Kako samo jedan trenutak moze da promeni citav hemijski sastav u jednom telu, citav psihicki sklop u jednoj glavi, citav jedan suncev sistem u univerzumu, citavu jednu dusu zarobljenu u staticnosti i savrsenom mirovanju, citav jedan pogled na svet i sve oko sebe, citav jedan emotivni balans dugo vremena balansiran, citavu jednu licnost temeljito oblikovanu, dovedenu skoro do savrsenstva emotivne frigidnosti i apsolutno fascinantne nedodirljivosti, citavu jednu Proslost. Samo jedan trenutak. Samo jedan osmeh. Samo jedan pogled koji datira u secanju od nekada davno, koji ne bledi, miruje bas tu u Proslosti i ceka - taj trenutak. Jedna neminovnost tako dugo ignorisana, toliko puta pokrivena raznim opravdanjima, tako vesto zamaskiravana i vostena najcistijim voskom iscedjenim sa sporogorucih sveca i par kapi dodate arome, u neku beznacajnu figuru koja skretace poglede svojom lepotom sa njenoga smisla i znacaja. 

Jedna jedina kap koja se sporo vukla po ledjima trazeci svoj put ka dnu, povukla je za sobom citavu bujicu, vrele mlazeve i ledene vrtloge. Jedna opustenost nicim izazvana koja nametnula se kao uslovni refleks na tonalitet i intonaciju glasa koji se provlacio preko ko zna koliko saltelita i repetitora, kvareci pravu boju i jacinu, ali postizuci zeljeni efekat i pogadjajuci cilj u obliku endorfinske inekcije direktno u talamus. Glad, kao potreba za prisustvom, glad, kao nezajazljivost ispunjenja jedne zelje uzasno, uzasno postojane i tako lukave i fantasticno strpljive, koja cekala je svoj trenutak da kulminira i zasija u pravom sjaju ne ostavljajuci kao ostatak nikakve dileme i dvosmislenosti za sobom.

Toliko puta izgovorene recenice napokon imaju smisla, napokon su podrzane iskrenoscu, napokon izlaze iz tunela i pod svetloscu obznane daruju fantasticnu svetlost koja se koncentrise u ocima i napeto telo opusta, dovodeci psiho-fizicko stanje u idealni proporcionalni smiraj. Temperatura tela je prihvatila izazov unutrasnje temperature i sada se kao dva ljuta rivala takmice koja ce pre dostici stepen usijanja i opasno visoke zagrejanosti koja diktira pokrete i misli u smeru koji se zove impulsivnost. Nema razmisljanja, samo sprovodjene misli od  samog zaceca do usana, brzinom svetlosti.

U prvom trenutku previse euforicna da bih reagovala planski, setam po kuci, sednem, skupim se na stolici, naslonim glavu na rame, ustanem, setam opet, a onda jednostavno klonem izmedju dve strane rama koji cini granicu izmedju sobe i terase, prepustajuci se savrsenom mraku iz sobe i zavodljivoj svetlosti meseca iznad terase, da pomognu ti malo u docaravanju tehnike opustanja glasa. Kolena su mi blizu brade, glatka i obla, spustam usne na njih dok slusam te pomno kako mi pricas o nekim apsolutno trivijalnim stvarima vrednih slusanja samo zato sto ih tvoj glas izgovara i teleportuje do mog cula sluha, zadovoljavajuci ga kao najgoreg hedonistu tek spasenog sa golog otoka. Akcentujes vaznost polozaja tela u cilju postizanja vrhunca opustenosti u glasu, kao presudnog cinioca - "Lezeci polozaj" - kazes, a ja pomislim kako bih se sa lakocom uspavala u slucaju da te poslusam i legnem. Uspeo bi da osetis fenomenalnu opustenost tih tridesetak sekundi u kojim bih ti verovatno promrljala nesto van svake razumske osnove, nesto krajnje nevazno ali sa letalnom dozom iskrenosti koja odala bi emotivnu ekstazu u koju bi me tvoje saputanje bacilo kao sirovo meso gladnim hijenama. Sapuces navodeci me da spustim ton i prenesem se u neku apsolutno neverovatnu dimenziju levitirajuceg objekta bas tamo negde u nekom mraku iznad nekog dvorista u kome neko nije upalio svetlo jer zeli da u mraku upije svaku hrapavost glasa sa druge strane zice, svako pogresno akcentovanje reci, svaku toplinu koja zaluta spontano u par reci, saopstavajuci ti lepe zelje za laku noc i nadanja za mirne snove koji ce svakako izneveriti ta nadanja.

Mir...za kojim svi toliko teze, napokon je hiruski odstranjen iz moje svakodnevice i zamenjen jednim pogledom koji moze da mi pomera pramenove kose bez dodira, jednim glasom koji me spusta na pod i oblikuje u telesni grc dok paralelno opusta um do nepodnosljivosti, jednom zeljom skrivanom od sopstvenosti, jednim trenutkom koji menja proslost, ne bazicno, ali svakako marginalno - boji je jednom novom bojom, vraca joj sjaj, potvrdjuje nagadjanja i daje odgovore na pitanja koja su vec uljuljkana u svojoj nerazresenosti skoro bila zaboravljena. Omiljeni koktel adrenalina  i endorfina ubrizgan je u venu i osmeh odaje pocast zivotu i zivosti koja vratila se u plavetnilo oka.

Kako samo jedan trenutak moze da promeni citav zivot, vrati ugasenu emociju, ozivi zenstvenost u zeni i vrati onu specificnu slatkocu jeziku koji ce pojuriti kap sa obrve dok klizi ti lagano preko trepavica pa nanize ka usnama, hvatajuci je pre nego bude kasno. Pre nego se utopi u neku poru. Pre nego je ti svojim jezikom prihvatis i nestanes u sebi onako kako ces mene nestati kada me povuces ispod mlaza vrele vode koja magli staklo...onako, kako cu ja tebe nestati u sebi dok se vrelim dlanovima budem naslanjala na vlazni zid otvarajuci ti se do maksimuma i uvlaceci te u sebe do nestajanja...

obozavam te, sejveru moga pogleda koji se vise nikada ugasiti nece...

obozavam te...

obozavam...

Tebe, bitango moja...