Danas sam htela da pišem o mojim omiljenim pesmama. Međutim nešto sam se izbedačila, a te pesme su žive i malo buntovničke, za topao vazduh muvanje vatanje i šta ti ja znam. A ja juče bila kod C. u A. Njen tata je pravio veliki ručak pa smo mi sele u voz sa plastičnim sedištima i posle četiri sata stigle u jedan od najvoljenijih gradova na svetu. Još sa vrata C.-ini su povikali Stigla nam deca!, deca u množini iako smo bile samo C. i ja, pa nam je C.-in tata dao po deset evrića za osmi mart, a onda smo pržile mesce (C.-in tata uvek tepa hrani), pa krompiriće na saču, pa je došao Ivan, muž C.-ine srednje sestre, koji neverovatno likom pokretom i rečju podseća na moju istoimenu rak ranu pa često blenem u njega kad ne gleda i ne mogu da beknem kad mi se obrati, a C. se smeška i namiguje mi.

Kad smo krenule u grad već je pao mrak. A nad malom uzbrdicom u centru, beo i osvetljen iskočio manastir jednog Nemanjića a meni došlo da obuhvatim rukama ceo taj grad i C. i njene mamu i tatu i ona dva moja bivša što im je ovde rodno mesto. C. me je malo pustila da se zanesem, pa smo nastavile do diskoteke. Bilo je zagušljivo i prispavalo mio se, odlčila sam da pustim da veče proklizi pored mene... onda sam videla D.-a. Stajao je skroz uza zid u nekom ćošku. Neupadljiv i sladak, na onaj ljubak raznežljiv način. Prišao mi je, pitao što se ne javljam i još sijaset nekih stvari dok sam ja shvatala da mi se ljubi i vodi ljubav s njim. Pa sam ga pitala da li hoće da se malo prošetamo.  Možemo, ali samo da pričamo, rekao je, jer ja sad imam devojku . U trenutku sam pobesnela i teme mi se naježilo, Ma neću da pričam, otišla sam, a C. mi samo rekla da se setim šta sam mu sve radila. I setila sam kad smo ležali u njegovoj sobi, napolju je padao sneg u sezoni svinjokolja, a unutra nas je velika peć na drva navodila na neke stvari, D. se zarumeneo i još nešto ispod ćebeta, a posle toga me je u mraku pitao, podvlačeći reči prstima negde dole u meni, da li želim da opet budemo zajedno. Ja sam se obesno okrenula i rekla da je bolje ovako.

A imala sam možda još samo jednog takvog sličnog D.-u. Mislim tako zaljubljenog u mene. To su oni dečaci posle kojih shvatiš šta to ljudi žele da nadoknade kad se otkidaju od alkohola ili vutre, ili pričaju gluposti i psuju, oblače štras i neke idotske životinjske dezene, pa se slade pričama kako su opaki neuhvatljivi ili šta već, a Njega šutnu kao psa pošto su mu halapljivo iscrpli svu poslušnost i ljubav, i bez griže savesti otpočeli sa pijančenjem i savatavanjem. Da bi na kraju priče završili u ćošku diskoteke crkavajući od zavisti.

I nastavili da večito traže kao neke odgovore, i udubljuju se u neke plitkoće i stalno nešto pate, i za sve to vreme ne prestajući da seru seru seru...