marakroft na tajnom zadatku...

Е каже ми сад један друг, као ја тужно пишем...ееееј...ЈА тужно пишем...
...а да ме само види...ма самој себи сам смешна...ево...5 минута тражим ж...
Седим на сопственој нози док ми се не удрви па онда храмљем по кући...и моје куче ме чудно гледа...па се вратим...па док се сетим шта сам оно хтела...или шта оно нисам хтела да напишем...ево...таман сам лееепо почела да пишем, звони телефон, а ја не могу да отпетљам ноге...сопствене ноге...упртљала их на столици ко буда...уместо да лееепо седим ко дама и куцкам...ја упртљала ноге...једва стигох до телефона...
...а баш сам лепу тему нашла...
Идем јутрос улицом ( а где би друго ишла? пустињом? ) и лепо видим човека, гледа баш мене и смеје се...ухх...слатко се смеје...бацих онако поглед испод ока, ма нее ...баш се мени смеје...ја ваљда разрогачила очи...а он лепо каже: „ Добар дан!“ , и смеје се и даље...обрве ми саме праве латинично в... „ Ма шта се овај смеје ? “, мислим се...не познајем човека...ал ајде, климнем главом и мрмљам нешто као добар дан...није тешко бити фин...чак и кад ти се неко слатко смеје у лице...кад ...види њега! Он би да прича! Ко да се знамо! Каже: „ Нисте на послу? “ , ууу... видим ја колико је сати...сад ће да ме смара да му објашњавам тарифни систем, нешто машем главом, гледам куд да шмугнем...ал он упоран! Пита ме лепо човек: „ Па ко ће вашим потрошачима да објасни како им стоји ствар? “, и смеје се, јоој, како се смеје...слатко...Трепћем испред тог човека...и сетим се...јоој, сетим се...
како у земљу да пропаднем...тууууу ми је место...ако, тако ми и треба...и почнем и ја да се смејем...лепо провали бујица смеха од некуд...нисам ни знала да је ту тај смех...смејем се са странцем на сред улице...ма... да је и пустиња исто бих се смејала...пружамо руке, здравимо се, оде он са својим мислима смејући се...одох и ја...ево и сад ми смешно...
...био је то један онако баш „ фини“ дан на послу...ја ко и увек фина са комитентима...стоти по реду улази и са врата почиње са гомилом питања...зашто, а од када, а докле, а због чега...јооој гомила питања, а уопште не чека одговор...не видим ја човека...ја видим потрошачки број, гледам картицу, тренутни дуг...хоћу лепо све да објасним као и увек...чак покушавам да дођем до речи...ал не вреди...питања ме лепо затрпавају...само нос ми вири...морам нешто брзо да урадим...уозбиљим се, озбиљно се уозбиљим и озбиљним гласом лепо кажем:
„ ГОСПОДИНЕ...МА СВЕ ЋУ ДА ВАМ ОБЈАСНИМ, СВЕ ЋУ ЛЕПО ДА ВАМ ОБЈАСНИМ...САМО ДА ПРВО ВИДИМ КАКО ВАМ СТОЈИ СТВАР!!!!! “

...тајац...
Ћуте сви у канцеларији...ја набила главу у монитор, гутам кнедлу, ма себе бих прогутала...ал декламујем све што треба господину...господин мудро ћути, више ништа не пита ( а и шта да пита ? )...мрмља нешто и оде...

...ови моји у канцеларији ћуте...где смеју нешто да кажу...а лица им искривљена од смеха...

...ехх...и дан данас зазвони телефон и неко од колега љубазно замоли да видим како том и том потрошачу стоји ствар и колики му је дуг...

...и ето данас се исмејасмо слатко, господин и ја, за све што тога дана нисмо...
Може ли за смех да буде касно?

...и после нека ми неко каже да ЈА тужно пишем...ко зна колико сам слова појела...и ево опет вадим неког ванземаљца из тастатуре...

...а ако некоме нешто није јасно...слободно нека ме пита...

25.5.2010

Може ли за смех бити касно?

O meni

Linkovi

Kategorije

Poslednje napisano

Prijatelji