marakroft na tajnom zadatku...

Кажеш ми: „ АЈДЕ НАПИШИ У СЛЕДЕЋИХ 30 СЕКУНДИ СВЕ ШТО ТИ ПАДА НА ПАМЕТ “...еј...а ја памет одавно немам...све је рутина...
...али написала бих...написала бих како бих волела да одемо у парк...и да нађемо клупу...али не ове сад модерне, три даске и ништа...него онако баш клупу...оно...ковано гвожђе, наслон...клупа права! Нема ни једне клупе на коју љубав није села...и тако ти седнеш...завалиш се...рашириш руке по наслону, а ја се некако, ево леееепо видим у глави, шћућурим у твоје крило...тако баш да могу да видим небо и тебе...какав поглед! За незаборав...
Небо непрегледно...по који облачак развучен по плаветнилу ко шећерна вуна на вашару...по која грана јасена, тек онако да зазелени призор, уз очи да ти се слаже...а ти...ти благо нагнут, у мене гледаш са ишчекивањем и пажњом...ко да се мали осмех крије ту...у углу усана...онако дечачки...онако ко кад се одрасли мушкарци збуне...а неће да признају...
Сад ја треба да ти причам...а кнедла ко диња у грлу...ко да прогута ту дињу што зри оволике године...ево и сада док ово пишем расте...храни се мојим страхом, неспокојством...боље у небо да гледам...или да жмурим...или да нам се погледи сретну...или...да пустим дињу да ме угуши...
...а да могу...рекла бих ти да је једног поподнева дошла моја мајка са резултатима. Из Дома здравља. На њено име. А резултати моји. Позитивни. Не сећам се разговора. O д тада више нисмо блиске. Не могу да замислим како јој је било. А ја...остављена... са малим парчетом папира и једним плусом који значи живот у мени...
...а да могу... рекла бих ти...о каква је то бура била! Таласи страха, панике, љубави, мржње, усамљености, огорчености, отупљености, збуњености, неверице...све ме то ударало...а ја ко малени камичак котрљам се по литици некој...и одједном огроман талас поклапа ме, баца у неку увалу...огроман талас...највећи на свету...огроман талас среће и спокојства...мали срећни камичак испод плавог неба...као што је ово сад...само тебе нема...ма и да могу ову дињу да прогутам...ма нема тих речи...
...знам...врпољио би се ти на клупи...оној правој...кованој...сад бих те већ гледала у очи...храбра...као што сам онда била...никад храбија...понекад мислим да сам сву храброст која ми је на овом свету била намењена тада истрошила...ово сад...ма само се правим...
...а да могу...гледала бих те у очи и рекла ти све оно што сам ти онда у сновима говорила...да могу све сама...да НАМА није потребан неко ко нас оставља...да те не желимо у нашим животима...да сам срећна...да те желим заувек уз нас...да ћу бити најбоља мајка на свету...да ћеш бити најбољи отац на свету...да си кукавица...јоооој шта сам ти све говорила...у сну...у полусну......у очи ништа...не знам зашто...не сећам се...можда ми је било мало тридесет секунди...
...а да могу...рекла бих ти какав ми је бол све узео...у једном тренутку...страшан раздирући бол који треба да те подели на пола...а дели те на празнину...и нема плавог неба...само црвено...док не потонух у црно...
... захладило...још увек седимо на клупи и ти склапаш руке око мене...исте оне руке, исто онако како су ми онда недостајале...
...да...после ко зна које твоје авантуре помирили смо се...
...када смо први пут после свега водили љубав плакала сам...питао си шта ми је...ја рекла: „ Ништа...“, кроз грцај...и грлила те дуго...
...а да могу...рекла бих ти да сам тада схватила да те волим.
...а да могу...рекла бих ти да сам веровала да те не могу усрећити, да заслужујеш боље, да заслужујеш породицу коју ти ја не могу пружити...колики је то страх био да не посумњаш како ми се утроба уврће кад гледамо децу како се играју, а теби осмех озари лице...
...да...рекла бих ти да је пола мене умрло...а да сам другу половину мене решила сама да сахраним...оставила сам те...са изговорима глупим да глупљи не могу бити...а ти у неверици...требало је времена да те убедим...а мало је фалило да ти све кажем...мало...
Када си после моје операције ушао у собу са букетом цвећа од кога се ниси видео...да...фалило је мало...
Онога јутра када си пошао у војску...када сам ти дала цуцлу...да...фалило је мало...вероватно си мислио да сам луда...а ја сам се растајала са собом...не са тобом...
И тако се растадосмо...ја са собом...а ти ...
Боже...колико сам те волела када си постао отац...
...све бих ти то рекла...да могу...
Овако...чувам своју кнедлу у грлу...лешкарим у твом загрљају, на клупи...држим те за руку...
Прошло је много времена...много више од тридесет секунди...
Обећала сам ти да никада са тобом нећу причати о прошлости. И нећу. Ево...и на клупи сам ћутала...и да хоћу да ти кажем...не могу...
Узимам те за руку, устајемо са клупе...оне коване...
Небо полако гаси светла...спуштају се небеске завесе, враћам се у стварност...
Чекам да ме питаш: „ Како си?“, а ја да ти одговорим: „ Добро...“
Чекам да слушам о твом узбудљивом, испуњеном животу и да се радујем...
и да...
често ми кажеш да је живот само један и да га треба живети пуним плућима...
Треба ли ми већа срећа од тога? То значи да то што покопах себе није било узалуд...
Чекам те на клупи...

25.5.2010

ТРИДЕСЕТ СЕКУНДИ

O meni

Linkovi

Kategorije

Poslednje napisano

Prijatelji