marakroft na tajnom zadatku...

29.5.2010

Дирка

Крај школске године. Припремају се разне свечане академије у којима ја, наааааравно, зар сте сумњали , наступам...па матурски рад...па припрема за пријемни на факултету...а сад ме још шаљу и у дом ЈНА, они имају неко такмичење у певању, па да им ја увеличам скуп...( боже колика речениица! )

Одлазим, наравно, у речено ми време, ја увек све радим како треба...улазим у салу....и...чаролија!

На бини – он...мушкарац мог живота...негде даалеееко у свом свету...свира Турски марш...био је то најлепши Турски марш који сам икада чула, на најраштиманијем пијанину који сам икада видела...

Успорени снимак: Ја стојим негде на половини сале...слушам...гледам...гледам...слушам...ја тек сада схватам колико чула имам...ја бих да додирнем...ја бих...тог мушкарца мог живота...зашто сам у мајици и патикама...требало је да се дотерам...о, та мелодија...он диже поглед...престаје да свира...и тако се гледамо...гледамо и знамо...знамо да се знамо...

Силази са бине и полако ми прилази...а ја...ех, јааааа...па ја наравно, шта сте мислили, окрећем се и бежим, као тражим своју екипу, као...не знам ја баш шта тражим...ма, не среће се мушкарац свог живота тек тако!

Налазим екипу са којом наступам...близанци у војсци...свирају гитаре...а ја певам...договарамо се око песме...причају они нешто, почињу да свирају, а ја певам...седимо у холу...читав хол одјекује...нисам ја свесна тога...ја певам те речи љубавне...и на :“ А јооооооош те воооолим, вооооолим, воооолим, не могу без тебееееееее...“, подижем главу и видим те очи...о, те очи! У мене гледају! Ја наравно остала без гласа! Близанци се радују, кажу супер је то, победићемо ми...ићи ће кући...а те очи мене гледају, а те усне...мени се обраћају, просипају свој баршун по мени...“ Ти студираш соло певање?“ Ха! Ја ! Добра фора!

„ Не...што питаш? “, о боже, глупаче! Па могла сам нешто паметније...па могла сам...“ Зато што имаш диван глас. Многе моје колеге би ти позавиделе. “

Чуј, колеге...јесте мушкарац мог живота...јесте да ове јамице на образима, уф...не дају ми да мислим...да ове усне не говоре изговорено...кажу...меке смо, топле смо, ту смо, дођи...

„Уозбиљи се!“, викнем себи у себи!

„ Какве колеге?“, питам тихо...

„ Моје колеге са академије...могу ли и ја са вама да наступим?“

Близанци скачу по ходнику...ја гледам у мени пружену руку : „ Ја сам Вук. “...а ја збуњена, замало да кажем...пружам дрвену руку која се топи у његовој мекој и топлој...“ Ја сам Аска !“, на срећу, нисам то рекла...мрмљам своје име, видимо се сутра, одлазим...о, боже шта се то мени дешава?

...и шта ради тај осмех на његовом лицу...осим што ме обара са ногу...

                                                            *

Данас је наступ. Треба да обучем нешто скромно и смерно због амбијента, ипак су то војници, скренула ми је разредна пажњу...а ја бих кринолину, ону Пепељугину, кад иде да се сретне са својим принцом...

Бирам белу, дугу сукњу и блузу са 100 карнера...идем овако ружна и чупава да певам...идем...да још једном видим човека свог живота и да ту ставим тачку. И кренем даље.

Долазим на време (увек то радим, врло често и пре времена...саму себе нервирам понекад ), чекају ме близанци, добро наштимовани...и осмех...и осмех мене чека...и јамице на образима...тако блудне...откуд ја овде уопште и зашто сам оно дошла?

...и та рука...куда ме води? Хоће ли вечно тако? Седамо у први ред сале...сала зелена од униформи...пууууна војника...конферансије најављује...а ја тек тада схватам да ми ни један једини пут нисмо пробали песму...мислим ја и човек мог живота...и гледам у те очи, знам да је одговор на сва питања ту, тек сад видим и да су и све боје света ту...и зелена и плава и сива...а оно мало бело...па то сам ја! Сигурна, безбедна, сакривена у те огромне трепавице...ништа ми не могу ни добацивања, ни звиждуци...

Он седа за клавијатуре и почиње да свира...близанци првим акордима утишаше публику...а ја несвесна свега, осим тих очију певам...пееееееевам...

...тишина...бесконачно дуга...и онда аплауз...дуг, искрен. Мене мој осмех грли и води са бине...да победили смо...

Близанци добили наградно...па ајмо на сок...ту у башти...причамо...смејемо се...знам да је то једино место на свету где треба да будем , једине очи које треба да гледам, једине усне које желим да љубим...савршен тренутак...

Прилази војник са портирнице и каже ми да ме тражи мајка...устајем...здравим се...кажем : „ Видећемо се...“, а мислим- растајемо се...

Мама је дошла...јер, забогаааааа , ја увек долазим на време...а сада касним...а она брине...

Послушно идем кући. Ја увек радим оно што треба. Што је исправно. Ја увек...

О, не брините...било је то најлепше лето...

Безразложно дуго се спремам...облачим бело плаву хаљину од француске чипке...обувам беле балетанке...улазим у башту Дома ЈНА са друштвом...кажу имају добру музику...ја улазим, а музика престаје да свира...не обраћам пажњу...а онда...онда почиње песма са мојим именом...некако знам где да погледам...некако ми се осмех сам краде док сусрећем те очи...све речено...

Нађох ову причу сређујући таван...ја увек све радим како треба...чувам сећања док не постану успомене...

Прошло је од тада доста година...било је то заиста дивно лето...лето се претворило у јесен...( следећи левел, како каже мој мали комшија Тадија ), а јесен у обавезе које се морају обавити онако како треба...ја факултет...он постдипломске у Америци...

Последњи пут видела сам га из тролејбуса...срећна што сам пронашла место за свој умор...кад, на прозору рука! Раширени длан...онај исти који најлепше на свету свира Турски марш на најраштиманијем пијанину на свету...и очи...и јамице што се смеју...Ја прислањам длан са друге стране стакла...прислањам длан на длан мушкарца мог живота...гледамо се...тролејбус полази...све речено.

Знам да се никада није оженио. Знам да нема породицу. Знам да је у Шпанији. Знам да ради као професор у некој приватној школи...

Ма, све знам...а толико тога бих га питала...и зашто дирка на пијанину моје ћерке звучи мало раштимано...

07:51, 29.5.2010 Poslao bez

Kad se sretne čovek svog života, postajemo sve Aske. Igramo po poljanama želja, jednog trenutka tek. A tada se nešto uvuče u nas. Duboko. U onaj čuveni niz gena. Prevaziđe biologiju. Jer dušom svojom postojimo.

12:38, 29.5.2010 Poslao Anoniman

Tvoj komentar mogao bi u moju pricu...
Sve receno ...
HVALA

05:55, 30.5.2010 Poslao Anoniman

Ova prica uskomesa puno uspomena...kao da sam i ja negde tu u pozadini i sve posmatram. Kako je nekada bilo veselo u dom-u JNA....good times

12:58, 31.5.2010 Poslao marakroft

Ti i jesi tu...
da...bila su to lepa vremena...zasto to tada nismo znali...

21:25, 7.6.2010 Poslao nina

E,kraj ove price sam cekala,izvesno
vreme,i docekala,ali ne ovakav kraj.
Hocu neki srecan zavrsetak..ipak,
jeste jako lepa,dopada mi se,i jeste
tacno..nikada se ne ostvare one ljubavi
i nekako se nikada ne zaborave