marakroft na tajnom zadatku...

25.5.2010

Каменко

Е морам да вам испричам за деда Каменка...ма једноставно морам...
Мислим на њега ових дана...мало, мало па га се сетим...

Деда Каменко је стигао у болницу ујутру, а ја увече истог дана. Кревет до кревета. А соба бела. И плаве завесе. У соби шест кревета. И нико нема име. К1, К2...деда Каменко К5 и ја К6...
Првих дана се не сећам. Сећам се деда Каменковог гласа. Шапат:
„ Ајде, дете, можеш ти то...Мораш...“ , бодрио ме да прогутам гутљај чаја...а ја сам се трудила да климам главом ка том шапату и да прогутам...ех...да прогутам...
...и ту негде...између два гутљаја...постали смо пријатељи...ратни другови...деда Каменко и ја...
...како су дани пролазили почели смо обоје да шапућемо...испричао ми је деда Каменко како је ишао на операцију...троструки by pass… данас га оперисали, а сутра довели овде у болницу...и причао ми је о својој породици...и како он није хтео да иде, ал ајде...због деце...син и два унука...да се не муче око њега...о свему смо причали...и деда Каменко се тако расплаче понекад...каже: „Ти тако млада...можеш ћерка да ми будеш, а ја оћу овако матор да се лечим! “...и плаче...
Кад сам могла да мало окренем главу...мој деда Каменко..ех...па само ребра од њега...и огроман фластер преко још мало целог деда Каменка...преко груди...
...заједно смо бројили залогаје...ајде још једно зрнце младог сира...и онда ја поједем на силу због њега...а он због мене...још један...
...и делили смо тако и дане...и ноћи...мој деда Каменко и ја...дуге ноћи...најдуже су оне кад запишти нечији монитор...их...ма увек ти се чини да баш твој пишти...а деда Каменко и ја удри па шапући...и где ћемо у шетњу...и шта ћемо све да једемо...па набрајамо...ја мислим да је деда Каменко од самог набрајања био сит...ал важно да шапућемо...и неким чудом заборавимо на пиштање монитора...а било их је...
...ма о свему смо причали...и како се деда Каменко заљубио...и како се оженио својом драгом...и како је добио сина...једног...више није могло...ал ту су унуци...
...причали смо и о томе како ће деда Каменко у зиму полако, поред свог шпорета...да гурне по неку цепанку...и да гледа своју бабу...и она њега...
...јој...а кад треба нешто мучно...деда Каменко каже: „ Мораш!“, и ја морам...због деда Каменка...а ја њега молим...а он ајде... да ме не секира...
Једног дана дозволе деда Каменку посету. То су кратке посете...пар минута само...да видиш своје драге...и они тебе...пар минута...да те питају: „ Како си?“ , а ти да кажеш : „ Добро...“ и онда они оду...са својим мислима...а ти останеш...
Тог дана и брица је дотерао деда Каменка...обријао га...очешљао...сестра га умила...
Цакле се очи деда Каменку...долази му његова драга...прича ми како је била лепа...много лепа...ал ето живот, бриге...сад се мало угојила...и чекамо деда Каменко и ја време посете...па све једно друго убеђујемо како ће све бити у реду...
И дође деда Каменкова драга...мала, округла жена...јој па има једно 100 кила...три деда Каменка у њој једној...једва хода од дебљине...користи штаке...
...шапућу...а мом деда Каменку очи пуне суза...па некако и ти минути се одужили...а ја бринем да монитор не запишти...
...кад...одједном...кроз собу крик: „ Нееее!“...мој деда Каменко! Он који увек шапуће! Он виче!
...и онда нешто тишим гласом каже: „ Стрпи се још годину дана! “

У тренутку схватим...сагла се деда Каменкова драга да га пољуби...а он се уплашио...да не падне на њега...
Бака се насмејала, спустила пољубац на свој длан, а длан на деда Каменков образ...
...и прође пар минута...
Прво смо ћутали мој деда Каменко и ја...ћутимо...као ништа...испод ока се гледамо...и јооој како смо почели да се смејемо...онако баш...из срца...на глас...и пиште оба наша монитора, а нас баш брига...смејемо се...
...јоој како смо се смејали мој деда Каменко и ја...
Мене су после одвели на операцију. Тог дана када су ме вратили, деда Каменка су пуштали кући. Дошао је да се поздравимо. Видим га лепо како иде према мом кревету. На њему одело у коме је дошао. А виси. Ко да је нечије туђе обукао. А мени мој деда Каменко некако велики...први пут га видим да стоји...и ништа не причамо...стегао ми је руку...и ја његову...и насмејали смо се једно другом...онако...од срца...
...и сад тако мислим ових дана на њега...још мало па прође годину дана...

а ја све некако мислим...да ли се стрпела деда Каменкова драга...

23:53, 20.10.2010 Poslao somi68

obozavam ovu pricu. tako zivotnu.

14:15, 21.10.2010 Poslao Trešnja

Jaka si MaroKroft. Život je jedno veliko "naravoučenije".

12:54, 26.10.2010 Poslao marakroft

@somi68...Hvala. A moglo je i drugacije...i da...deda Kamenko je dobro...

@Trešnja...dan po dan...
Hvala ti...

Izmenio marakroft dana 26.10.2010 u 12:54