Sve je počelo na Birfestu. Ili je sve počelo one večeri na poluraspadnutom splavu kod sajma? Ili možda onog, sada tako davnog, dana kada je taj specifično gust i težak udah prvi put pao na dno mojih pluća?

Gledano hronološki, počelo je na birfestu. Običnim banalnim mokrenjem pored reke. Ja sam bila u suknji, i nisam ni završila kada je C. otišla da traži maramice. Bile smo pijane, stoga su mi u sećanju samo slike, umesto kompletnog video zapisa u tehnicoloru. On  visok i zgodan, prišao mi je dok sam spuštala suknju i ravnala nabore, posle par reči smo se ljubili, posle malo ljubljenja... ja sam pobegla. Tražio je moj broj telefona od C. koja je u tom trenutku prestala da se ljubi sa njegovim drugom, i više o njima nismo ni razmišljale.

Zvali su nas svakodnevno, ali nama su ispiti bili preči. Posle par dana C. me je pozvala na slav kod sajma, okluplja se neka njena ekipa, a možda dođe i onaj nafurani što uvek ima gandžu.

Obukla sam košulju koju sam nosila na kongresu, kada sam predstavljala svoj rad iz genetike i povatala se s Dušanom. Bela košulja sa tankim jedva vidljivim vertikalnim koncem boje zlata i skrivenim kopčanjem. I svoje crne starke sa šljokicama, iz Londona, iz vremena kada sam slušala Smitse.

Nafurani narkić je slušao elektroniku i upravo je izašao iz duge veze. Na Košutnjaku je iz svakog žbuna šikljao mrak, a mesec se odbijao o prozore. Pa ipak je rekao Jel mogu da te poljubim? Pa ipak sam rekla Pa možeš.

Onda sam morala da odem u P. da ga zaboravim i da spremam ispit. On mi je slao poruke nepristojne sadržine i oslovljavao me sa mala Antonina, iako to nije moje ime. Tada sam zgotivila Ting Tingse - That's Not My Name.
Nisam izašla na ispit, izašla sam s njim. Vodili smo ljubav u kolima, a onda sam mu sedela u krilu. Ljubili smo se, a Kajli Minog je verbalizovala nedefinisani splet pitanja u mojoj ludoj ludoj glavi - How Does It Feel In My Arms? To veče nismo duvali. Rekao je Radiš me bolje od skanka.

Za sve to vreme C. i ja smo dabl-dejtovale. Možda je sve počelo od američkih filmova?
A taj V., što me je krvoločno spopao ono veče kad sam urinirala pored reke, bio je pažljiv, visok, zgodan i crn. Išao je sa mnom do ambasade kada sam dobila vizu na tri godine. Bio je tužan.

Pa ipak ja nisam mogla da se otkačim od tih suvih usana, bradate glave nakrivljene ka desnom ramenu, magičnih ruku i debelog stomaka ispod kog je raslo nabujalo voće moje požude. Kada smo svršili u isto vreme napisala sam na prozoru njegovog belog auta: Milica + Peđa.

Bila je subota kada smo se svi našli kod C. Ona je sa svojim dečkom otišla u drugu sobu a  V. i ja smo ostali ispred tv-a. Počeli smo da se skidamo, ali prekasno, ja sam već bila zaljubljena. U sred tog čina iskrsla mi je faca onog debelog narkomana,  pilula za dan posle, aptotekarka koja mi kenja, i taj osećaj posle druge doze - na dnu stomaka bezbolan grč, ili krik, ili vapaj nekog nepoznatog glasića. A možda samo gadan trip. Dan posle toga još jedan stih sa njegovog radija - Nismo svi (iz ljubavi) došli na ovaj svet.

Zajecala sam, tiho ali produktivno. V. je polako izašao i pitao šta nije u redu. Ja sam ćutala sledeća dva sata dok se nije umorio od pitanja i otišao.
Onda sam nastavila da plačem.