marakroft na tajnom zadatku...

22.1.2011

Davanje...

Nekima je prvi put. Poznajem taj dodir. Neizvesnost i uzbudjenje u drhtaju...

Neki to rade polako...

Nežno.

Radoznalo.

To je prijatan dodir. Takvi te ne odbace odmah. Poštuju te neko vreme...

Ima bahatih. Onih koji nikoga i ništa ne cene. Takve osetim i pre dodira.

Uplašeni...čak i oni mogu biti grubi u želji da prikriju svoj strah.

Uzimaju ljudi na razne načine.

Količina pažnje proporcionalna je količini potrebe. Nema tu velike mudrosti.

Mene najčešće samo konstatuju. Sete me se onog trenutka kada moje prisustvo postane neminovno.

A svi dodju do toga.Svi. Svi koje do sada poznajem.

Ponekad osećam ljutnju zbog toga. Ponekad tugu. Ponekad ravnodušnost. Zavisi kome trebam.

O, da! Oni koji me na prvi pogled i ne primete...tada me traže.

Tek tada shvate moju suštinu.

Shvate da bez mene nema glasa...nema smeha...nema želje...nema slika...nema uspomena...nema nikoga...i ničega...bez mene...samo mrak...i tišina...

I tada su spremni na sve...samo da bi dobili malo mene...malo moje energije...malo moje snage...mnogo je takvih...

I ja im se dajem. Uvek. Nesebično. Kakvi god bili. Takva mi je priroda. Suština. Volim sve da zadovoljim. Da se osetim delom njihovog zadovoljstva. Da čujem smeh. I plač. I ljubav. Da se igram. Da iščekujem. Da posmatram. Snimam. Život...

Volim da se dajem. Volim trenutak spajanja, ma koliko do tada bili razdvojeni.

Uživam u spajanju...

Tada život teče kroz mene.

I nije važno što će me opet zaboraviti u nekom mračnom ćošku...

Uvek je tako...ostajem tu do onog trenutka kada me se svi sete...a sete me se...

Svi...

Svi do jednog...

Ipak su to samo ljudi...

A ja punjač za mobilni telefon...

27.10.2010

Želja...

Noćima nemam mira zbog tebe. Ni sna. Bojim se noći. Ležem misleći na tebe. Iščekujući. Večeras sam setna. Uzbudljiv dan. Dobra energija. Reči dugo iščekivane. A sada žudim za spokojem... Oko mene neuobičajeni mir. Grad zavučen u svoje snove. A ja svoj san nikako da odsanjam...zbog tebe...

Puštam da topla voda odnese svu napetost. Tuširam se dugo. Dodirujem tvoje tragove na mom telu...i strepim...

Pažljivo biram parfem...možda je tu tajna...

Odlažem da legnem...Kroz prozor posmatram mesec...pun je...možda je to razlog...

Ležem.

Pokušavam da ne mislim. Ne vredi. Opet si tu. Osećam te. Nemam kuda. Talasi osećanja se smenjuju...bespomoćna...besna...rešena na predaju...rešena na pobunu...iscrpljena...

Mirno ležim. Telo mi je u grču. Bojim se da ću u tebi...ako se opustim...topla i meka...tu...ponovo probuditi tu užasnu želju...taj nagon...za produženjem vrste...

Žmurim. Žmurim jako. Kao da ću žmurenjem postati nevidljiva...

A ti si sve vreme tu...puštaš me da čekam.

Prodireš u mene. Ćutim. Ne dišem. Noćas moja želja raste...želim da prestane...želim...

Polako primičem ruku...želja rasprsnuta u trenutku...

Osećam svoju krv na dlanu...Nije važno...Gotovo je...

Jedan komarac manje.

4.10.2010

Dok dan prolazi...

Dok dan prolazi...

Čovek mili, gmiže globusom

Verujući u veličinu budućnosti

Kada zaboravi sadašnjost...

Moja je u meni. Deli me- kao nekada ja nju  na onu sa njim i onu bez njega. Ima li nade? Moje bele rukavice ostale su na njegovom dlanu...bez mojih ruku. Ne plačem. Nikoga ne krivim. Sve je zavisilo od mene.

Divno prolećno popodne. Naši pogledi presijavili su se na suncu. U nama zraci prolaznosti. ( Vi ne zate ništa ni o njemu, ni o meni...) Jedan davni dogadjaj ( kako smo sitni u ovoj reci nezaborava ) zamrsio se izmedju nas. Ostala sam sama. Bez rukavica.

Dok dan prolazi ja je slutim...

Nešto se pomiče u meni. Na svetu je samo prolaznost stalna. I čemu?

Je li istina, je li istina da je tvoja ljubav lutala kroz vekove i svetove tražeći mene?

Čemu sam služila sve ove godine? Sad kad ništa nemam –sve je moje. Onako kako ja to želim:

On sada nije sa njom. On ljubi moje bele rukavice od čipke. ( Možda i od morske pene. ) On šapuće moje ime. Tu pred vratima je.

Ja ustajem da bih mu otvorila...opet je trenutak prolaznosti i zanesenosti pukao preda mnom...Fotelja mi je sve bliža, ljulja se na nekim talasima, ostajem da plivam nad njom...

Dok dan prolazi, ja je prepoznajem...

Možda i život postoji samo zbog trenutka kada doživljavamo lepotu. A kada umire?

Znam. Lice mi je bledo. Bolne su oči na njemu. Ruke su bele...belje nego rukavice...Usne imaju molbu...ali njega nema...

Znam. Imena nam više nisu zajedno. A onda...ranije...bili su trenuci nedovoljno cenjeni da bi postali večnost. Ko će nositi moje bele rukavice posle mene?

Dok dan prolazi , ja je osluškujem...

Sama sam...sama...( Nema ni mojih belih rukavica! ) Svet je mrzovoljan ( ili sam ja tupa za njegove životne mirise...)

Dok dan prolazi, ja osećam njene prste...

Hranili smo se osećajima. Ostajali budni kao mlada noć jutarnja. Sanjarili smo prepuni nežnih strasti. Svežinom noći sazrevali su u nama bezazleno i nečujno leptiri zore i jutrom bi sa naših trepavica u sunce se vinuli...a mi bi ostajali ušuškani ne misleći o prolaznosti.

Dok dan prolazi, ja osećam njen hladni dodir...

Uz stepenice se polako penju zvuci tanga...u daljini neko svira taj tango što budi sva čula...uz bedra se penje taj tango...kao tvoje ruke nekada...Kroz prozor ulazi život koji toliko voliš...raspuštam kosu...uplićem tebe da budemo jedno..O, kakva radost!

Otvaram prozor. Tiho, kao da se bojim nekoga da ne probudim...Sebe. Drhtaj vetra na mom vratu. Kao tvoja ruka onda. Zatvaram oči i tu si...prilaziš lagano...Tvoja ruka putuje po mome vratu...I budi. Budi osećaje za koje nisam znala. Toplota u obrazima spušta se. Taj drhtaj... u utrobi mojoj...sada znam zašto smo stvoreni...Ko to sumnja u suštinu života? Ona je tu...u nama...Drhtim i tada i sada. Naslanjam glavu na meke jastuke. Kao na tvoje grudi. Ja nemam kuda. Moj je život – život bez prošlosti...budućnost će uskoro proći...

Dok dan prolazi čujem korake...

( Njegove ili njene? )

Prvi kraj:

Posle mnogo godina ( vreme ima dugačke korake ), uzimam svoj stari dnevnik. Te sam noći zaista čula korake.Dok mi je u mislima bila prolaznost, pred vratima je bio on...sa mojim belim rukavicama na dlanu...Danas, dok dan prolazi...otrgnuti smo od prolaznosti...a naša ljubav sve bliža večnosti...

Drugi kraj:

Ako se ne sećate ovog dogadjaja, to je zbog davne prošlosti u kojoj se dogodio. Stranice novina u kojima je pisalo o njemu požutele su mnogo pre nego par belih rukavica. Otrgli smo ga od prošlosti, od prolaznosti...Izveštaj policijskog inspektora o dogadjaju koji se dogodio u noći 19.. godine: „ U hotelskoj sobi, pored mrtve devojke, nadjeno je ovo pismo i par belih, čipkanih rukavica. “

Treći kraj:

9.9.2010

Misao...

Bacam se u sebe, plovim nekom rekom
neverovatnom i drskom, valja me po telu ogrubelom i mrskom. Udaram o kosti trule, nevoljene...lome mi se ruke modre, ogoljene. Al' visoko gore, negde prema glavi vidim nesto...dira me ta tajna k'o jedina nada. Dal' je moja ruka il' tudja u misao stavi? Moja! Verujem i za to se molim! Za tu tajnu il' za ruku...nema smisla misliti o tome. Jedino je vazno sto pronac' cu spas...svojom mislju i u telu svome...

8.7.2010

Љубав је вечна...док траје...

Пре неко вече пуна кућа к'о по обичају. Скупило се друштво моје ћерке. Није што су наши, ал` стварно добра деца. Креће прича о музици, журке неке ових дана, припрема за море и оп! К`о гром из ведра неба, Инанина другарица ми каже: '' Причајте нам како је Ваш бивши дечко хтео да се убије због Вас!''

Е, ето ми баш ! '' Причајте, па и ми Вама све причамо! '' . Одакле ли само извуче тај аргумент...ето ми кад хоћу другарски однос...нееема тајни...Удри ја...као нећу да вам сметам децо...ма не вреди...тек сад сви чекају! Очи раширили да ме прогутају! Инана се смешка испод обрва...ја јој смишљам страаааааашне казне... Наместим осмех хај – нехај и кренем...

'' Били смо млади...'' , а клинци у смех...и ја глупо почела, ма јок, били смо матори...смејем се и ја...и онда крене прича сама...као да сам опет имала тих 17...

Ја, наравно мамина принцеза ( све до сад и не знам шта ми би )...а он битанга...неее...био је фрајер, главни у граду...љубав ал' са великим Љ...једна од оних вечних ( ''Љубав је вечна док траје!'' кинеска пословица ). И тако посвађамо се ми..ја нећу, он хоће, он хоће, ја нећу...ма није важно шта...а сцена баш онако филмска:

...ми поред реке...у парку...вече...фебруар месец...ја наслоњена на дрво...његове руке поред моје главе...дах нам се леди у један...каже ако га оставим скочиће у реку...а ја се смејем и кажем...добро...

...е сад...оно...успорени кадар...он се полако окреће и иде ка обали...каже да ће да скочи...а мени смешно...знам да он није такав...не би он то...шали се...жели да ме уплаши...а ја баш нећу...нећу да се уплашим...он је већ на обали...сад иде још спорија слика...ево и сад лепо видим како му се ноге клизају низ стрму обалу прекривену снегом...да сам потрчала, могла сам да га ухватим за руку...али нисам...смејала сам се...чак и кад је упао у воду...који ли филм ја то гледам? Или сањам? Не сећам се како сам схватила да ипак треба да се пробудим. Моја љубав, све моје, у леденој води...и лепо видим...што више покушава да се дочепа обале све више тоне...Не сећам се како се извукао из воде...сећам се да смо споредним улицама дошли до његове куће...Боже, колике очи имају ова деца! Не, није се разболео...не нису његови ништа приметили...и запела ја о извлачењу поуке из наведене приче, ето како из глупости може да се деси незгода...ма не вреди...дечаци ме већ подозриво гледају...па шта ако се оклизнуо, то је могло свакоме да се деси...чуј, свакоме! Ја не познајем ни једног више! И тај један ми је довољан! Девојчице, наравно..ах, па тако му и треба! Кад је хтео да се прави важан! Ухватим се ја за то '' важан '', објашњавам како је мени био важан и како није било потребе да се '' прави ''...ма не вреди! Девојчице, све до једне, као да је сваки од дечака бар 100 пута требало да скочи у ледену воду, а дечаци као да сам га лично, својим рукама држала до последњег даха, а ове младе даме ми помагале!

'' А да вам причам о летећим пиранама? '' Тајац. О, ево спаса!

Каква је то љубљв била! Он млад официр, а ја ...их...Супермен му није био раван. Све своје војне вештине демонстрирао ми је, ал' баш онако...прескакао ограду од два метра у једном скоку...био у стању да ме кроз пола Калемегдана носи у наручју,  јер ме мало нажуљала балетанка...откад су ме видели са њим они обешењаци из краја више ми нису добацивали...осећала сам се тако ситно поред њега...ма кад се појави у шињелу, онако само огрнут...он већ има озбиљне планове...хоће да ме жени ( клинцима смешно, али се само пристојно смејуље ). И онда одемо у биоскоп. Оооооо, шта ми је тооооо требало! Ајде биоскоп! Али зашто, о зашто баш тај филм!

Романтика. Ја удобно углављена у то јако, снажно, најснажније раме...ма и не гледам филм...уживам...тако сигурна и безбедна...Пролазе неке сцене по екрану, додуше јесмо били доста близу платну...први редови...како другачије...по платну скачу из воде нека смешна створења и једу људе који баш ту на плажи чекају свој крај...

И тада чујем:

'' У, јеботе...летеће пиране! ''

Осећам такав стисак руке, да сам мислила да ће ми отпасти...лагано подижем поглед у нади да ћу видети у том мраку осмех...да ми се страх у гласу само причинио...али не...лепо видим разрогачене очи мог супермена...и страх у њима...

Загрлим га, кажем биће све у реду...

На: '' У, јеботе...'' , клинци су већ вриштали од смеха...

'' Извини, не могу да се удам за тебе због летећих пирана...'', карикирам. Ух, ту се од смеха и шминка размазала...

Кренула је прича после и о првим пољупцима, првим сузама због љубави...ма свашта смо причали...

У неко доба приметим да се гуркају и загледају Инаниног тату који све време ''незаинтересовано '' гугла ли гугла...ко зна шта...И онда се окреће и најозбиљнијим гласом каже:

'' Да, и ја сам јој бивши момак! И остао бих само то, да она није отказивала венчање три пута, а ја га заказивао! ''

Смеју се клинци док их испраћам. Не верују. Знају да је Инанин тата велики шаљивџија. Пуштам их да верују шта желе...

Кад би само знали да се овога пута није шалио...

Али, то је већ нека друга прича...

22.6.2010

Била је најлепша на свету...

Пришла ми је и рекла : „ Ја тебе не могу да смислим. Не подносим те још од првог разреда када си ме победила на такмичењу у лепом говору! Маштам како ћу ја тебе да победим! “

Без речи сам стајала и гледала је...а онда почела да се смејем...Постале смо добре другарице. А јесам стварно била грозна на том такмичењу. Дочепала се микрофона па не пуштам. Један део такмичења подразумевао је да се насумице изабере фотографија и на основу ње осмисли прича. Ја извукла, сећам се ко данас, ваза са ружом на столу...и распалим...тужну причу као мама је била болесна, па је ћерка хтела да је обрадује, па је средила целу кућу, па је у башти убрала ружу, па је замолила да најлепше мирише за њену маму...па кад је мама дошла...њихов загрљај...Плачу учитељице...а није била лоша прича...и тако ја победим...

И опет ми дају микрофон...е, то је већ била грешка! Развезла ја...у коју школу идем и који сам разред и ко ми је учитељица и како је у жирију и како ми је дала десетку и како ми се зове тата и како ми се зове мама и који јој је број ципела и да ову књигу коју су ми дали као награду већ имам...нешто све мислим да су ми тад узели микрофон...

У нашем дружењу било је много тога лепог. Ето, писале смо љубавне романе, па онда читале једна другој. О, како смо поносне биле на своја дела! Дивиле се једна другој и маштале о великој каријери, три метра наших књига на регалима! Прошло је доста времена, необавезна нека прича, кад ето неке старе свеске...Не сећам се назива романа, али почетак и неке делове одлично памтим:

„ Била је лепа. Била је најлепша на свету. Имала је дугу плаву косу до пола леђа и зелене очи. Њена ружичаста хаљина тек што је покривала жабице на њеним црним, чипканим чарапама. Имала је беле сандале са потпетицом од 6 сантиметара и црвену торбицу која се слагала са бојом њеног кармина.“

Плакале смо обе. Сећам се да сам мојој другарици брисала сузе и покушавала да дођем до даха од смеха...оног правог, оног како се само деца смеју...сад кад зажмурим лепо видим најлепшу девојку на свету и њене беле сандале...

Не...то није све...био је то озбиљан роман...љубавни...

Најлепша девојка на свету заљубила се у најлепшег дечка на планети. Ево њиховог дијалога:

„ Драга, да ли ме волиш?“

„ Ах драги! О томе је излишно говорити!“

„ Добро! Онда лези поред мене!“

А онда су водили љубав зрело и умешно читавих пола сата! Убрзо после тога родио се мали плод њихове љубави.

О, како смо се смејале...

Живот нас је одвео својим путевима. Никада ме није победила на такмичењу у лепом говору...а ја никад нисам написала тако добар роман. Сретнемо се понекад... и смејемо се...

5.6.2010

ЖЕЉА

Одавно немам жеља. Оне за породицу и моје ближње...то је друго...али жељу...моју, онако баш моју...било их је...али сам уредно успевала да их прогутам. Ево их у овој кнедли у грлу. Бар да сам имала нормалне жеље. Да скувам добар ручак...да ми веш буде бео...онако баш бео...да зимница буде уф...Не! Ја сам желела духовни мир...емотивну испуњеност...сигурност у неизвесности...радост ничим изазвану...Све сам их прогутала. Полако су престајале...а онда одустале...и оне и ја...

Одавно се не радујем. Ех, средила сам ја ту радост на време! Нема радости...нема туге...просто! Јер кад сам се радовала, ја сам се много радовала...Лепо кажем себи...није радост за тебе...и добро ми је ишло...

Пар оних дана...понекад дођу...навикла сам већ...бол у грудима...не могу да удахнем...кажу добро је...то је нормално...већ махинално гутам таблете и чекам...

Још увек исцрпљена довлачим се до овог екрана...пребирам по словима...хоћу да мисли утопим у њих...кад гле! Реченица сасвим кратка...упитна...знам да је за мене...једноставно знам...и ето...лепо осећам да се радујем...проста, чиста, исконска...давно заборављена радост! Образе ми пали...чини ме живом...не потискујем је...

О, какве су то моје туге...кад ме пар слова и знак питања  учини срећном?

...и зар је битно? Моја је то радост, мој тренутак, моје зрно...не дам ту радост...ко зна кад ће опет доћи...

...и сада ја...таква каква јесам...без жеља...без радости...треба некоме да пожелим нешто...

Одавно се молим да све  лоше што треба да се деси, да се деси мени...то најлакше поднесесм...а све лепо...да се деси онима које волим...тада је најлепше...дакле...што се молитве тиче...ту си...

Жмурим. И ћутим. И знам. Пожелеће ти све најбоље...пожелеће ти да ти се све жеље остваре...

Ја не могу.

Ја, овако без сопствених жеља, ничим оправдано, ничим дозвољено желим...не да добијеш...него да даш најбоље...

...да ти се никада...али никада не испуне све жеље...није твоја суштина да будеш човек испуњених жеља...ја желим ( о, да ! Ја желим! ) ...да увек желиш...и да си увек жељен...

...увек срећан...не, није то за тебе... за тебе је пуно тренутака чисте...макар и ничим изазване радости...не превише...таман толико да сваки следећи буде као први пут...

Поклон:

 Одмотаваш шарене папире, нервирају те машне и срца...претерала сам са романтиком...ти би одмах сад и одмах све...

Зато ти поклањам ВРЕМЕ...

Да га имаш довољно за све...да се не бринеш што пролази...а ти води рачуна како га трошиш...

Е, сад иде љубљење...не смеј се...буди озбиљан...љубим те... у оба ока...

...кад их ујутру отвараш, да их радост отвара...ако плачеш...да су сузе среће...кад их увече склапаш...да ти их спокој склапа...

Можда те мало повучем за уши...Ето жеље! Моје! Лично моје! Браним се...часна реч! Откуд мени жеље? Али ваља се...мало...прво лево...па десно...

Живео ти мени...

29.5.2010

Дирка

Крај школске године. Припремају се разне свечане академије у којима ја, наааааравно, зар сте сумњали , наступам...па матурски рад...па припрема за пријемни на факултету...а сад ме још шаљу и у дом ЈНА, они имају неко такмичење у певању, па да им ја увеличам скуп...( боже колика речениица! )

Одлазим, наравно, у речено ми време, ја увек све радим како треба...улазим у салу....и...чаролија!

На бини – он...мушкарац мог живота...негде даалеееко у свом свету...свира Турски марш...био је то најлепши Турски марш који сам икада чула, на најраштиманијем пијанину који сам икада видела...

Успорени снимак: Ја стојим негде на половини сале...слушам...гледам...гледам...слушам...ја тек сада схватам колико чула имам...ја бих да додирнем...ја бих...тог мушкарца мог живота...зашто сам у мајици и патикама...требало је да се дотерам...о, та мелодија...он диже поглед...престаје да свира...и тако се гледамо...гледамо и знамо...знамо да се знамо...

Силази са бине и полако ми прилази...а ја...ех, јааааа...па ја наравно, шта сте мислили, окрећем се и бежим, као тражим своју екипу, као...не знам ја баш шта тражим...ма, не среће се мушкарац свог живота тек тако!

Налазим екипу са којом наступам...близанци у војсци...свирају гитаре...а ја певам...договарамо се око песме...причају они нешто, почињу да свирају, а ја певам...седимо у холу...читав хол одјекује...нисам ја свесна тога...ја певам те речи љубавне...и на :“ А јооооооош те воооолим, вооооолим, воооолим, не могу без тебееееееее...“, подижем главу и видим те очи...о, те очи! У мене гледају! Ја наравно остала без гласа! Близанци се радују, кажу супер је то, победићемо ми...ићи ће кући...а те очи мене гледају, а те усне...мени се обраћају, просипају свој баршун по мени...“ Ти студираш соло певање?“ Ха! Ја ! Добра фора!

„ Не...што питаш? “, о боже, глупаче! Па могла сам нешто паметније...па могла сам...“ Зато што имаш диван глас. Многе моје колеге би ти позавиделе. “

Чуј, колеге...јесте мушкарац мог живота...јесте да ове јамице на образима, уф...не дају ми да мислим...да ове усне не говоре изговорено...кажу...меке смо, топле смо, ту смо, дођи...

„Уозбиљи се!“, викнем себи у себи!

„ Какве колеге?“, питам тихо...

„ Моје колеге са академије...могу ли и ја са вама да наступим?“

Близанци скачу по ходнику...ја гледам у мени пружену руку : „ Ја сам Вук. “...а ја збуњена, замало да кажем...пружам дрвену руку која се топи у његовој мекој и топлој...“ Ја сам Аска !“, на срећу, нисам то рекла...мрмљам своје име, видимо се сутра, одлазим...о, боже шта се то мени дешава?

...и шта ради тај осмех на његовом лицу...осим што ме обара са ногу...

                                                            *

Данас је наступ. Треба да обучем нешто скромно и смерно због амбијента, ипак су то војници, скренула ми је разредна пажњу...а ја бих кринолину, ону Пепељугину, кад иде да се сретне са својим принцом...

Бирам белу, дугу сукњу и блузу са 100 карнера...идем овако ружна и чупава да певам...идем...да још једном видим човека свог живота и да ту ставим тачку. И кренем даље.

Долазим на време (увек то радим, врло често и пре времена...саму себе нервирам понекад ), чекају ме близанци, добро наштимовани...и осмех...и осмех мене чека...и јамице на образима...тако блудне...откуд ја овде уопште и зашто сам оно дошла?

...и та рука...куда ме води? Хоће ли вечно тако? Седамо у први ред сале...сала зелена од униформи...пууууна војника...конферансије најављује...а ја тек тада схватам да ми ни један једини пут нисмо пробали песму...мислим ја и човек мог живота...и гледам у те очи, знам да је одговор на сва питања ту, тек сад видим и да су и све боје света ту...и зелена и плава и сива...а оно мало бело...па то сам ја! Сигурна, безбедна, сакривена у те огромне трепавице...ништа ми не могу ни добацивања, ни звиждуци...

Он седа за клавијатуре и почиње да свира...близанци првим акордима утишаше публику...а ја несвесна свега, осим тих очију певам...пееееееевам...

...тишина...бесконачно дуга...и онда аплауз...дуг, искрен. Мене мој осмех грли и води са бине...да победили смо...

Близанци добили наградно...па ајмо на сок...ту у башти...причамо...смејемо се...знам да је то једино место на свету где треба да будем , једине очи које треба да гледам, једине усне које желим да љубим...савршен тренутак...

Прилази војник са портирнице и каже ми да ме тражи мајка...устајем...здравим се...кажем : „ Видећемо се...“, а мислим- растајемо се...

Мама је дошла...јер, забогаааааа , ја увек долазим на време...а сада касним...а она брине...

Послушно идем кући. Ја увек радим оно што треба. Што је исправно. Ја увек...

О, не брините...било је то најлепше лето...

Безразложно дуго се спремам...облачим бело плаву хаљину од француске чипке...обувам беле балетанке...улазим у башту Дома ЈНА са друштвом...кажу имају добру музику...ја улазим, а музика престаје да свира...не обраћам пажњу...а онда...онда почиње песма са мојим именом...некако знам где да погледам...некако ми се осмех сам краде док сусрећем те очи...све речено...

Нађох ову причу сређујући таван...ја увек све радим како треба...чувам сећања док не постану успомене...

Прошло је од тада доста година...било је то заиста дивно лето...лето се претворило у јесен...( следећи левел, како каже мој мали комшија Тадија ), а јесен у обавезе које се морају обавити онако како треба...ја факултет...он постдипломске у Америци...

Последњи пут видела сам га из тролејбуса...срећна што сам пронашла место за свој умор...кад, на прозору рука! Раширени длан...онај исти који најлепше на свету свира Турски марш на најраштиманијем пијанину на свету...и очи...и јамице што се смеју...Ја прислањам длан са друге стране стакла...прислањам длан на длан мушкарца мог живота...гледамо се...тролејбус полази...све речено.

Знам да се никада није оженио. Знам да нема породицу. Знам да је у Шпанији. Знам да ради као професор у некој приватној школи...

Ма, све знам...а толико тога бих га питала...и зашто дирка на пијанину моје ћерке звучи мало раштимано...

27.5.2010

Бајка о диву Горану

Негде далеко, далеко, преко седам мора и седам гора налази се најлепша шума на свету. То је шума дива Горана. О, како је то дивна шума! Међу високим, поносним јаблановима, столетним, мудрим храстовима трепере нежне брезе својим сребрним лишћем...и јасенови и јавори...а четине прелепих смрча мање боцкају у шуми дива Горана...и јеле...тако нежне, ушушкане међу боровима...какав је то прозор...каква је то слика!

Ако мислите да у шуми дива Горана нема воћа- грешите! Све воће овога света скупило се баш ту, у тој прелепој шуми! О, какве су то јабуке! Најукусније јабуке на свету које вам се саме у руку спуштају...

А тек цвеће! Колико цветова! О, дивних ли мириса који путују далеко, далеко...Чини ми се да баш сад осећам мирис белих ружа што се уз поток свијају...О, какви водопади! О, какви водени слапови! И небо у језерцима се огледа...

А животиње! Данима бих вам набрајала ко ту све живи! Од оне мале, зелене гусенице па до слонова што кад шумом шетају ни један цвет не згазе...и лавови...и тигрови...и веверице....и вукови...и лије...и зечеви...и медведи и...

О, какво ту другарство влада! Све се животиње дивно слажу и друже!

Мачка и миш заједно спавају...Пас и мачка лудо се смеју дабровим враголијама...и птице...о, какве су то песме! Ево, ако сада ослушнем чујем песму и овде...о, какво весеље!

А све је то због дива Горана! Ишао је он свуда по свету и својом мудрошћу и љубављу освајао срца биљака и животиња...говорио им је како је много боље да једни другима помажу, а не да се љуте...да је једно дрво  лак плен ветровима, а шуму још нико није победио...

И зато је његова шума пуна љубави...зачас се извади трн из шапе, ту никада нико није ни гладан ни жедан, никада није било суза, зачас се пронађе изгубљено лане...

У шуми дива Горана никада се нико није посвађао, никада нико ружну реч казао...у спокоју спавају све душе ове шуме, а ујутру се радосне нестрпљиво буде и отварају очи ка новом дану...

Наравно да постоји и принцеза...па каква би ово бајка била...

Недалеко од шуме дива Горана налази се краљевство. Због доброте старога краља у краљевству су владали мир и благостање. Једина туга краљева била је та што је своју вољену изгубио...тугу је крио дубоко у себи да ни један тренутак не поквари својој вољеној кћери коју је сам одгајио у препаметну и прелепу принцезу.

А принцеза ко свака принцеза...несташна и радознала...

Истражујући свет око себе стигла је до шуме дива Горана...била је то љубљв на први поглед...

Заволела је малене птице које су јој слетале на дланове и певале најлепше песме...певала је и она са њима...њена песма била је још једна танана нит довољна да од шуме дива Горана направи савршену чаробну шуму која се љубљвљу храни и живи...

Ту је принцеза пронашла своје пријатеље...животиње су је увесељавале, цвеће поверавало своје најдубље тајне дарујући јој најлепше мирисе уплићући јој се у косу...

Са дивом Гораном причала је о свему...и он са њом...о местима које је видео на својим путовањима, о људима и животињама које је сретао...о морима и океанима...о непрегледним пустињама...о врховима планинским које је он као див лако савладавао и тако бивао ближи Сунцу...она га је слушала и уживала...у свакој његовој речи...проживљавала те исте тренутке негде у машти...

А њен брижни отац, добри краљ, бринуо је о њој па је она са првим сутоном журила да се врати у свој замак...да не насекира оца...див Горан би је пратио до саме ивице шуме и гледао како весело трчи своме оцу...у сигурност...

...и била би то савршена бајка...али где је вештица...страшни змај...зла маћеха...

Не, нема тога у овој бајци...али...

На крају шуме дива Горана почињала је мрачна шума...ни зрачка сунца...девеће осушених грана...тамно и тмурно...ни једног цвета...чак ни птице нису летеле изнад ове шуме, и небо је било прекривено сивим облацима...као да никада дан није био овде...као да никада свитало није...

У тој страшној, најстрашнијој шуми на свету живео је див Зли. Сам. Никада није имао пријатеља, никада љубав упознао, животиње које су некада свраћале у шуму мучио је и кињио...сада су је животиње заобилазиле...ту страшну шуму дива Злог...о њој су само шапутале, не спомињући име...чак су и гране старог дрвећа шуштале тако као да се чинило да неко плаче...

О, колико туге!

Једнога дана док је див Горан био на једном од својих путовања, принцеза се шетала шумом и занесена песмом птица и мирисом ружа и трава, заборавила да на време пође кући...сумрак је ухватио на ивици шуме...и она не примећујући разлику залута у шуму дива Злог...

У тренутку када је чуо њену песму див Зли је био изненађен...а онда је његово изненађење заменила огромна жеља да ухвати тај звук...

У два корака пришуњао се принцези која је управо схватала да нешто није у реду...да је сама...да нема животиња око ње...

Како није знала за страх, осећала је нелагодност и жељу да што пре стигне своме оцу...помислила је како би све било другачије да је див Горан ту...

...а онда је опхрвало то чудно осећање које никада пре није осетила...страшно лице дива Злог примицало јој се из таме...непријатељство тог створења, хтење да је уплаши и повреди пробудила је у њој непознато осећање и жељу да потрчи и побегне што даље...узмичући паде...

Див Зли је ухвати својом огромном руком и примаче лицу...да ли да је поједе одмах...

“ Пусти ме! “, рече принцеза...“ Хоћу својој кући! Хоћу своме оцу! “

„ Ти своју кућу више видети нећеш! “, повика див Зли тако да се цела шума затресла...

„ Ујутру, кад сване , ти ћеш бити мој доручак! А сад певај! Певај те твоје песме које певаш диву Горану! “

Руком је гурнуо уз дрво и почео да обмотава дебели конопац око ње...

Што се више бранила, његов стисак је бивао све јачи...“ Певај! “, викао је...

И принцеза је почела да пева...биле су то најтужније песме које је ико икада чуо...Певала је како би њен глас и њена туга некако стигли до дива Горана, како би јој помогао...њена песма била је њен једини спас...

Див Зли скупљао је грање и полако распаљивао ватру, маштајући о свом доручку...

А у двору је већ владала паника...отац краљ ронио је сузе од бриге за својом ћерком. Ноћ је одавно пала, а она се није вратила. Краљ је био сигуран да јој се нешто догодило...Кренуо је у шуму дива Горана...

Већ је почело да свиће када је краљ стигао до ивице шуме. Ту срете дива Горана који се управо вратио са свога пута. Чим је угледао краљево уплакано лице, див Горан је знао да се нешто догодило принцези...саслуша краљеву причу, обећа му да ће наћи принцезу и оде у шуму...рече нешто свим биљкама и животињама и цела шума се ужурба...птице одлетеше на све стране неба, животиње се растрчаше, а дрвеће и цвеће је шуштањем преносило вест о тужном догађају. Сви су тражили принцезу...

А принцеза је изнурена страхом и певањем читаве ноћи, клонула...див Зли грубо је гурао оног тренутка када би њен глас утихнуо...није више било снаге у њој...ни гласа...потпуно клонула поред дрвета, умотана у гомилу конопаца деловала је тако ситно...

Ватра која ће је прогутати обасјавала јој је лице у мрачној шуми...

А онда чудо!

Изнад страшне шуме почеле су да лете птице! Храбро су облетале изнад грана мрачног дрвећа...и  угледале принцезу!

За неколико тренутака вест о томе стигла је до дива Горана и он је у неколико крупних корака стигао пред дива Злог...

Својим дубоким гласом и наредбодавним тоном обратио му се:

„ Одмах пусти принцезу! “

„ Зашто? “, упита див Зли, приближавајући се диву Горану...

Тргнута њиховим гласовима принцеза отвори очи...и поче да пева...

дивну, стару песму о љубави...

Њен глас збуни оба дива...

„ Зар не мислиш да би принцеза лепше певала ако је пустиш? “, упита див Горан.

„ Ја хоћу да је поједем! “, одговори див Зли.

„ Али онда ти више никада неће певати! “

Одговор збуни дива Злог. Осврну се око себе. Шума је изгледала потпуно другачије. Свуда по дрвећу биле су птице. Хиљаде птица. Тамно, грубо дрвеће више није изгледало тако страшно...свуда су биле животиње...чинило се да се чак и сунце промаља кроз шумску таму...

„ Али, онда ћу бити гладан! “, кроз зубе процеди див Зли.

„ Нећеш!Можеш да једеш колико год желиш у мојој шуми!Има воћа колико желиш! “

Животиње се растрчаше и убрзо донесоше пуно воћа диву Злом.

Он седе и једући поче да јадикује:

„ Ето, према мени нико никада није пажљив, сви ме мрзе! Све животиње и биљке живе само у твојој шуми! Моја је шума тужна и ружна! “

„ Сам си крив! “ , рече му див Горан. „ А према коме си ти пажљив? Животиње си мучио, а биљке уништавао! Како очекујеш да ти се доброта и љубав врате, ако ти никога не волиш и према свима си лош?

Сада одмах одвежи принцезу и извини јој се!“

Тако и би. Див Зли приђе и одвеза принцезу. Она му рече : „ Сада обећај да ћеш увек бити добар! Да си ме појео, сада би био сам, не би имао са ким да разговараш, не би имао ко да ти пева! “, и запева највеселију песму коју је знала, а све животиње и птице јој се придружише...

Див Зли се осврну око себе и виде толико доброте и љубљви колико никада није видео...и по први пут у свом животу осети огромну срећу!

Даде чврсто обећање да више никада неће бити зао и никада га није прекршио! Див Горан одржао је обећање дато старом краљу и вратио му његову вољену ћерку. Све биљке и животиње настаниле су мрачну шуму и сада је све била једна велика, сунчана, срећна шума!

Див Горан и див Зли постали су пријатељи...дива Злог више нико није тако звао. Звали су га див Добри. Он је чувао шуму док је див Горан ишао на своја путовања.

Принцеза је била срећна, шетала је, дружила се са дивовима, животињама, певала...

Прича о шуми у којој су владали љубав и другарство проширила се од једног до другог краљевства...Још једном се показало да је боље умети да волиш и бити добар према другима, јер једино тако нећеш бити тужан и сам...

 Бришем твоје румене образе док цокћеш својим напућеним уснама воћну кашицу коју толико волиш. У твојим крупним очима лепо видим свој одраз. Замишљено трепћеш као да се још увек негде шеташ по чаробној шуми. Устајем да оперем празну чинијицу и твоју кашичицу...

„ Мама, ајде опет !“

Прстима мрсим твоје локне док те љубим и узимам у наручје...поново почињем причу, а тебе опојни мирис ружа и заносна песма птица из чаробне шуме одводе у сан...принцезо моја...

27.5.2010

...

25.5.2010

Хвала ти...

Поново стављаш главу на мој јастук. Бојажљиво. Нежно. Не желиш да ме узнемириш. Не преблизу. Таман толико да осетим твој дах на образу. Гледаш ме тим својим крупним очима. Ништа ти не умеш да сакријеш. У њима све пише. Таква безусловна љубав...

Ишчекивање у твојим очима. Чежња. Жеља за додиром. Нежношћу. И безусловно давање...

А све је могло да буде другачије...Могли смо да се никада не сретнемо...

Да живимо далеко, да ми недостајеш, да ме не дочекујеш, да ме радошћу не обасипаш, да хиљаде осмеха које је мени тешко измамити, никада не измамиш...

о боже...колика би то празнина била...

а јесмо...и судбина нас је везала истог тренутка...

Сећам се првог загрљаја...и поверења које се рађало...љубав...чиста љубав...

Без речи се разумемо.

Ти знаш кад сам нервозна.

Ти знаш кад сам тужна.

Ти знаш да ћутиш кад треба.

Ти знаш да ме изнервираш.

Ти знаш да ме орасположиш.

Ти знаш да ме гледаш тако, да мислим да је сва љубав света скупљена у те твоје зенице без дна.

А могло је све другачије да буде. Да ли некада зажалиш што није?

Ти говориш оно што ја желим да чујем, а шта стварно осећаш ја вероватно никада нећу знати...

Много те волим...

Хвала ти на толикој љубљви.

Хвала ти на толикој верности.

То само пас може.

Хвала ти што те имам.

25.5.2010

КОМЕНТАР

Ovo je komentar moje prijateljice na moju priču :
"Nepopravljivi emotivni najkulji romanticar, kome ni infarkt nije razbucao snove "

veliko HVALA prijateljice moja....

12:17 , 25.5.2010 1 komentara Link

25.5.2010

ТРИДЕСЕТ СЕКУНДИ

Кажеш ми: „ АЈДЕ НАПИШИ У СЛЕДЕЋИХ 30 СЕКУНДИ СВЕ ШТО ТИ ПАДА НА ПАМЕТ “...еј...а ја памет одавно немам...све је рутина...
...али написала бих...написала бих како бих волела да одемо у парк...и да нађемо клупу...али не ове сад модерне, три даске и ништа...него онако баш клупу...оно...ковано гвожђе, наслон...клупа права! Нема ни једне клупе на коју љубав није села...и тако ти седнеш...завалиш се...рашириш руке по наслону, а ја се некако, ево леееепо видим у глави, шћућурим у твоје крило...тако баш да могу да видим небо и тебе...какав поглед! За незаборав...
Небо непрегледно...по који облачак развучен по плаветнилу ко шећерна вуна на вашару...по која грана јасена, тек онако да зазелени призор, уз очи да ти се слаже...а ти...ти благо нагнут, у мене гледаш са ишчекивањем и пажњом...ко да се мали осмех крије ту...у углу усана...онако дечачки...онако ко кад се одрасли мушкарци збуне...а неће да признају...
Сад ја треба да ти причам...а кнедла ко диња у грлу...ко да прогута ту дињу што зри оволике године...ево и сада док ово пишем расте...храни се мојим страхом, неспокојством...боље у небо да гледам...или да жмурим...или да нам се погледи сретну...или...да пустим дињу да ме угуши...
...а да могу...рекла бих ти да је једног поподнева дошла моја мајка са резултатима. Из Дома здравља. На њено име. А резултати моји. Позитивни. Не сећам се разговора. O д тада више нисмо блиске. Не могу да замислим како јој је било. А ја...остављена... са малим парчетом папира и једним плусом који значи живот у мени...
...а да могу... рекла бих ти...о каква је то бура била! Таласи страха, панике, љубави, мржње, усамљености, огорчености, отупљености, збуњености, неверице...све ме то ударало...а ја ко малени камичак котрљам се по литици некој...и одједном огроман талас поклапа ме, баца у неку увалу...огроман талас...највећи на свету...огроман талас среће и спокојства...мали срећни камичак испод плавог неба...као што је ово сад...само тебе нема...ма и да могу ову дињу да прогутам...ма нема тих речи...
...знам...врпољио би се ти на клупи...оној правој...кованој...сад бих те већ гледала у очи...храбра...као што сам онда била...никад храбија...понекад мислим да сам сву храброст која ми је на овом свету била намењена тада истрошила...ово сад...ма само се правим...
...а да могу...гледала бих те у очи и рекла ти све оно што сам ти онда у сновима говорила...да могу све сама...да НАМА није потребан неко ко нас оставља...да те не желимо у нашим животима...да сам срећна...да те желим заувек уз нас...да ћу бити најбоља мајка на свету...да ћеш бити најбољи отац на свету...да си кукавица...јоооој шта сам ти све говорила...у сну...у полусну......у очи ништа...не знам зашто...не сећам се...можда ми је било мало тридесет секунди...
...а да могу...рекла бих ти какав ми је бол све узео...у једном тренутку...страшан раздирући бол који треба да те подели на пола...а дели те на празнину...и нема плавог неба...само црвено...док не потонух у црно...
... захладило...још увек седимо на клупи и ти склапаш руке око мене...исте оне руке, исто онако како су ми онда недостајале...
...да...после ко зна које твоје авантуре помирили смо се...
...када смо први пут после свега водили љубав плакала сам...питао си шта ми је...ја рекла: „ Ништа...“, кроз грцај...и грлила те дуго...
...а да могу...рекла бих ти да сам тада схватила да те волим.
...а да могу...рекла бих ти да сам веровала да те не могу усрећити, да заслужујеш боље, да заслужујеш породицу коју ти ја не могу пружити...колики је то страх био да не посумњаш како ми се утроба уврће кад гледамо децу како се играју, а теби осмех озари лице...
...да...рекла бих ти да је пола мене умрло...а да сам другу половину мене решила сама да сахраним...оставила сам те...са изговорима глупим да глупљи не могу бити...а ти у неверици...требало је времена да те убедим...а мало је фалило да ти све кажем...мало...
Када си после моје операције ушао у собу са букетом цвећа од кога се ниси видео...да...фалило је мало...
Онога јутра када си пошао у војску...када сам ти дала цуцлу...да...фалило је мало...вероватно си мислио да сам луда...а ја сам се растајала са собом...не са тобом...
И тако се растадосмо...ја са собом...а ти ...
Боже...колико сам те волела када си постао отац...
...све бих ти то рекла...да могу...
Овако...чувам своју кнедлу у грлу...лешкарим у твом загрљају, на клупи...држим те за руку...
Прошло је много времена...много више од тридесет секунди...
Обећала сам ти да никада са тобом нећу причати о прошлости. И нећу. Ево...и на клупи сам ћутала...и да хоћу да ти кажем...не могу...
Узимам те за руку, устајемо са клупе...оне коване...
Небо полако гаси светла...спуштају се небеске завесе, враћам се у стварност...
Чекам да ме питаш: „ Како си?“, а ја да ти одговорим: „ Добро...“
Чекам да слушам о твом узбудљивом, испуњеном животу и да се радујем...
и да...
често ми кажеш да је живот само један и да га треба живети пуним плућима...
Треба ли ми већа срећа од тога? То значи да то што покопах себе није било узалуд...
Чекам те на клупи...



                                                                                      

12:03 , 25.5.2010 6 komentara Link

25.5.2010

Полако

Полако. Идем мојом улицом полако. И да хоћу брже...не могу. На паркингу испред општине гужва. Један човек виче у мобилни да га чују у његовом селу:

" И шта је с то његово спавање код другари? Што не спава код другарице? Тражио од мајку паре за менђушу! Па ел ја сина имам, ел ћерку? "

Просто ми би жао човека. Оста да виче сав црвен у лицу. Ја идем полако. Поздрављам кучиће ко и сваког дана. Поздрављају и они мене. Моравски парк пригрлио своје пензионере на клупама.Увече ће их заменити они млађи...

Низ улицу кафаница до кафанице. Од раног јутра седи народ. Коментаришу оно што су јуче заборавили. Или оно што су заборавили да су јуче коментарисали.

Идем полако и све оћу да не гледам у умрлице. Дрворед умрлица. А оно саме очи иду...Мало дрвећа за толике умрлице...

Стижем до болнице. Климају познате главе. Климнем и ја...Климамо тако сваког дана...Просто нам лакше што имамо коме да климнемо...што нисмо сами...

Стижем на одељење...нема гужве...испред мене породица...мајка, отац и дечак...ваљда га нису имали где...дечаку досадно...врпољи се...а отац га грди...и удара по глави...удара га што мора да чека...удара га што сестре баш сад пију кафу...удара га тек да га удари...сад чекају мајку...њих два мушкарца...један који се врпољи и један који удара...таман сам некако прогутала кнедлу и заустила да кажем...доста...мене прозивају...

Улазим послушно. Ко да ме страх да и мене неко не лупи по глави. Исте приче. Пуно посла... ето, баш врућина (и појачава климу)...више и не слушам...

Идем кући полако. И да хоћу брже...не могу. Храбро се решавам да идем пешке.

Полако. И као да доносим одлуку о будућности човечанства решавам да купим сладолед. Једем полако. И размишљам како би било лепо да и сутра поједем један.

Полако.

 

 

11:54 , 25.5.2010 2 komentara Link

25.5.2010

Може ли за смех бити касно?

Е каже ми сад један друг, као ја тужно пишем...ееееј...ЈА тужно пишем...
...а да ме само види...ма самој себи сам смешна...ево...5 минута тражим ж...
Седим на сопственој нози док ми се не удрви па онда храмљем по кући...и моје куче ме чудно гледа...па се вратим...па док се сетим шта сам оно хтела...или шта оно нисам хтела да напишем...ево...таман сам лееепо почела да пишем, звони телефон, а ја не могу да отпетљам ноге...сопствене ноге...упртљала их на столици ко буда...уместо да лееепо седим ко дама и куцкам...ја упртљала ноге...једва стигох до телефона...
...а баш сам лепу тему нашла...
Идем јутрос улицом ( а где би друго ишла? пустињом? ) и лепо видим човека, гледа баш мене и смеје се...ухх...слатко се смеје...бацих онако поглед испод ока, ма нее ...баш се мени смеје...ја ваљда разрогачила очи...а он лепо каже: „ Добар дан!“ , и смеје се и даље...обрве ми саме праве латинично в... „ Ма шта се овај смеје ? “, мислим се...не познајем човека...ал ајде, климнем главом и мрмљам нешто као добар дан...није тешко бити фин...чак и кад ти се неко слатко смеје у лице...кад ...види њега! Он би да прича! Ко да се знамо! Каже: „ Нисте на послу? “ , ууу... видим ја колико је сати...сад ће да ме смара да му објашњавам тарифни систем, нешто машем главом, гледам куд да шмугнем...ал он упоран! Пита ме лепо човек: „ Па ко ће вашим потрошачима да објасни како им стоји ствар? “, и смеје се, јоој, како се смеје...слатко...Трепћем испред тог човека...и сетим се...јоој, сетим се...
како у земљу да пропаднем...тууууу ми је место...ако, тако ми и треба...и почнем и ја да се смејем...лепо провали бујица смеха од некуд...нисам ни знала да је ту тај смех...смејем се са странцем на сред улице...ма... да је и пустиња исто бих се смејала...пружамо руке, здравимо се, оде он са својим мислима смејући се...одох и ја...ево и сад ми смешно...
...био је то један онако баш „ фини“ дан на послу...ја ко и увек фина са комитентима...стоти по реду улази и са врата почиње са гомилом питања...зашто, а од када, а докле, а због чега...јооој гомила питања, а уопште не чека одговор...не видим ја човека...ја видим потрошачки број, гледам картицу, тренутни дуг...хоћу лепо све да објасним као и увек...чак покушавам да дођем до речи...ал не вреди...питања ме лепо затрпавају...само нос ми вири...морам нешто брзо да урадим...уозбиљим се, озбиљно се уозбиљим и озбиљним гласом лепо кажем:
„ ГОСПОДИНЕ...МА СВЕ ЋУ ДА ВАМ ОБЈАСНИМ, СВЕ ЋУ ЛЕПО ДА ВАМ ОБЈАСНИМ...САМО ДА ПРВО ВИДИМ КАКО ВАМ СТОЈИ СТВАР!!!!! “

...тајац...
Ћуте сви у канцеларији...ја набила главу у монитор, гутам кнедлу, ма себе бих прогутала...ал декламујем све што треба господину...господин мудро ћути, више ништа не пита ( а и шта да пита ? )...мрмља нешто и оде...

...ови моји у канцеларији ћуте...где смеју нешто да кажу...а лица им искривљена од смеха...

...ехх...и дан данас зазвони телефон и неко од колега љубазно замоли да видим како том и том потрошачу стоји ствар и колики му је дуг...

...и ето данас се исмејасмо слатко, господин и ја, за све што тога дана нисмо...
Може ли за смех да буде касно?

...и после нека ми неко каже да ЈА тужно пишем...ко зна колико сам слова појела...и ево опет вадим неког ванземаљца из тастатуре...

...а ако некоме нешто није јасно...слободно нека ме пита...

11:42 , 25.5.2010 3 komentara Link

25.5.2010

Последња или прва...

Једино последња љубав жене може се поредити са првом љубави мушкарца...

11:13 , 25.5.2010 1 komentara Link

25.5.2010

Ја никада нећу умрети

Ја никада нећу умрети.
Остаћу у птицама.
Моје руке
лелујаће ветрови храстова.
Моје очи
постаће облаци.
И хтења моја
црвене заставе.

Ја никада нећу умрети.
Музика ће бити моје уши.
И вина биће моја опијања.
И мржње моје
сурови медведи.

Ја никада нећу умрети.
Бар ће дрхтај један остати.
Знам...
У твоме срцу...заувек ћу живети.

11:09 , 25.5.2010 3 komentara Link

25.5.2010

Кашика

Устанем тако и помислим како ми данас ништа друго неће требати него кашика. Ништа посебно. Обична кашика.
Окренем је и огледнем се...наместим фризуру...видим ту сам...
Онда лепо узмем кашику и доручкујем...на силу...али једем...
Истом кашиком мешам чај...гледам како прави вртлог у шољи...играм се ко дете...
Топлу кашику прислањам на усне...маштам ко шипарица...
Пијем лекове том кашиком...један...други...трећи...
Опет се огледам у њеној кривој стварности...поправљам шишке...
Прекривам кашиком једно око...и нестане пола света...
Мрднем кашику и цео свет предамном...
Каква моћ...
Учиниш да пола света нестане...или се појави...кашиком...
Лупам кашиком о сто...
Тек онако...да скренем пажњу...важно дижем кашику у вис и говорим неважне ствари...и пажљиво ме слушају...
Прислањам кашику на прозор и играм се са Сунцем...шаљем му тајне поруке...кашиком...
Могла бих том кашиком да прокопам пут до слободе...
Могла бих вечерас онај пун месец кашиком да лепо издубим...да буде млад...
Могла бих сладолед са тобом да поделим том кашиком, знаш ли ?
Једна теби...једна мени...
И шта ће ми данас ишта друго...осим кашике ?

11:01 , 25.5.2010 0 komentara Link

25.5.2010

Каменко

Е морам да вам испричам за деда Каменка...ма једноставно морам...
Мислим на њега ових дана...мало, мало па га се сетим...

Деда Каменко је стигао у болницу ујутру, а ја увече истог дана. Кревет до кревета. А соба бела. И плаве завесе. У соби шест кревета. И нико нема име. К1, К2...деда Каменко К5 и ја К6...
Првих дана се не сећам. Сећам се деда Каменковог гласа. Шапат:
„ Ајде, дете, можеш ти то...Мораш...“ , бодрио ме да прогутам гутљај чаја...а ја сам се трудила да климам главом ка том шапату и да прогутам...ех...да прогутам...
...и ту негде...између два гутљаја...постали смо пријатељи...ратни другови...деда Каменко и ја...
...како су дани пролазили почели смо обоје да шапућемо...испричао ми је деда Каменко како је ишао на операцију...троструки by pass… данас га оперисали, а сутра довели овде у болницу...и причао ми је о својој породици...и како он није хтео да иде, ал ајде...због деце...син и два унука...да се не муче око њега...о свему смо причали...и деда Каменко се тако расплаче понекад...каже: „Ти тако млада...можеш ћерка да ми будеш, а ја оћу овако матор да се лечим! “...и плаче...
Кад сам могла да мало окренем главу...мој деда Каменко..ех...па само ребра од њега...и огроман фластер преко још мало целог деда Каменка...преко груди...
...заједно смо бројили залогаје...ајде још једно зрнце младог сира...и онда ја поједем на силу због њега...а он због мене...још један...
...и делили смо тако и дане...и ноћи...мој деда Каменко и ја...дуге ноћи...најдуже су оне кад запишти нечији монитор...их...ма увек ти се чини да баш твој пишти...а деда Каменко и ја удри па шапући...и где ћемо у шетњу...и шта ћемо све да једемо...па набрајамо...ја мислим да је деда Каменко од самог набрајања био сит...ал важно да шапућемо...и неким чудом заборавимо на пиштање монитора...а било их је...
...ма о свему смо причали...и како се деда Каменко заљубио...и како се оженио својом драгом...и како је добио сина...једног...више није могло...ал ту су унуци...
...причали смо и о томе како ће деда Каменко у зиму полако, поред свог шпорета...да гурне по неку цепанку...и да гледа своју бабу...и она њега...
...јој...а кад треба нешто мучно...деда Каменко каже: „ Мораш!“, и ја морам...због деда Каменка...а ја њега молим...а он ајде... да ме не секира...
Једног дана дозволе деда Каменку посету. То су кратке посете...пар минута само...да видиш своје драге...и они тебе...пар минута...да те питају: „ Како си?“ , а ти да кажеш : „ Добро...“ и онда они оду...са својим мислима...а ти останеш...
Тог дана и брица је дотерао деда Каменка...обријао га...очешљао...сестра га умила...
Цакле се очи деда Каменку...долази му његова драга...прича ми како је била лепа...много лепа...ал ето живот, бриге...сад се мало угојила...и чекамо деда Каменко и ја време посете...па све једно друго убеђујемо како ће све бити у реду...
И дође деда Каменкова драга...мала, округла жена...јој па има једно 100 кила...три деда Каменка у њој једној...једва хода од дебљине...користи штаке...
...шапућу...а мом деда Каменку очи пуне суза...па некако и ти минути се одужили...а ја бринем да монитор не запишти...
...кад...одједном...кроз собу крик: „ Нееее!“...мој деда Каменко! Он који увек шапуће! Он виче!
...и онда нешто тишим гласом каже: „ Стрпи се још годину дана! “

У тренутку схватим...сагла се деда Каменкова драга да га пољуби...а он се уплашио...да не падне на њега...
Бака се насмејала, спустила пољубац на свој длан, а длан на деда Каменков образ...
...и прође пар минута...
Прво смо ћутали мој деда Каменко и ја...ћутимо...као ништа...испод ока се гледамо...и јооој како смо почели да се смејемо...онако баш...из срца...на глас...и пиште оба наша монитора, а нас баш брига...смејемо се...
...јоој како смо се смејали мој деда Каменко и ја...
Мене су после одвели на операцију. Тог дана када су ме вратили, деда Каменка су пуштали кући. Дошао је да се поздравимо. Видим га лепо како иде према мом кревету. На њему одело у коме је дошао. А виси. Ко да је нечије туђе обукао. А мени мој деда Каменко некако велики...први пут га видим да стоји...и ништа не причамо...стегао ми је руку...и ја његову...и насмејали смо се једно другом...онако...од срца...
...и сад тако мислим ових дана на њега...још мало па прође годину дана...

а ја све некако мислим...да ли се стрпела деда Каменкова драга...

10:51 , 25.5.2010 3 komentara Link

25.5.2010

Vođenje ljubavi

Postoji izvestan razgovor sa izvesnim osmehom. Datum mu je večnost, a svedok zaborav. Tada : prolamaju se svi smehovi u svesti, za tren nestaju svi oblici oblika, same se senke preznojavaju u uglovima usana onih koji pregovaraju. Ruke postaju igra u kojoj je ulog čovek. Zadovoljstvo pretače sebe u lutke i larve postojanja i preživljenja, nikakva buđenja ne mogu dati ništa što već nije dato. Osnovno pitanje u tom razgovoru ne postoji. Tope se tela energijom trave i ptica, lete tela snagom havajskih vulkana... preko napona i trudova do grča reči u ispucalim, toplim usnama. Postoji izvestan razgovor sa izvesnim osmehom. Zubi postaju belina, reči teku, a zovu ih nemi razgovori. Stisak ruke, stisak bola, stisak odnesen na obale ostrva nežnost. Ostaje izvestan osmeh...

10:45 , 25.5.2010 2 komentara Link

{ Prethodna strana } { Page 1 of 2 } { Sledeća strana }