E ovako. Izašli smo Dušan i ja jedno veče, sad već pre sto godina, on je opet onako bajno i besprekorno mudrovao, ja nisam mogla da verujem da postoji neko tako pametan i razborit, i onda negde kod mog ulaza, sasvim nepripremljeni smo uleteli u nekakvu priču o nama. I Dušan je prvi put od kako smo se po-va-ta-li počeo da priča o svojoj devojci, tj. njegovoj ozbiljnoj vezi koju on jako oz-bilj-no shvata, i naravno da bi njegove namere bile drugojačije da je i sutacija drugojačija, ali prokleta situacija to nije.

I tada sam ja rekla da je lepo što je tako iskren, uz sve druge kvalitete koje poseduje, ali da se ja ne mogu zadovoljiti samo pričom, i da je najbolje da se više nikada ne vidimo. Moja mila majka je, kao i uvek kada mi treba njena majčinska ljubav i podrška, stajala pred vratima i urala s kim se to vucaram do četiri ujutro. Za uzvrat sam joj otvorila svoju crnu dušu rekavši da je stvarno glupo da se cimam oko nekog mudrosera sa devojkom samo zato što je pametan, demonstrator i sa prosekom koji teži desetki. Ona je na to, puna neke iskonske blagosti, (koja se javlja na ključne reči: kolega, demonstrator i prosek) rekla: Za takvog muškarca se vredi boriti.

I odlučila sam da ću to i da uradim. Vidite, moj Dušan sem što je jako načitan i mudar i što je oformio svoj pravac u filozofiji (!), pomalo piše. Pa mi je tako, pre nego što će mi saopštiti svoj polubračni status, dao da pročitam neke njegove pesme. Naravno, on je mahom skoncentrisan na filozofske tekstove i traktate, a poezija mu dođe u trenutku, hoće reći, ne smatra sebe nekim pesnikom. U poeziju samo izletuje.
A ja sam se puna besa i duševnih suza plašila da uopšte pročitam te pesme i strepila od njihove snage i izražajnosti, ali zarad pesnika u sebi, onog koji u poeziji živi mesto da samo doručkuje na travi, izvadila taj papir i počela da čitam. Međutim, moji strahovi, nažalost ili na sreću su bili potpuno nepostrebni. Ne znam koji bih stručno kritički termin upotrebila za Dušanovo pisanije, ali ono što mi ovom momentu pada na pamet i savršeno opisuje taj spoj izlizanih slika i predvidljive rime jeste – bljuvotina. Moj Dušan nije imao tri blage. Ali dobro, reče čovek da nije pesnik.

I tako sam ja odlučila da se borim za njega, i to oružjem kojim sam mogla da pobedim, i njega, a sto posto i tu njegovu devojčuru. Odlučila sam da mu napišem pesmu.
Ali to nije nije smela biti bilo kakva pesma, to je moralo da bude moje najbolje delo, jer je po prvi put imalo jasnu svrhu. Pesma posle koje će se on besnadežno i potpuno zaljubiti u mene, ostaviti devojku, oženiti me i moliti da mu što pre rodim sina.
I ceo sledeći dan sam lupala glavu, u amfiteatru, u vežbaonici, na Slaviji, u Srpskih vladara, kod Moskve, u svom krevetu, u telefonskom razgovoru. Mnogo sam razmišljala, pesma mi nije dolazila. Onda sam malo čitala Silviju Plat (roman), i skrooooz se poistovetila, u kratkim pauzama između poglavlja sam i dalje piskarala i rimovala, počela je da me boli glava, a nijedna strofa nije bila potpuna.
Tek negde izjutra imala sam svoju pesmu. Ali nije bila ni nalik onome što sam želela. Htela sam da bude vrcava, vesela, pomalo namćorasta i sujetna, da kaže sviđaš mi se mada si nikakav, a ispala je setna i krajnje željna ljubavi. I dalje je govorila da se ne može do kraja odgonetnuti, a la Springstinova Secret Garden, ali na jedan izbrazdan, ožiljni način. Silvija je bila kriva.
U dok sam je isčitavala po neki drugi treći put, zazvonio mi je telefon, a sa druge strane čula se Maja rada da priča o nekom liku. Tada sam odlučila da joj pročitam pesmu. Prvi put ja sam čitala svoju pesmu. Trebalo mi je deset minuta da prestanem da se cerekam i Majninih pedeset ajde više počni, i posle trećeg stiha sam konačno uspela. A Maja je ćutala, a onda rekla da se skroz naježila. Rekla je i da ne može da veruje da sam to ja napisala. Rekla da je će Dušan da padne na dupe. Rekla je da mu je obavezno dam.
Zatim sam se čula sa I, pa sam i njoj pročitala pesmu. Ona je rekla da je pesma jako lepa ali da se vidi da sam totalno prsla za njim i da mu nipošto ne dajem jer ću ispasti paćenica. On neće raskinuti s devojkom, a ja ću ispasti paćenica.
Onda sam pozvala J. J. je mi je zamerila jedan detalj iz treće strofe, a onda rekla da će mu se pesma svideti ali teško da će ostaviti devojku. I da šta god da odlučim, ona će biti tu za mene.

Nisam znala šta sad treba da radim, poznavala sam pesmu ko svoj džep, ko što ću jednom svoje dete i nisam mogla da je sagledam očima objektivnog posmatrača.
Ceo taj vikend sam čitala Daviča. Hanu. Jebote, kakva pesma. Jebe kevu većini pesma na našem jeziku, i prosto ne mogu da verujem da su nam punili glavu onim srbijama i ostalim komunističkim baljezgarijama, i to kad smo bili puni hormona i žudeli mahom samo za jednom stvari, a da nam na Hanu, bibavu i ko usta punu, nikada nisu skrenuli pažnju. Onda sam sela i Dušanu napisala još jednu pesmu. Obožavala sam je. Ceo dan sam je čitala, bila je to moja Hana.
Pa sam pozvala J. i pročitala je njoj. Rekla je da mi pesma do kraja gubi ritam i ujednačenost, i skroz me izbedačila. Onda sam joj čitala nešto od Daviča i ni to joj se nije svidelo.
Onda sam se našla sa Dušanom. Šetali smo i pričali i mnogo me je nervirao. Shvatila sam da je licimer koji drugima servira priče o moralu i etici, a koji ima devojku a meni se mladićem kazao kad ga vođah ga prema reci. Posvađala sam se s njim, nisam mu dala pesmu, ni jednu ni drugu, i to je bilo to.

Bila sam tužna, možda sam pustila neku suzicu, iz oka, slanu, a već sutradan sam išla put Vojvodine, kod C-ine sestre na svadbu.