Hoces li se sazaliti nad mojim ocajem da ti pripadnem?

Zelela sam tako jako da osetim da ti pripadam, da sam tvoja, da sam ti potrebna makar pola od svih mojih potreba za tobom, da te upotpunjujem, da mozes da me nosis kao mladez u obliku srca, da sam ti kao kiseonik neophodna i u istoj kolicini prisutna, da me pogledom pronadjes svaki put kada pozelis da umiris nemirnu dusu, da me dotaknes svaki put kad rukom posegnes u mraku, da me osetis blizu sebe svaki put kada bolna samoca zapreti da ti burgija po usamljenosti, da me udahnes kad vazduh izgubis, da me sanjas i rukom blize privlacis, da me zelis, da me volis, da me imas...jednostavno da me imas i da ti to radost donose.

Bio je April, blizio se tvoj rodjendan, tebi radostan dan, meni tako vitalno znacajan. Nisi ni sanjao da postoji neko ko misli o tebi i ceka tvoj rodjendan da bi ti se darovao umesto sarenih laza u ukrasnom papiru. Pozvao si prijatelje u obliznji kafic, na pice, a ja sam sasvim slucajno bila prijateljica tvoje prijateljice - znala je da te sa distance posmatram mesecima, da te krisom upijam ocima, da te potajno telepatski dozivam, da se nenametljivo namecem i dodirujem u snovima. Stigle smo u kafic pola sata posle svih, namerno, da bi morao da nam posvetis posebnu paznju. Brzo upoznavanje, sablonska cestitka, guzva, glasna muzika. Pruzio si mi ruku i izgovorio svoje ime ne znajuci da sam mu svako slovo filigranski ukrasila u svojoj svesti, pozlatom protkala u snovima, zeljom izlila u potrebi da ga glasno izgovorim nekada, dok se pod tvojom kozom budem topila.

Bilo je previse devojka pohotnih pogleda, arogantnih drzanja, zeljnih dodira. Obigravale su od tebe cineci me mrvicom u vreloj pogaci, razdvajale nas svojim nametljivim saputanjima, unistavale svaku iskru moguce osame za kojom sam zudela. Minuti su prolazili nizuci se u sate, sati su zigosali citavu jednu vecnost bolno veliku i mocnu u mojoj razdvojenosti od tebe. Posmatrala sam ti svaki usiljeni osmeh cija je usiljenost vesto bila prikrivena savrsenim nizom zuba uokvirenih socnim usnama, ko zna koliko puta ljubljenim, probanim, zagrizenim. Posmatrala sam ti prste koji su obavijali casu punu vina, lagani pokreti koji su je prinosili ustima svakih par minuta.

Guzva se malo rascistila, devojke su se primirile obeshrabrene tvojom neposvecenoscu bas njima, muzika se utisala , usporeni ritam je najavljivao pocetak kraja jedne lepe veceri, a ja sam i dalje stajala u polusenci svog skrovista, ne skrecuci pogled sa tvoga tela koje govorilo je tako puno, a kazivalo nista. Prisao si mi u jednom trenutku, kao da si bas tada primetio da sam pristigla, nonsalantno upitao zasto stojim sama i ponudio casu vina. Osmehom sam ti zahvalila i ti si me na trenutak pogledao sasvim drugacije, pogledom koji te veceri nisi koristio, isijavajuci samo na tren zanimanje koje se ticalo samo mene i trenutka u kome nam se oci spojise nemocne da sakriju moje obozavanje i tvoju iznenadjenost prepoznavanjem istog.

Kasno u noc, ostadosmo sami pricajuci o apsolutnoj neverovatnoci da se ne poznajemo, uzivajuci u temama koje su same nadolazile i spajale nas sve jace i jace. Umetnost se nekako nametnula krajnje neocekivano. Za par minuta ucinila je jedan san stvarnim, jednu zelju ispunjenom, jednu potrebu nepodnosljivo  vecom.

"Podji sa mnom"...

Sapnuo si, a ja kao mesecar krenuh ne pitajuci gde, ne zeleci da znam zbog cega. Sledila sam te u korak, uzivajuci u tisini zore i misteriji cilj ka kome smo lagano koracali sa rukom u ruci, kao stari znanci ili svezi ljubavnici. Usli smo kod tebe kada je prvi zrak sunca stidljivo pomolio svoju toplotu iza brda pod kojim se nalazio tvoj stan. Cutala sam istrenirano, da slucajno svojim glasom ne bih oterala caroliju koja me je opila kao najsladunjavije vino visokog procenta alkohola. Na zidovima su se nalazili sve sami aktovi u crno belim tonovima i tek ponekom nijansom sive koja bacal je senku bujnih grudi.

"Koju nijansu sive najvise volis?"

Nasmesila sam se, presla rukom preko senke i usporeno kazala - svetlu. Prisao si mi i zagledao mi se u lice, koje se grcilo pod tvojim pogledom stezuci bolno vilice i nabreklim usnama odajuci sve akumulirane zelje zeljne prekopotrebnog ostvarenja. Toliko zeljeni trenutak bio je tu, na dohvat ruke, samo jedan dah udaljen od mene, a opet tako nedodirljiv i milionima stotinki udaljen. Sujetna podsvest mi je signalizirala pobedonosno da to je to, da ce to biti to, sklapajuci mi kapke sramno i prepustajuci se tvom pogledu  ponizno. Mogla sam da cujem srce kako kuca i ubrzava puls koji je u vratu stvarao iritirajucu vibraciju izdajnicke potrebe da me prihvatis, prigrlis, prisvojis.

"Pozvacu ti taksi"...Cula sam poznati glas iz sna koji mi je toliko puta pre toga govorio stvari od kojih mi se krv uzburkavala do vrenja. Otvorila sam oci i videla te okrenutog ledjima sa telefonom u rukama.

"Laku noc"...

Potreba je bila abortirana. Koliko li je suza utopljeno u sedistu tog taxija? - bezvezna misao, nicim izazvana proletela je kroz svest dok odlazila sam daleko od tebe...i zora je siva...cudna nijansa sive boje, otkrivena kroz umoran pogled zene koja je jedino zelela da pripada. Tebi.