz sebe. Sve je dobro, sto se dobro svrsi ( naravno:D).

Zapisano nekad davno

I want you inside  me.

Zelis li da osetis vrelinu moga mesa dok te privlacim sebi i topim te na kozi mokroj od zelje, razjapljenih pora zeljnih tvoga mirisa i tvoje soli...zelis li?

I have to have you inside me.

Dozvoli mi da te uvucem u intoksicnost svoje slatkoce koja pod tvojim pogledom istice iz mene u slapovima i cini me izvorom ostvarenja tvojih najskrivenijih fantazija.

I will have you inside me.

Osecam pulsiranje tvojih vena dok pokusavas da odolis pesmi sirena skrivenim u mome dahu, samo tebi cujnim. Sva moja culnost skoncentrisana u otrovnom vrhu amorove strele, nepogresivo hita ka cilju.

Oh yes...i can feel you inside me now.

Invazija emocija pronasla je svoj put kroz uski prolaz penetracije svih tvojih ostvarenja duboko u moju sustinu koja oblikovana podatnoscu, iskrenom i bez ikakvog skurpula, daje ti svoje jezgro da u njemu pronadjes nestvarnu vrelinu i pretvoris se u vulkan iz koga ce iscrpeti sav pakao i raj.

Stay inside me.

Laganim pokretima prepustanja, zamagljenog pogleda od nemoci da odolis, curis po meni i podizes mi salinitet na nivo mrtvoga mora pretvarajuci me u zivo blato koje te guta i zauvek odvlaci na svoje dno. Dok andjeli ti pruzaju ruke u pokusaju da te izbave, djavo ti sapuce da ne posegnes za njima jer blagodet koju krijem u sebi rehabilitovace ti isposcenu dusu, izmrcvarenu laznim osmesima i pohotnim potrazivanjima. Obavijam te cvrsto oko kukova razresavajuci te dileme vecitog duela andjela i djavola i u trenutku shvatas da toplina iz pakla pruza  sigurnost od promrzlina na srcu koje vecno osta zeljno toplih reci.

All you need is right there...inside me.

Or inside of me?

Do ponoci svoja

Od ponoci Tvoja

Do prvog zraka svetlosti...

Onda me ostavi

Da mirno pocivam

u tvojoj proslosti...

Vruce je. Ne izlazim satima iz klimatizovanih prostorija i onda dozivim sok kada izadjem. Jutros je bio vlazan vazduh, bas onakav kakav je u Texasu od sredine aprila pa sve do kraja avgusta. Izadjes iz stana i mokar si, samo curi sa tebe. U osam jutros je vec bilo 27 stepeni. Index zracenja ukazuje na opasnost - niko ne objavljuje vanredno stanje, ali deca na bazenima dobijaju opekotine posle dva sata ( i to niko ne objavljuje). Lose je sunce - talog Chicco mleka, zastitni faktor +50! Pomaze, ne gori koza - preporucujem. Komp mi je u hodniku, milion stepeni, ali neka, ionako sam retko sada ovde - od ponedeljka bicu jos manje. Dovoljno je  procitati drage ljude, napisati par reci, proveriti postu i to je to. Uspela sam da slomim chinch na lapu - to mislim da nikome nije poslo za rukom, a previse sam lenja da ga odnesem da naprave to. Taj chinch nema da se kupi ovde, sto i nije tako lose - definitivno ga ne nosim na jezero. Imacu pametnijih stvari da radim tamo - sport, sport i samo sport - revitalizacija duha i tela kroz sportske aktivnosti. Bavim se mislju da organizujem kamp za decu, mada mi je kasno pala ta ideja na pamet. Mozda dogodine ili tamo krajem avgusta. Tesko je bilo prelomiti da krenem da radim aktivno kao trener - sada ce valjda sve biti lakse. Vazno je imati cilj - ja ga napokon imam.

Elem, krenuh o vrucini, pa skrenuh sa teme. Bas mi se pise onako kojesta, bez nekog posebnog koncepta i fantaziranja. Smejem se sa decom danas dok smo goreli na suncu i kupali se u znoju. Objasnjavala sam im sta je autosugestija i onda sam ih naterala da pokusaju da zamisle da su u bazenu punom kockica leda. Svuda oko bazena je sneg, jezi im se koza, tresu se od hladnoce. Lagano krece i da pada sneg, a oni moraju da preplivaju taj bazen nekoliko puta. Kockice leda im lede krv u zilama, ne tope se jer je previse hladno. Kosa, obrve, trepavice - sve je zaledjeno i usne su modre od hladnoce. Vilica im se nekontrolisano trese zbog neverovatno niske temperature.

"Je l` vam sad malo hladnije?" - pitam da vidim efekat.

" Teta Andrea, ako nastavite tako ja cu se upiskiti od zime!" - kaze klinac kome curi znoj sa cela.

Shvatili su sta je autosugestija sto je vrlo vazno u tenisu. Sami ste na terenu, morate sami sebe da dizete sa dna, da se bodrite,  morate sami sa sobom da se borite - a taj protivnik je najopasniji.

Sinoc sam izasla sa 4 drugarice. Odavno se nismo skupile, dve od nas pet zivi u EU, retko dolaze. Sinoc, kao u stara dobra vremena, namontirane, izasle smo  pod "otvorenim nebom", sve zajedno ubijajuci cifru od neverovatnih 185 godina! ( trep trep). Znate onaj osecaj kad jednostavno sijate bez ikakvog vidljivog razloga, kada vam je sve potaman i kada se stvari namestaju same od sebe jedna za dugom ( Crkni Marfi!)? E bas tako je nama bilo sinoc. Krenemo na neobavezno pice, zavrsimo u sred ( dobro, nije bas " u sred", ali nedaleko od) Festivala piva ( volim da je neka dogodovstina blizu mene, pa makar i ne ucestvovala u njoj - ko ce po kaldrmi da se penje uzbrdo!), ugodno smestene " u gazdinom separeu" na izdignutoj platformi, pune sebe i totalno opustene. Grad kao kosnica, vrela noc, divna noc, bogovska noc;

"Donesi nam dva pelinkovca, jedan jeger, jedan balantajn i martini " ...

Ne znamo o cemu bismo pre, sve kokodacemo u glas, nema veze sto milion ljudi oko nas naculjilo usi - jebGa, jedna od nas pet se zaljubila, redno je da se ispitaju detalji. Mojoj Jeci jedan poVeeeeliki zvucnik vibrira iza ledja, krece zajebancija o tom vibriranju:

"Mogle bi da se smenjujemo na svakih 15 minuta" - kraljica apstinencije dobacuje dok konobarica spusta pice na sto i pocinje da se smeje - ko kaze da plavuse slabo kapiraju?

Stize pice od gazde, odmah za njim i nesto plavo belo u malim casicama - hoce da napije nasih 185 godina! Nas`o crkvu u koju ce da se krsti. Drmamo sve na ex na zaprepascenje ( predpostavljam:D) gazde i ekipe sa kojom sedi - sve poznati " drugari". Uzvracamo im identicnom turom:

"Nema sanse - jeste poludele!" - foliranti jedni, femkaju se ko snajke a mi bez reci exsirale cudnu mesavinu tekile sa necim plavim.

"Ajde muskarci, exirajte to ili da donesem par suknjica da se presvucete" - luda vazda bila. Vlasnica butika zenske garderobe, cuvena Sonja svercerka. Pocela je pre 9 godina da donosi robu sa Tajlanda. Danas ima jedan od najpopularnijih butika u gradu - "firmirana" garderoba i ta sranja. Krene tu zajebancija za suknjice - dobro bi izgledali u minjacima. Mada, dobacih ne izdrzavsi, imam i ja par roze teniskih suknjica, mogu da im donesem ako ne exiraju " izazov" ( kaze konobarica da se tako zove to sto sasusmo u sebe). Exiraju i prave "kisele" face; ispali su iz fazon:

"Eeeeee cice, a nekad ste bili muskarcine!" - dobacuje kozmeticarka Viki, na daleko poznata po maskama od 80 000 dinara! Devojka koja je preko noci resila da otvori svoj kozmeticki salon u najgorem mogucem trenutku, na opste negodovanje bivseg joj muza i kompletn familije. Sve proizvode prvo na sebi isprobava. Kad zakasa u kafani, nezaobilazno narucuje pesmu " Uspela sam u zivotu" ( svi vec znaju da moraju da pevaju u zenskom rodu). Veseljak, veciti optimista, 9ku silikone natrpala u sise i od tada ne hoda pogrbljeno - naravno, posle razvoda je to uradila.

Makili nam se zaljubila. Petnaest godina je stariji od nje - sitnica_-potencijal samo takav, kaze. "Tehnicar?" - dobacuje Viki. "Ma i tehnicar i velicina - kao ovi novi lg frizideri!" - sva usvitkala od zadovoljstva, srecna je posle dugo vremena, slika i prilika zadovoljne i zadovoljene zene. Nikad se nije udavala, kaze sad razmislja o tome. " Zenooo si luda pod stare dane da komplikujes zivot!?" - dobacuje Sonja, a ona je sa smeskom pita" Mislis, da li je on normalan pod stare dane da se zeni " balavicom"? - lude, savrseno lude. Moje ludace.

Ja se navalila u onaj bambus, pa mi sve lepo, ne skidam osmeh. Bacam pogled na sat - dva sata posle ponoci, a ljudi i dalje sede, sve je puno. Neki se vracaju sa festivala piva ( tacnije , reka mladih ljudi silazi " sa brda" na kome se odrzava), muzika bas kako treba, moja Jeca kao prava dijasporicarka samo seva blicem i ovekovecuje trenutke, retke trenutke nasih izlazaka. Pocinje evociranje uspomena sa mora - "osvanucemo", dobacujem - "Boze Andrea, pa zar si mislila da cemo po mraku ici kuci? Pa da nas napadne neko!"

Smeh...

5:15, ulazim na prstima, skidam sve sa sebe i uvlacim se u krevet. Kratka molitva sa osmehom, sekund osecaja potuponog ispunjenja, tonem u san.

Posle dugo vremena spavam bez snova....

Life is good when you have friends like this.

Hoces li se sazaliti nad mojim ocajem da ti pripadnem?

Zelela sam tako jako da osetim da ti pripadam, da sam tvoja, da sam ti potrebna makar pola od svih mojih potreba za tobom, da te upotpunjujem, da mozes da me nosis kao mladez u obliku srca, da sam ti kao kiseonik neophodna i u istoj kolicini prisutna, da me pogledom pronadjes svaki put kada pozelis da umiris nemirnu dusu, da me dotaknes svaki put kad rukom posegnes u mraku, da me osetis blizu sebe svaki put kada bolna samoca zapreti da ti burgija po usamljenosti, da me udahnes kad vazduh izgubis, da me sanjas i rukom blize privlacis, da me zelis, da me volis, da me imas...jednostavno da me imas i da ti to radost donose.

Bio je April, blizio se tvoj rodjendan, tebi radostan dan, meni tako vitalno znacajan. Nisi ni sanjao da postoji neko ko misli o tebi i ceka tvoj rodjendan da bi ti se darovao umesto sarenih laza u ukrasnom papiru. Pozvao si prijatelje u obliznji kafic, na pice, a ja sam sasvim slucajno bila prijateljica tvoje prijateljice - znala je da te sa distance posmatram mesecima, da te krisom upijam ocima, da te potajno telepatski dozivam, da se nenametljivo namecem i dodirujem u snovima. Stigle smo u kafic pola sata posle svih, namerno, da bi morao da nam posvetis posebnu paznju. Brzo upoznavanje, sablonska cestitka, guzva, glasna muzika. Pruzio si mi ruku i izgovorio svoje ime ne znajuci da sam mu svako slovo filigranski ukrasila u svojoj svesti, pozlatom protkala u snovima, zeljom izlila u potrebi da ga glasno izgovorim nekada, dok se pod tvojom kozom budem topila.

Bilo je previse devojka pohotnih pogleda, arogantnih drzanja, zeljnih dodira. Obigravale su od tebe cineci me mrvicom u vreloj pogaci, razdvajale nas svojim nametljivim saputanjima, unistavale svaku iskru moguce osame za kojom sam zudela. Minuti su prolazili nizuci se u sate, sati su zigosali citavu jednu vecnost bolno veliku i mocnu u mojoj razdvojenosti od tebe. Posmatrala sam ti svaki usiljeni osmeh cija je usiljenost vesto bila prikrivena savrsenim nizom zuba uokvirenih socnim usnama, ko zna koliko puta ljubljenim, probanim, zagrizenim. Posmatrala sam ti prste koji su obavijali casu punu vina, lagani pokreti koji su je prinosili ustima svakih par minuta.

Guzva se malo rascistila, devojke su se primirile obeshrabrene tvojom neposvecenoscu bas njima, muzika se utisala , usporeni ritam je najavljivao pocetak kraja jedne lepe veceri, a ja sam i dalje stajala u polusenci svog skrovista, ne skrecuci pogled sa tvoga tela koje govorilo je tako puno, a kazivalo nista. Prisao si mi u jednom trenutku, kao da si bas tada primetio da sam pristigla, nonsalantno upitao zasto stojim sama i ponudio casu vina. Osmehom sam ti zahvalila i ti si me na trenutak pogledao sasvim drugacije, pogledom koji te veceri nisi koristio, isijavajuci samo na tren zanimanje koje se ticalo samo mene i trenutka u kome nam se oci spojise nemocne da sakriju moje obozavanje i tvoju iznenadjenost prepoznavanjem istog.

Kasno u noc, ostadosmo sami pricajuci o apsolutnoj neverovatnoci da se ne poznajemo, uzivajuci u temama koje su same nadolazile i spajale nas sve jace i jace. Umetnost se nekako nametnula krajnje neocekivano. Za par minuta ucinila je jedan san stvarnim, jednu zelju ispunjenom, jednu potrebu nepodnosljivo  vecom.

"Podji sa mnom"...

Sapnuo si, a ja kao mesecar krenuh ne pitajuci gde, ne zeleci da znam zbog cega. Sledila sam te u korak, uzivajuci u tisini zore i misteriji cilj ka kome smo lagano koracali sa rukom u ruci, kao stari znanci ili svezi ljubavnici. Usli smo kod tebe kada je prvi zrak sunca stidljivo pomolio svoju toplotu iza brda pod kojim se nalazio tvoj stan. Cutala sam istrenirano, da slucajno svojim glasom ne bih oterala caroliju koja me je opila kao najsladunjavije vino visokog procenta alkohola. Na zidovima su se nalazili sve sami aktovi u crno belim tonovima i tek ponekom nijansom sive koja bacal je senku bujnih grudi.

"Koju nijansu sive najvise volis?"

Nasmesila sam se, presla rukom preko senke i usporeno kazala - svetlu. Prisao si mi i zagledao mi se u lice, koje se grcilo pod tvojim pogledom stezuci bolno vilice i nabreklim usnama odajuci sve akumulirane zelje zeljne prekopotrebnog ostvarenja. Toliko zeljeni trenutak bio je tu, na dohvat ruke, samo jedan dah udaljen od mene, a opet tako nedodirljiv i milionima stotinki udaljen. Sujetna podsvest mi je signalizirala pobedonosno da to je to, da ce to biti to, sklapajuci mi kapke sramno i prepustajuci se tvom pogledu  ponizno. Mogla sam da cujem srce kako kuca i ubrzava puls koji je u vratu stvarao iritirajucu vibraciju izdajnicke potrebe da me prihvatis, prigrlis, prisvojis.

"Pozvacu ti taksi"...Cula sam poznati glas iz sna koji mi je toliko puta pre toga govorio stvari od kojih mi se krv uzburkavala do vrenja. Otvorila sam oci i videla te okrenutog ledjima sa telefonom u rukama.

"Laku noc"...

Potreba je bila abortirana. Koliko li je suza utopljeno u sedistu tog taxija? - bezvezna misao, nicim izazvana proletela je kroz svest dok odlazila sam daleko od tebe...i zora je siva...cudna nijansa sive boje, otkrivena kroz umoran pogled zene koja je jedino zelela da pripada. Tebi.

Kada otvorim vrata svoje duse,

Hocu li tebe zateci pred njima?

Pokusam ponekad tako, raspolozena, odobrovoljena, opustena, da otvorim sirom svoju dusu, izbacim na povrsinu svoga oka svoju sustinu, i pokazem se svojim pravim likom kroz rec i delo. Ranije mi je to bila slabost, sada mi je to samo igra. Zabavno je posmatrati razlicita prihvatanja, prepoznavanja i koprcanja u sudaru sa mojom sustinom. Oni koji ne mogu da je prihvate, misle da sam pod pazljivo pravljenom, unikatnom maskom, oni koji je se uplase pomisle da je hiljadu boja i stotine taloga zatvorilo moje pore, da se gusim iznutra zatrpana pod svim tim estetskim lazima, skeptici pomisle da sam trenirana gejsa koja namerno okrece ruku dok drzi cigaretu, da joj se belina zgloba i tacke pulsa, otkrije i zavede slucajnog posmatraca svojom belinom i neznoscu, ironicari naprave od mog obdanjivanja pravu pozorisnu predstavu opravdavajuci je silnom kreativnoscu koja provocira i mami, prevaranti vide prevaru, lazovi laz - samo reflekcija u ogledalu se blazeno osmehne i posegne za trenutkom uzivanja moje ogoljenosti, tako podane, tako darivane retkima koji znaju da je prepoznaju, tako primamljive za dubinskim otkrivanjem, tako ciste...

Ponekad je potreba za otvaranjem duse toliko jaka da ne bira kome, gde i kako, toliko je uslovna da svaka potencijalna opasnost postane trivijalna u odnosu na praznjenje koje donosi mir i spokoj. Previse apsorbovanih dogadjaja, preobilna proslost pritiska, reci udaraju o zidove duse, traze izlaz, mole za progonom iz secanja, cvile za malo svezeg vazduha, preklinju za transformisanje u dar, ukrasen zlatnom masnom uvezanom oko neznog bordo papira, namenjenom onom ko ce stajati iza teskih vrata u trenutku kada neizdrz postane previse bolan, a izlaz previse uzan.

Tada provlacim reci kao tananu zicu kroz otvor za kljuc, ne bi li sa spoljne strane otkljucala mocna vrata. A onda samo jedna prava rec, lepa rec, iskrena rec, ukalupi se se kao otisak kljuca koji svest cuva, i otvore sirom vrata - cuvara duse- otvore ih sirom i zaprepasteno spoznaju najstrpljivije koji pred njima stoje, najupornijeg koji neumorno ceka da se vrata otvore i sva unutrasnjos postane dostupna - slucajnom prolazniku kao totalnom strancu ili pak poznatom licu, tako milom, tako dragom, tako bliskom?

Hoces li biti pred vratima moje duse, kada shvatim da se sloboda kljucem ne cuva?

Samo par minuta na tvom dlanu

I bicu kao nova...

Umor me neki stigo, pesacila sam predugo,

Pokisla sam,

Promrzla,

Gladna sam,

Zedna...

Samo par minuta me pusti da se naslonim na tvoj dlan

I bicu kao nova...

Kako je ogromno nistavilo koje prepesacih...

Danas sam bila kod drugarice na vikendici. Savrsen letnji dan. Deca se igrala na livadi dok smo mi spremale rucak pokusavajuci da nadoknadimo sve mesece koje se nismo videle. Ona se preselila u jednu zemlju EU-a prosle godine i retko se vidjamo. Odrasle smo zajedno jer su nase sestre bile najbolje drugarice. Kada su njih dve prestale da se druze, mi smo nastavile - i to traje sada vec 25 godina. Jako smo vezane i ma koliko se ne videle ili ne cule, ta povezanost lebdi medju nama.

Prica mi uz rucak kako je "tamo" super, kako je prezadovoljna i poslom i zivotom, kako joj je "napokon" ( jako je potreso gubitak oca pre par godina) zivot sredjen i srecna je i u braku i na poslu i medju svim tim nepoznatim ljudima. Sestra joj dobacije sa strane kako se vidi po njoj da joj je sve potaman - nikada nije bolje izgledala. Majke nam piju kafu i evociraju neke uspomene. Zelenilo isparava opojnim mirisima i pluca zadovoljno grabe sto vise kiseonika. Postavljamo sto i iznosimo desetak salata, postala je pravi manijak za salate, majka njena je napravila najfantasticnije lovacke snicle ikada, za decu cevapi i piletina, krompirici i njoke - pa ko sta voli nek izvoli.

Rekapituliramo uspomene sa Hvara iz tamo neke 1980te, smejemo se njenim facama kad se setila prvog "toplesa" koji smo ovekovecile na fotografiji koja je trebala da bude Top Secret, ali njen tata je pronasao naravno. Odjednom mi pogled pada na drvo blizu kapije.

"Kevo, je l` ono dud?"

"Dud cero"...

Skacem sa stolice i u pratnji dece prilazim mladom dudu koji je rodio dovoljno da se pocastimo bogovski. Pocinjem da jedem tamno ljubicaste dudinke ne obracajuci paznju na vec obojene prste, nokte, usne, jezik - slast...Cula uzivaju u slasti koju dudinke nesebicno nude. Prebacujem se u proslost i odjednom se nalazim ispod ogromnog duda u bakinom dvoristu. Nije bio tamni dud, vec onaj beli, nista manje sladak. Sa krova je bio mnogo dostupniji, pa sam se vecito verala po tom krovu dok je baka kukumavcila odozdo kako cu se jednog dana omaknuti i razbiti zbog svoje tvrdoglavosti. Taj dud je svake godine bio prepun. Oni plodovi koji bi zavrsili na betonu, bili su najsladji.

Svaka dudinka koju sam danas pojela,  vratila je ukus detinjstva i onog cudnog spokoja koji obelezava to detinjstvo. Sa svakim osecanjem fenomenalne slasti vracali su se glasovi dece iz ulice koja su dolazila i pentrala se po dudu - svima je bio dostupan. A kakvo je tek skroviste za zmurke bio taj dud. Em se sakrijes da ne moz` ni Sveti Petar da te nadje, em se najedes dudinjki dok ti se ne smuce.

Deca me gledaju, ne shvatajuci moje odusevljenje cudnim plodovima koji su mi ofarbali prste i usta, smesno im je - eh deco, da mozete da osetite emociju koja bukti u meni sada. Sta li ce vas asocirati na detinjstvo? bombe? counter strike? bratz? pink? veliki brat? spanske serije?playstation? - koji mirisi ce vam vracati uspomene? Nema vise nigde onako divne baste pune djurdjevka, kao sto je bila bakina ispod tog duda...Komsijska basta puna raznobojnih lala i sva njena primamljivost za preskakanjem i maznjavanjem makar jedne lale...Celodnevno trcanje po ulicama " u bloku" i kamaj kamaja, klikera, trulih kobila - nije sramota bilo igrati se Care Care Govedare - danas ne vidim decu da se to igraju. Voze rolere, skutere, razmenjuju klipove mobilnim telefonima, krekuju nove verzije gta i need4speed-a, cartoonnetwork pretrpan crtanimima u kojima se mozak prosipa na sve strane, krave sa visnutim sisama su cool, dexter pravi razne otrove u laboratoriji, invazija pokemona, digimona i ostalih mona, borbe, ratovi, strategije - a nekada je u 7 i 15 Lale Gator jurio lopove - to je bilo najvece " nasilje" koje smo mogli da vidimo. Tacna vaga, Kock Kocka Kockica, Na slovo na slovo, Pozoriste u kuci - eh, deco...vi danas uzivate u agenciji SIS i Selo gori a baba se ceslja - Ljubav, Navika, panika je jos prolazno...Ja sam dobijala cusku ako ne persiram starijima i ne kazem "Dobar dan", meni se danas deca u skoli javljaju sa "cao"; a ja njima kazem Dobar dan...eh, deco...

Pojedem sve dudinje koje je bilo zrelo, proteram uspomene casom vode i zapalim cigaretu sa sve ofarbanim prstima - jos uvek se vide tragovi, pogledamo se nas dve i ona samo kaze:

"Isti flesh sam i ja imala....koliki je dud to bio..."

Danas je tamo zgrada od sest spratova...

Sjaj koji ne bledi

Kako to da se ne secam tvojih ruku,

A osecam ih na svakom delu tela

Koji prepesacile su one noci,

U onom mraku,

Dok sklapao si sliku o meni

Vodjen linijama moga tela,

Mekocom moje koze,

Neravninama mojih usana,

Ukusom moga znoja,

Cvrstinom mojih bradavica,

Ubrzanim pokretima zelje,

Unutrasnjom toplinom,

Glatkim jezikom,

Mirisom duvana u kosi,

Dok uhvacen u zamku mojih butina

Pronalazio si put do apsolutnog oslobodjenja

Sebe u meni

Mene na tebi

Nas u ekstazi...

A ruke su nesto, sto prvo primetim,

I najteze zaboravim...

Tvojih se ruku ne secam,

ali ih jos uvek osecam

kako peku,

kako bole,

kako maze,

kako vole...

mene...

Letnji dani tako brzo prolaze. Prebrzo mi padne mrak i konstantno mi zahvali jos samo par sati sunca. Divno bi bilo kada bi zalazak mogao da traje makar dva sata. Te godine na moru, ma koliko rano ustajala, prebrzo je zalazilo sunce. A noc je donosila neki cudan smiraj koji je bio prozet onim cuvenim nedostajanjem koje zna tako da slomi.

Ta noc je bila jako, jako tiha. Ne znam da li je ta tisina vise donosila spokoj ili odnosila poslednje mrvice nade. Sedela sam na stepenicama sa telefonom u rukama i cekala da se neko cudo desi i ucini da makar jednom u zivotu ta glupa naprava koju nazvase mobilni telefon, zazvoni i donese radost. Cutao je bas kao i ta noc. Savrsena tisina prozeta mirisom mora. Samo na par metara od stepenika na kojem sam sedela, lagano su plesali talasi u nekom cudnom, omamljujucem ritmu koji kao da se podsmevao mojoj samoci. Stepenik je bio hladan, prekriven nekim lepim, zuckastim kamenom, isijavao je hladnocu koja mi se lepila za butine i refleksno ih terala da se izdizu s vremena na vreme. Pokusavala sam da uzivam u toj savrsenoj letnjoj noci, pokusavala sam da iskopam nadu negde sa dna duse koja je vibrirala intinuitivnom repeticijom negiranja mojih ocekivanja. Minuti su prolazili neminovno, a telefon je i dalje cutao. Na trenutak sam pomislila da ako zazvoni, donece vetar i buru i desetine raznih zvuka ce se rasplinuti oko mene ocrtavajuci moje stanje duha koje je ukalupljeno u toj savrsenoj tisini, polako gubilo Nadu, kao kamen koji  tone u moru.

Trebao si da se javis te noci i dodjes kod mene. Bio si mi tu, na dohvat ruke, a cinilo se da nikada dalje nisi bio. Znala sam negde duboko u podsvesti da neces doci, ali  previse slaba da bi se oduprela onom uzasnom optimisticki nastrojenom alteru mi, cutala sam tihe telepatske pozive u pomoc. Verovatno nikada neces saznati koliko si mi bio potreban te noci. Verovatno ti nikada necu priznati da sam do zore presedela na tom hladnom stepeniku, kao da sam se plasila da ako ustanem i napustim tu poziciju, tresnuce me po sred svesti cinjenica da jednostavno nisi zeleo da dodjes, a ne da nisi mogao. U neko doba posle ponoci, vec premorena od pracenja ritma mora koje je plesalo sa sitnim kamencicima tik uz moja stopala, okrenuh dobro poznati broj bez ikakve zelje da cujem opravdanje sto nisi dosao, vec samo da prekinem tvojim glasom tu uzasnu tisinu koja me je pritiskala sa svih strana. Naslonila sam glavu na telefon i slusala kako u podjednakim vremenskim intervalima zvoni, bez ikakve nade da ce se pozvani korisnik javiti. Skoro da sam mogla da vidim kako gledas u displej i razmisljas da li da odbijes poziv ili da samo ukljucis na silent i sacekas da odustanem.

Neverovatna je potreba ljudi da imaju bas ono sto ne mogu, bas onda kada ne mogu i bas onako kako ne mogu. Sto je nesto neostvarivije i nedostupnije, to je zelja veca bas za tim. Da sam imalo sklona depresiji, usetala bih lepo u more i izgubila se u njegovom odsjaju zvezdanog neba.

A onda su misli pocele da se roje.

Ostavila sam telefon pored sebe, ispruzila noge dozvoljavajuci tabanima da celom duzinom uzivaju u prohladnom reljefu kamena i zagledala se u zvezdano nebo pokusavajuci da pronadjem malog i velikog medveda. Mozda sam bas to sazvezdje trazila zbog tragicnosti legende iz koje su nastala. Nikada vise zvezdi nisam na nebu videla. Aposlutno su mi zaokupile paznju, a ta zaokupljenost je delovala kao melem na iscrpljenu dusu koja se pomirila sa cinjenicom da neces dodji da je pomazis dahom.Ne znam koliko sam dugo tako trazila velikog medveda, uljuljkana u tisini i opijena mirisom mora koji je sada vec bio pomesan sa cempresima kraj doka, kada je telefon zazvonio. Totalno zatecena, trgnuh se u strahu da mi se to samo ucinilo. Ali, poznati broj na ekranu se pojavio umesto trazenog sazvezdja i sada sam ja razmisljala da li da odbijem poziv jer preumorna sam bila od cekanja da bih mogla da slusam neki uvezbani i ko zna koliko puta iskoristeni izgovor, ili da pritisnem silent i nastavim da trazim velikog medveda. Mimo svih ocekivanja, jednostavno sam se javila, resena da kompenzujem tvoju prisutnost, tvojim glasom. Rekao si kratko zasto nisi mogao da dodjes, a ja sam odmah skrenula temu u pravcu sazvezdja. Nisi mogao da znas koliko sam te zelela, koliko sam te cekala i koliko sam se nadala da cemo podeliti tu noc na pola. Govorio si mi u kom pravcu da potrazim velikog medveda. Nije bio tamo.

Pricali smo dugo. Ne znam kako sam zvucala, ali sama cinjenica da smo toliko dugo pricali ukazuje na  neku neocekivanost, jer tebe samo neocekivane situacije  mogu da nateraju da napravis neki presedan i obratis paznju malo podrobnije. Zeleo si da znas sta radim, gde sedim tog trenutka i kako sam - da li bi mi verovao da sam ti kazala da trazim velikog medveda, sedim na hladnom kamenu i raspadam se od potrebe da si tu kraj mene? Naravno da ne....dobio si ocekivani odgovor koji sam ko zna koliko puta koristila da zamaskiram pravo stanje duse i sakrijem sve ono sto je bilo moja intima, osecanja samo i iskljucivo za licnu upotrebu izazivana ; rekoh ti da nista posebno ne radim, da sedim na terasi i da sam odlicno, samo malo ispijena od sunca. Saslusah savet da ne budem previse na suncu, pozleh ti laku noc i nastavih da trazim velikog medveda, dok polako postajah svesna Tetijinog zabrinutog pogleda. Gde li se samo sakrio te noci da mi je da znam...

(- play the music on the right-)

Svi znate ko je mitoloski Morfej - Bog sna. Ovaj "moj" Morfej, shto ga lakom mukom dosecah na blog, nije Bog Sna, ali je svakako neko koga pozelite u snovima. Da ne gresim dusu, pozele njega mnogE i na javi, ali zajeban je to igrac. Koliko stvori privid lakoce dobijanja, toliko se susretnete sa teskocama pridobijanja.

On zna sa recima, on zna sa rukama, on je invazionista psihickog prostora, on vam neprimetno pridje, lagano useta i sludi svako upotrebljivu mozdanu celiju u rekordnom vremenskom periodu. On vam stvara najludje iluzije i odvodi u najsladje fantazije. On ne napada, on zaposeda. On brise memoriju i downloaduje istoriju, on privlaci, on svlaci, on otkriva. On sve zna, on sve vidi. On je prava reinkarnacija Morfeja. On se igra sa vasim snovima, on se igra sa vasim osecanjima, on plese sa vasim zeljama, a retko s kojom dovrsi taj ples i ispuni je u potpunosti. On se nasladjuje gluposcu, on omalovazava inteligenciju, on vas izdize iznad najvisih vrhova i onda ga molite da vas pusti da padate i padate i padate, pustajuci suzu kada nestanete iz njegovog vidika i zavrsite pad bolom. On je ostvarenje svega onoga sto zene traze, a nikada ne nadju. On je moj prijatelj, moj sluditelj, moj suditelj, moj glas razuma, moja neprolaznost, moj gad.

U pozadini njegovog fonta, sedi jedan divan muskarac, sa smeskom kucka i uziva u igri recima i nepoznatim umovima koji se svi pre ili kasnije osete kao Bukvar pred njegovim ocima. On je neko koga imam u svojoj podsvesti krajnje nesvesna svoje prave svesti koju je davne 2003ce kaparisao samo za sopstvenu upotrebu. On je tu kada mi treba, on je jedini koji moze da me izludi svojom "naivnoscu", on je generalno jedini koji moze da me dovede do one granice besa pred kojom su i najhrabriji uzmakli.

Zasto ga obozavam, pita me ponekad, a odgovor glasi:

Zato sto sa tobom imam onaj osecaj slobode, identican osecaju kada gola setam po kuci i uzivam u vazduhu koji mi jezi kozu. Zato sto mi tvoj komplikovani mozak i tvoja svesnost samog sebe, stvara osecaj sigurnosti koju ne razumem. Zato sto i kada si ko zna gde, sa ko zna kim, ja imam osecaj mirisljavog pamuka na telu. Zato sto mozes da me nateras da poludim dok mi iritiras svaki nerv koji ja zovem zivac, a ti me onda nazoves Zivkom. Zato sto me dubinski procistis, a povrsno samo odmeris. Zato sto si mnogo vise svoj, nego sto cu ja ikada biti svoja.

A meni lepo...

Lepo mi je da se ovako svoja ususkam u tebe svoga i cutim tu danima, mesecima, godinama. Da postojim negde duboko u tvojoj podsvesti krajnje nesvesna okruzenja koje stvaras. Da se ne osecam posebnom, vec samo jos jednom u nizu, ali opet nekako prosecno izuzetnom. Da zivim sa svesnoscu da ljubav ne postoji u bilo kakvoj definisanoj formi i uzivam u svoj toj nedifinisanosti osecanja koje postoji, a ime mu ne znam.

A meni i dalje lepo...

Obozavam te kada me izvozas kao dete automobil u luna parku i odlozis me medju ostale automobilcice, srecan jer si se tako lepo izigrao. Ne kocis me, ne udaras me, ne ulubljujes me, samo se udobno uvalis i sa osmehom uzivas u brzini kojom te ponesem.Obozavam tvoju nezavisnost od mene i svaku frazu koju si ikada upotrebio radi postizanja vec ocekivanog efekta koga sam bila svesna, ali koji nikada nisam dozvolila da izostane. Obozavam kada mi uvalis Beckovica na mail, a znam da si slao na "many". Obozavam kada se prepoznam u necijem dobacivanju tebi, srecna jer umes da izazoves lancanu reakciju tako spretno.

A meni i dalje lepo...

Obozavam tvoju dominantnost kojom sam pocastvovana tako retko, a koja donosi tako divan osecaj sigurnosti. Obozavam da se osetim malom pored tebe, da sam mrva, da sam senka, da me nema. Obozavam onaj pogled koji prodire u zenicu dok u isto vreme obuhvata kompletnu povrsnost i memorise je brzinom svetlosti. Obozavam sve tvoje uocljive eskivaze kojima zaobilazis neizbezno i stavljas me u dugi red cekanja ispred bunar zelja. Obozavam kada obecavas moguce koje se nikada ne ispuni, a vazda ostanem zeljna toga.

A meni lepo...jer znam,  puno je more morskih zvezdica koje cekaju da ih izronis jednog dana i pomislis da je ona najlepsa, bas za mene.

I onda mi bude bas lepo...