Postoje ljudi koji veruju u Boga i oni koji ne veruju.
Nekad je to naš izbor, nekad nešto što smo nasledili, nekad nešto što smo poneli od kuće, ili samo osećaj.
Kao što postoje razne rase, razlikosti i suprotnosti u svemu, tako postojei različita tumačenja vere.
Poneki ljudi, koji misle da su veliki vernici, smatraju da je samonjihova vera dobra i ispravna, osudjujući sve ostale vere, bojkotujući, ako ne nešto još gore, pripadnike drugih verovanja. Pri tome ne poštuju ni one čija vera datira možda od mnogo ranije.
Poštujem savaku veru, i svakog čoveka koji veruje u nešto više od običnog preživljavanja
Videla sam ga iz daleka. Stajao je visok, stasit, čekajući me.
Znala sam ga dugo, verovatno od prvog dana kada je došao. Gledala sam u njega. Nekako je bio upadljiv, uvek na tom uglu, nedostajao bi mi da je otišao...
Sećam se jedne maglovite noći, zaneta mislima vraćala sam se kući. Umornih očiju, nisam se setila da ga pogledam, jednostavno sam samo žurila da se što pre istuširam i zavučem u sigurnost kreveta.Nisam obratila pažnju na njega, jednostavno sam htela da što pre stignem kući.
Mogla sam da umrem te noći, mogla sam nekoga ubiti... on me je zaustavio.
Mislim da sam ga tada zavolela. Postao mi je na neki način prijatelj koji brine o meni, saveznik, on je znao za tu noć, znao je i druge moje tajne.... volela sam da cmoknem dragogkad sam prolazila pored njega, onako na brzinu, samo da osetim slast usana. Neki put bi ti poljupci bili i duži, ali onda nas je terao na neko skrivenije mesto.
Jednom sam se naljutila na njega. Žurila sam na neki sastanak, on je onako pokvareno, kako samo oni znaju, uzeo foto aparat, blicnulo je, zasenilo mi oči, kako sam ga mrzela tog trenutka. Bila sam ljuta kao puška. Došlo mi je da mu razbijem foto aparat, da ga zadavim, da ga šutnem nogom, da ga više nema.
A on?
Mrtav hladan, ujutro mi je namignuo i zaustavio.
Ne mogu da verujem, bezobraznik, bezobrazni. Tužio me je, policija zna šta sam uradila, moram da im nosim dozvolu, i još to da platim. A on, smeška se, namiguje, zaustavlja me, kao da kaže crveno, sačekaj malo...
Možda nisam u pravu, deo krivice je u meni, pa šta on zna, on je samo običan mali semafor na uglu...
Od svih blesavih stvari što mi se dešavaju, ova može kolo da vodi.
Lepo mi je rečeno ljudi dolaze na blog da bi se sa nekim upoznali, družili, verujem u to kao i da su se Marsovci upravo spustili na moj soliter,muški dolaze zbog nečeg drugog, uglavnom, ali nećemo o tome večeras.
Rečeno mi je da pazim s kime se upoznajem, to mu dodje kao slepom namigivati, gluvom šaputati...
Sudbina!
Upoznam ja jednog šarmantnog, duhovitog, a i ne izgleda loše. Meni se dopao na prvi pogled, a i ruku pruži kao čovek, a ne kao da sam stavila ruku u pekmez. Trebalo mu je nešto hitno, ja mu slučajno nabavila, čovek se oduševio.
Reč po reč, pozva me na kafu.
Ja se malo, kao seoska mlada nećkala, ali završismo u kafiću.
Reč po reč, poče on da priča o kompjuterima, ja samo trepćem kao svraka na jugovini. Udavi me. Već ja grabim rukavice
-Bilo mi je prijatno, moram sada da idem.
-Ne, nemojte još malo, volim kad žena ume da sluša
Vrati on mene još da popijem sokić. Ja da skrenem temu, kad će on
-Ja blogujem
Mislim ja u sebi, baš me briga, radim i ja to pa ne pričam po ulici, opet se ja pridižem da idem. Kad će on
-Blogujem na Blogoyu.
Ja se ukopah u mestu, padoše one rukavice na pod, preturih čašu, ko li je sad ovaj, hoću da umrem od radoznalosti, ali kako da pitam. Ne možeš čoveku da postaviš tako intimno pitanje
-Koji ti je nik?
Šta bi pomislio o meni?
Onako, ženski, pokvareno, pitam ja da mi objasni šta to on radi.
I poče čovek priču. Pomenu i neka imena, da mi objasni odnose na blogu, ispriča neke tračeve koje sam znala, a i neke koje bih više da nisam saznala. Nema veze…
Pričao o onom o kome svi pričaju, pomenuo Poglavicu, i neke meni drage nikove, neke koje nisam ni primetila, neke kombinacije mama-ćerka, prijateljice koje to ustvari nisu, neke muške kvazi zavodnike… ma, uživala sam, sve dok nije počeo da priča o AniM, nisam ni znala šta sve radim po blogoyu...
Odao mi je tajnu ko je sa kim na blogoyu u šemi, ko se sprema koga da namagarči… I još neke detaljčiće.
Bilo mi je više nego zabavno…
I sad, dragi blogeru, neću ti pisati na pp, neću se registrovati pod nikom koji si mi predložio, ali posvećujem ti ovaj post.
Da mi je videti izraz lica kad shvatiš da ti je društvo pravila AnaM
Ako zucneš nekome o onoj kafici, i šta sam ti poverila o blogerima, napisaću post o svemu što si mi ti pričao, pa ti gledaj
Tri puta pišem post, i to stojeći,svaki put mi se računar isključi, ako to još jednom uradi ima da ga šutnem kroz prozor. Zašto stojeći, e ima razloga.
Danas je dan bio stvoren za šetnju. Moji prijatelji vole, za razliku od mene da sede kod kuće. Moram nešto da kupim u gradu, dani jure... I šta ću ja jadnica, krenem u grad sama... da sam bar sama ostala.
Pirka vetrić, dobro, nije pirka više ruši, ali, ja krenula.
Ispred kuće, poznanik
-Da te povezem, ako ideš u grad.
Odvede ti on mene pred neko motorče, Jamaha. Gledam ja ono motorče, vetar pirnuo ja se sva stisla, navlačim kapuljaču, ruke nabijam u džepove.
-Sedi.
Gde sad da širim ruke i noge, i sedam na to čudo, bolje da idem busom, ali ovaj navalio
-Požuri, duva vetar.
Kao da će manje da duva ako ja požurim.
Zajaših ja onaj antipatični motor, i kretosmo. Smučio mi se život, ne da mi je bilo hladno po celom telu, nego je bilo hladno i mojim genetskim precima... Juri on kao budala da me zadivi, a ja samo mislim kako ću da sidjem i da odem u prvu kafanu da naručim kuvano vino...
Dodjosmo do Brankovog mosta, ja da se počešem po nosu, pomerih ruku, ono na mostu neka rupčaga, neke metalne ploče se izmakle, tresnu motor po onim gvozdenjacima, otskoči kao konj na preponama ja skupa sa njim, samo se motor vratio na most, a ja ostala sedeći sa druge strane.
Ne da me boli izvestan deo tela, onaj gde se ledja ne zovu više tako, nego otkida. Sad ako stavim hladne obloge, ima da dobijem piškitis, a ako stavim tople, ima da budem modra do proleća.
Šta su navalili na mene, od nedelje, kad prolazi taj puni Mesec? Ima da zaginem pre Nove godine, ne sedam više ikome na motorče, pa neka se ljuti koliko hoće, trapavac trapavi što me ispustipre Nove godine, ne sedam više sem u moja kola..nikome na motorče, pa neka se ljuti koliko hoće, trapavac trapavi što me ispusti.
Sad da li da dodjem, ili će da dodje, ili treba da idem negde???... za svaki slučaj pošaljem SMS... OK
Kad ono, nećete verovati... Tip, onaj što je pokušavao još letos da me ubije po nekim strmeklijama... nije mu uspelo, jer da jeste i blogoye bi se rešio jednog daveža...
Znala sam da je šašav do pola, ali to je više letnja varijanta... da sam znala šta me čeka, još danas, kad je pun Mesec zamandalila bih se u kuću.
Dolazi Tip, zimska varijanta, nabacio neke naočale... podigao kragnu, cigareta na kraju usana... boli glava... sigurno misli što sam šmeker...
Krenusmo, mislim do prvog ćoška, on udari gas.... fr...fr... dok si rekao piksla, mi na nekoj strmekliji, kao gleda vodenicu, negde kod Jerininog grada. Popesmo se nekako, moje srce nije se penjalo, nego sišlo u pete., tamo ni koza ne može da krene, ali Tip hoće da vidi šta ima tamo...
ima, u vodenicu sigurno dolaze vampiri...
kišica pada...
kamnčići klize pod točkovima, one letnje gume samo stenju... i
-Sad ćeš da vidiš kako se vozi!
Gas, ovo piše moj duh, umrla sam od straha, jednom rukom drži cigaru, drugom neki aparat, čim li drži volan pojma nemam... i sad malo mu onog vampirskog puta gde zadnjih deset godina nije ni veverica prošla, nego još vrdulja onim volanom levo desno, da mu efektnije ispadne klip..., ništa nije ispadalo, nikakv klip nisam videla, kukuruz li je to, ili neki drugi klip???Možda mu je i ispao...pojma nemam??
Grad proklete Jerine
Preživeh, srce mi ostalo tamo u nekoj provliji...
Taman mislim kraj, kad hoće na Kopaonik, dobro, baš lepo, volim da na Kopaoniku vidim beogradski krem...
-Neću na neko fensi mesto, hoću divljinu
-Pojeli te medvedi , mislim ja u sebi, ali fina ženska i kao budala ćutim.
E, to mi se lupilo u glavu.
Ta divljina su Kovači, mesto gde je veverica domaća životinja, narod izlazio iz kuća da nas vidi, ne može da veruje očima da ima takvih budala da se tuda penju da vide sneg, kad ima malo dalje asfaltni put.
Na moju sreću tu bi jedna crkvica, ja se pomolih Bogu...
Molba mi bi uslišana...nema više puta. Sad će Tip da okrene kola. To po čemu smo išli, samo deset cm šire...
-Da izadjem ja iz kola?
-Sedi tu i ne mrdaj, ne dekoncentriši me!
-Samo da ti pomognem
-Ne raspravljaj se sa muškarcem.
Vidim ja svog BoškaBoškovića, dole ledina, ovce pasu, neki čovek cepa drva, potočić, iza kamiončina, kuća koja se malo naherila, i stog sena. Molim se ja, da udarimo u taj stog, ali Tip vozi pravo u neku drvenu kućicu... znala sam da ću sa njim da završim u nekim gov...., ali nisam znala da je taj dan baš danas. Slike nema, nije mi palo na pamet da slikam... samo sam mislila kako ću da završim neslavno, rušeći one tri daske što se zovu ćenifa...
Strmeknusmo se na opšte veselje celog sela na asfalt.
Jošanička Banja... ja sva srećna, sad ću dobiti ručak
-Nisam gladan, hoću sneg da vidim, treba mi za post.
Gas, i produži na Kopaonik...
I....i....i.. .i...opet nadje neku strmekliju...tu će kafu da popije... stipsa, nosi nes od kuće... kaže da je tako lepše... meni je bilo hladnije...
Pa oprostila sam mu... kišica se pretvorila u pahuljice, jele su se povijale pod težinom snega, mirisala je borovina... nebo su parali ponosni borovi, bilo je tako lepo da sam mislila da sam najsrećnija na svetu. Znate onaj osećaj kad bi zagrlili ceo svet??
E nisam dugo grlila taj svet...
-Pazi sad ovo!
Vrisnu gas, okrete volan, nešto se zaokrete, kola umesto da idu gore krenušae dole, pa se predomisliše... fr....što je mek ovaj sneg... mogla sam da ga udavim...a on se smeje kao budala, slika... i gadja me grudvama... e nisam ni ja ostala dužna... ma mogla sam da mu za vrat strpam ...
I... sad neko misli kraj mojim „mukama“
Onda je bilo malo lepo, dobila sam i da jedem, i kaficu, i sad ćemo da krenemo kući...
Romantična noć, zavila planinu u tamni ogrtač, negde u daljini čuje se muzika, sneg se belesa... neka milina zimske idile, dopre i do mene, do srca nije mogla, ono je još ujutro ispalo negde usput... od straha...
Tip pali kola, ne radi mu svetlo...
-E, nema veze, učio sam da vozim po mraku
-Ama, čoveče, stani, da vidimo gde da popravimo
-Ne, ne treba mi svetlo, vidim ja...
-Vidiš jarca pečenog, prst pred okom se ne vidi... da potražimo pomoć, ja poznajem neke, pa...
-Ulazi u kola...
Šta da vam kažem... vozili smo... nemojte misliti 60 na sat... svi su se sklanjali, milicije nigde da ga uhapsi... strpa u zatvor... strelja... obesi i raščereči... a ja sam se sa životom ionako oprostila čim sam sela u njegova kola...
Vozio je tako 80km... i onda ipak stao, kupio... zamenio... uradio nešto... tek mi zasvetlilismo... u zao čas...
Scena kao u filmu...znate da će se nešto desiti, ali ne znate šta....
Vozi tip, pevuši, ja se opustila, odjednom osetim na tabanima nešto kao da mili... Tip koči staje... malo desno,
Ispred nas kola pretiču...
-Koga pretiču, vrištim, ja ništa ne vidim...
Tip ablednduje, kola se zanose, vozač kola koja dolaze u susret zaspao... izadvoja kola koče škripa ... gledam desno u Ibar, venac!... da li je moj?... da li sanjam?... da li gledam sve to?
Taj zvukkočnica... stojimo jedan trenutak... da li smo svi živi?
Svetla... Mrak... Ibar huči... planina tamna... nadvila se... mislim na crveni ruj ... meša se sa slikom jorgovana... Dolina Jorgovana mi ponovo preti... da li me je ovaj put uzela?....
I onda bujica reči... najlepša muzika na svetu... Tip ima vrlo bogat rečnik psovki, ali ovo je bilo iz dubine duše... nisam mogla da verujem da nešto tako lepo postoji... te psovke...koja kombinacija... kakvi zapleti... onako sočno... živi smo... putujemo dalje... uraaaa...
Tipu zadovoljan svojom vozačkom veštinom vadi nas još dva puta iz suludih preticanja... i kune se da više nikad ne seda u kola kad je pun Mesec... jer su tada svi...
Direktorka nekih papira VIDelA ULELAc ne može da kaže kolika joj je plata, nezgodno ženi, u novembru primilacirka 350 000, nezgodno i onima koji su primili oko 200 EU
Nešto sam danas nikakva, nije mi do njene plate, verovatno vredna žena, nego do one siće koju prima preko toga, ono što se zove putni troškovi, dnevnice, paušali, i tako nešto. Za to je dobila oko osamsto hiljada dinara.
Nije joj lako, i ja radim nešto mimo običnog posla, krvavo je to zaradjen novac... sirota žena. Kaže da samo dva puta godišnje prima tu siću od nekog miliončića... samo dva puta!!! A svi zinuli.
Svako treba da broji svoje pare... samo to neko radi u deliću sekunde, a nekome treba vreme...
Još kaže da u okruženju , takvi kao ona dobijaju mnogo više... pa takvi kao ja u okruženju imaju najnovija kola, kuće, poslugu, a ne oblače se kod Kineza ni slučajno, parfeme kupuju direktno u Parizu... ti takvi kao ja... a ja.... jadna mi majka, i još sam dobro prošla...
Možda i grešim, ko mi je kriv što moje ime znači kruškica, tamo odakle je poteklo, lepo se žena zove: videla pa uzela...
Verovatno sam pravi snob, obožavam premijere u pozorištu, a nikad nisam bila na otvaranju izložbe slika....ali...
Volim slike da gledam na miru, da im se primaknem, malo udaljim. Svaka slika u meni izaziva divljenje, volim sve tehnike, kad ih gledam, često sa nerazumevanjem, uvek pomislim: Bože, zašto baš meni dodeli samo ljubav, a veštinu tek da nacrtam čika Glišu?
Jučer sam pozvana na jedno fensi mesto... izložbu akademskog slikara Marine Marković!
Panika me uhvatila šta da obučem, kao da će mene neko gledati.
Kao za pozorište?
Sportski?
Nešto neupadljivo?
Varijanta bunda, francuski šeširić, crne čizme?
Pomoć sam zatražila u pola kilograma šminke, koju sam jedva na brzinu skinula kad mi je trebala varijanta, ala baš me briga...
Malo sam zastala na vratima... jedan telefonski poziv...i... u sali sam...
Slikarka je bila bombon... lepa, obučena ekstravagantno, kao da je izšla iz svemirskog broda. Super. Lebdela je izmedju gostiju, nasmejana, svakom je prišla, progovorila po koju reč, objašnjavala, prava domaćica, amizantna, sposobna mlada žena!
Slike!
Slike su bile nešto drugačije od svega što sam do sada videla.
Sama tema anoreksija... trebalo se toga setiti. Sve je već vidjeno! Ovo nije!
Svaka slika je bila priča za sebe. Nisam se mogla odvojiti od nekih. Za neke sam stidljivo gledala, vide li ostali koliko sam se zanela? Svaka je bila drugačije, a opet sve su imale nešto zajedničko, ruku mlade umetnice koja korače krupnim koracima ka uspehu.
Slike su me plenile, srećom sam došla ranije, sve sam videla ... Nećete verovati, ali bila je takva gužva, toliko prijatelja, posetioca, predivno.
Hvala onome ko me je pozvao, uživala sam. Bio je to pravi doživljaj! Priznajem, bila sam skeptična...
Imam milion fotografija, sve su već na CD za tebe, dopašće ti se... Za divno čudo i ja sam na nekoliko snimaka, ne pitajte kako...
I još nešto... što je bilo divnog muškog sveta... verovatno i ženskog... nisam imala vremena da gledam na tu stranu...
Ja sam nestašni dečak.
Nisam nešto naročito, ali mogu da prodjem.
Moje je ime... pogodite...
Svi me vole, a neki malo više.
Kome dodjem obraduje se, zato neke namerno zaobilazim da vide da sam ipak neka vrednost, pa ja sam nestaško.
Žene me posebno vole, a i one muškiće koji se druže sa mnom.
Jedan tip sve drhti kad me vidi. Stavlja me na sto. Pali se kad sam na stolu, nag, izložen užarenim očima drugih muškaraca, i poneke žene. Svi me gutaju pogledom, svako se nada da ću baš njemu pripasti te večeri. Primetio sam da im je važnije da me vide na stolu, nego da podjem sa njima kući. Zato koketujem, dodjem, pa se izmaknem, pa vrcnem jednom malo, pa uletim drugom u krilo, obožavam njihove drhtave ruke kad me privlače sebi.
Neki rodjaci, dušu mi "izedoše", prave se važni, srozavaju mi ugled u inostranstvu, mrzim ih, ali ne mogu bez njih!
Nešto mi nije dobro u zadnje vreme, klecala su mi kolena uvek, ali sada...
Stajao sam na brdašcu...
Odjednom, sa vrha planine poče da se kotrlja kamenčić, prvo lagano... pa sve brže... brže.... jedva sam se malo sklonio da me lavina ne zatrpa...
Mali sam... žgoljav... možda me ne primeti...
Sve se zaustavlja, delić sekunde...
Ijaaaoooo, krenulo je opet...
Zakačilo me... ijaaaooo... boliii... kotrljam se sve brže i brže... RODJACI... POMAAAAGAAAAJTEE...
Koči!
Ne može... vrtoglavica me je obuzela... jurim... jurim.... u provaliju bez dna.
Znate li mi ima?
Ja sam vaš ljubljeni dinar... spasavajte... uuuupooooomoćććć odoh.... bestraga....
Počelo je neobično, baš na blogoyu
PP, broj mobilnog, poziv na kaficu... ...
Iju...a ja kao seoska mlada,
Šta će misliti o meni ako odmah pristanem.
Kazala sam nikad više upoznavanje uživo sa blogerima, ko zna razumeće, ko ne zna, šta ću mu ja... ...
Kad je kažem nikad više, to sigurno uradim koliko sutradan.
Tako nekako je i bilo.
Ja u banci, a mobilni urla kao da ga kolju, namešten na sve jače, dobro me nisu izbacili napolje. Obezbedjenje je držalo ruku na pojasu, tamo mu valjda pištoljče.
Ja se maših za telefonče.
Svi gledaju sa iščekivanjem.
I šta sam mogla, progugutah najumilnijim glasom
-Za pola sata kod mene kafica... sastanak na busu, da ja malo osmotrim dotičnu personu, nisam ni ja više naivna:) nema upadanje u stan nepozvanima.
Osoba neće da je "imentujem" poznata je na blogoyu, pa neću, da joj ne pokvarim nešto. Dopada mi se, šarmantna je, duhovita, amizantna. Zajedno provedeno vreme, proletelo je... ne bih o detaljima... ne interesantno za većinu...:):)
Vidiš, neću nikom reći ko si, ni kako izgledaš, ni da mi se dopadaš.
Izaćiću sa tobom ako me ponovo pozoveš. Zašto se kriješ? Neka veza na blogu? Ja sam ljubomorna, to svi znaju. Volela bih da gledam ponudjenu pretstavu u Madlenijanumu, Ožalošćena porodica.
Popićeemo kafu sigurno, ali bolju nego što ja kuvam. Onaj Srk, što popismo, bio je suviše sladak.
Do sledećeg vidjenja, veliki pozdrav
Ne znam kako sam od cele zemaljske kugle izabrala da živim baš u Srbiji!
Stvarno ne znam.
Danas sam se zapitala da li je možda vreme, da ipak prihvatim jednu glupu ponudu i odem.
Srbija je jedina zemlja na svetu koja ne želi decu.
Da je želi ne bi trudnicama davala otkaz, bacala ih na primanja prosečnog dohotka nekog levog preduzeća, umanjenog još 40%. Ne bi im naplaćivala preglede kod lekara, ili zakazivala da dodju u ordinacije pune virusa i ostavljala ih da satima čekaju.
U samom začetku nailazi se na toliko prepreka da se rodi dete, da nije ni čudo što kad to dete ipak dodje na svet, nema mleka, jer uvoznik stavio veto, nema vrtića, jer se ne isplati dotirati toliko, nema besplatnih knjiga, jer roditelji su dužni da sami sve nabave, pa deca su njihova...
Srbija želi da pobije svoje penziponere i invalide, ničemu joj ne služe, samo opterećuju državnu kasu. Navalili da žive kao da je smrt izgubila njihove spiskove, a ti invalidi još hoće i da rade, da ne kažem koliko državu košta njihovo lečenje.
Najsrećnija bi bila da svi nestanu sa dlana zemlje.
Oni u najboljim godinama su svuda dobrodošli osim u svojoj vlastitoj zemlji, Srbiji. Stalno se nešto bune, hoće svaki dan da jedu, hoće pristojne uslove za rad, hoće da rade samo odredjeni broj sati, da se poštuje praznik i nedeljni odmor. Mnogo su velika zakerala, hoće da imaju standard bar kao u Africi, a dobro znaju da je Afrika za drugu vrstu ljudi, ne kaže se džabe : radi kao crnac...
Onako , kad razmislim, plan je da u državi Srbiji na kraju ostanu samo političari, pa neka se zakrve medjusobno. Nešto računam, mogu ostati i oni direktori sa svojim platicama, koje su srozali na 500-600 000 dinara. Ja ne bih ni umela da živim sa tim novcem, mora da se i oni namuče da ga potroše.
Danas je svetski dan borbe protiv side, da li se to čestita u stilu: Čestitam ti dan side i želoim sve najbolje
Šta se podrazumeva pod tim najbolje, da li da je dotični upoznat sa tom sidom, ili misli da je to neka ženska sa kojom treba da se nadje...
Da li je to borba, da li je prsa u prsa, ili je to više onako administrativno?
Neki neće da jedu sa obolelim, niti da mu pruže ruku.
Treba li da u reči jedu, promenim slovo i da umesto D napišem B, da bi vam bilo jasnije, ne neću, nije u stilu AneM. Što se tiče pružanja ruke, ako ima šta bolje da pruži , ruka nije neophodna... mislim da ima delova tela koji vole da se opruže...
Da li će naša cenjena država i onaj Jasos, ili već kako se zove da danas da deli nešto više od besplatnih kondoma?
Znate li pošto su lekovi za obolele, zaražene virusom AIDS-a?
Znate li da obolevaju i deca?
Znate li kako se sve prenosi taj virus?
Znate li da je mutirao?
Mislite li da obolevaju samo oni drugi, neki nepoznati, to june neće da vas mune?
Da li onaj mladić što me je prošle godine komentarisao : to je izmišljeno, ja sam poljubio devojku koja je sa svima bila, i ništa, da li još uvek tako misli. Teško nama ako misli!
Znate li da samo za jednog godišnje treba 2500$ samo za lekove. Ti ljudi moraju i da jedu.
Znate li koliko košta preventiva?
Ovo nije test, i nema popravnog.
Sram bilo onog ko ne zna da odgovori na sva pitanja!
Molim one koji me lično poznaju da ne čitaju ovaj post.
Opcija da se isključe oni iz živog sveta,
a da se piše samo papirnatim ljudima, ne postoji....
Poglavice, mogao bi da poradiš na tome!
Ponoć je prošla...
Ona nije došla...
Da sam je čekala,
nisam,
Ali da sam na momente bila sigurna da će doći,
jesam...
Poneki put me je panika uhvatila, češće sam bila pomirena i sredjivala neke papire... I malo sam koristila život na drugi način nego ranije...uživala sam , radovala se, smejala...
Da počnemo ispočetka...
Sedim na obali Dunava, pričam sa prijateljicom, i prilazi nam jedna žena. Hoće da gata. Moja prijateljica hoće, ja neću. Ne verujem u te gluposti, i još iz jednog razloga, neću i tačka.
Kao da je ukleto kad ja nešto neću!
Ona se okrete meni,
-Ti ne treba da prevrćeš šolju, neću da ti gledam
-Pričaj šta hoćeš, meni nećeš da gledaš.
-Tebi nema sudbina.
-Baš dobro, kad nema, nemaš šta da gledaš.
-Ima, ali samo do jeseni...
Pa, priznajem, počelo je kao šala, ali nije mi bilo svejedno.
-Meni se dogodilo sve što je trebalo, i više mi se ništa neće dogoditi.
-Hoće
-Bež ’od mene, idi, idi onoj devojci za stolom pričaj kako je čeka lep život i plavooki momak, crna devojčica, i put u inostranstvo...
-Ti si ona što si pogodila mojoj sestri... eto i sad proričeš...
Negde u vrh mozga, setih se da mi je jednom neka ciganka isto tako nešto lupetala, da sam joj odgovorila jezičavo, kakva sam nekad bila, da je ona rekla da sam od njihove sorte... ali sve je to bilo daleko, daleko.
Osetila sam neku nelagodu, neprijatnost, punoću, ne umem da objasnim. Pokušala sam da se odbranim, zatvarila sam se u neki štit od metala, stakla, kao da sam se obavijala zastitom opnom.Okretala sam je brzo, brzo, ali nisam mogla da zatvorim vrh, ostao je otvor gde sam bila dodirljiva...ranjiva... Želela sam kao uvek, da pobegnem, da pobegnem od onog što me pozledjuje...
-Prekasno je, sudbina ti je odlučena.
-Ama, ženo, mani me se, idi od mene da popijem kafu na miru.
-I da zapališ cigaretu
-Ja ne pušim.
-Hoćeš, hoćeš, videćeš da hoćeš.
-E, hajde da idemo, neću da slušam šta mi ova žena priča.
Žena me uhvati za ruku. Ja sam visoka, ona je bila mala debeliškasta, snažnih ruku. Ja sam dosta jaka, sticajem okolnostiimam tu snagu imam u rukama, ali ona me je šćepala i držala grčevito.
-Živećeš nekoliko meseci, umrećeš u sekundi, oktobar ili novembar, ne boj se decembra, nećeš ga dočekati.
Ledena ruka me je ipak, ščepala, ni u šali ti svaki dan ne govore da ćeš umreti, iako znaš da će se to neminovno dogoditi. Kako je znala da se plašim decembra, januara?
Nisam joj verovala, nisam htela i nisam mogla, to su ipak gluposti za praznoverne, to je način da se nekome uzme novac. Presekla me je. Nisam ni reč progovorila...
-Neću tvoj novac. Kupi za njega cigarete, dva meseca pred kraj zapalićeš...
Noćas u ponoć, prošao je njen rok.
Lagala bih da kažem da na njene reči nisam pomislila ni jedan put, lagala bih kad bih rekla da sam živela isto kao uvek. Čak sam i napisala testament jednog trenutka. Nekako ljudi su mi bili drugačiji, ja sam bila prema sebi realnija, šalila sam se i ponašala kako nikad ne bih da to jutro nisam otišla na Dunav. Život bimi sigurno bio mirniji, realniji, ličio bi više na ono što su svi navikli od mene da radim, ali ja se ne bih tako radovala svačemu što mi se dogadjalo, ne bih osetila miris cveta, šum vetra, zalazak Sunca, blistavost Meseca, gledala bih svet kroz sivilo svakidašnjice, a ne krozružičaste naočale poslednjeg vidjenja. Sve što sam radila, mislila sam da radim poslednji put... Bila sam na mestima koje nikad nisam videla, plivala duboko u noć, sama, ne plašeći se da će me uhvatiti grč, uživala u brzoj vožnji dok se adrenalin razlivao mojom krvlju, nikome nisam dozvolila da me i najmanje zavoli, da ne oseti kako mu nedostajem, pokušala sam da ni ja nikoga ne zavolim.
Nije važno šta će se dogoditi za sat, dan, bilo je ovo lepo uzbudljivo leto.
Strah od smrti vratio mi je ono što sam izgubila, radost života...
Ja sam nepušač, šta mislite, da li sam pre mesec, dva zapalila tu famoznu, cigaretu?
Obožavam da dobijem cveće, naročitoonaj trenutak kad mi ga ON predaje, kad zbunjeno nešto muca, i strasno me zagrli, ljubeći, samo da ne gleda u mene i ne mora da govori.
Pomislim kako je došao do tog cveća, i ne mogu da budem kamena srca.
Vidim ga!
Ide nezainteresovano pored korpi cveća, ruke u džepovima, gleda negde u nebo, a s vremena na vreme baci brz pogled na to cveće. Pojma nema kako se to kupuje, da li mora da kupi celu onu korpu, ili je dovoljan samo jedan cvet. Zna samo da mora da se dočepa tog prokletog cveta, ili je nagrabusio. Lakše bi preskočio neku tarabu i nabrao cveće, makar pucali u njega, ali nema, hladno, i ko na Novom Beogradu uopšte i gaji cveće?
Prolazi, sve laganije, došao je do kraja. Ne vredi, uzdahne, i ponovo. Oni cvetići ga gledaju nekako potsmešljivo, najradje bi ih sve šutnuo. Zastaje pored neke korpe, čvrsto rešen, ovo će da kupi, a onda brzo u rikverc, preko puta i kao gleda drugu tezgu. A joj, ta tezga je sa gaćama, i ona ga prodavačica odmah napade, te oćeš muške, te ženske, te pamučne, izvlači i širi mu ih pred nosom... ... jedva je pobegao.
Biti il’ ne biti, energično prilazi nekom cveću, pruža prst neodredjeno i kaže
-Ovo!
Ona ga zasu nekim nepoznatim rečima, verovatno imena cveća, i on tek tad primeti da “ovo” ima milion boja. Smučio mu se život. Izvadi novčanicu za koju je mislio da će babetini biti dovoljno da mu da najzad cveće. Ona ga pogleda začudjeno, i poče nešto da mulja po onom cveću
-Da zapakujem?
On sav srećan, neće se videti to što nosi. Dreknu da se pola pijace okrete
-Daaa!
Dobi neki zamotuljak koji odmah stavi iza ledja i krete.
Nije odmakao ni tri koraka, kad iz daljine maše Pera, drug koji zna sve njegove kazanovske priče i koje su se desile i one koje su mogle da se dogode, samo da je hteo. Srećom tu je bila kanta za djubre, brzo gurnu ono cveće u nju.
Pera se već smeje, tapše ga po ramenu
-Gde si? Nema te sto godina !
-Ma, pusti me, noćas sam sredio jednu malu, nedelju dana neće moći da hoda, a sad jurim na sudar sa jednom...
-Ostao si uvek isti.
-Šta da se radi, jure me, a ja... ...
Kakve je sreće, taj je pričao pola sata o pecanju.
U korpu za djubre, odneo neko... nema više poštenjačina, ne možeš cveće ni u djubre da ostaviš da ga neko ne zdipi...
Ode Pera, a on ponovo po cveće.
Sad je bilo lakše.
Ponovo kupuje cveće, ponovo, svi užasi, i sad kad dobijem to cveće, kako da se ponašam? Da mu malo zapržim čorbu? Ili je dovoljno kažnjen?
Možda sam ja loša, možda sam i dobra, ko zna... ali da sam totalno nevaspitana, to stoji. Kad mi dodju gosti, ja im skuvam neku bednu kaficu, nes, tursku ili expreso, pićence, onako, otvorim bar, pa šta se našlo. Ako mi je neko posebno drag, trudim se da imam ono što voli.
Greška!
Treba da osnujem fond za reprezentaciju, nekad se to zvalo za prezentaciju, ovako kao neki fudbalski tim.
Elem, taj fond, ako ću da imitiram nekog Šarenovića, ili već kako se zove (da je šaren jeste, premazan je svim bojama), ima da bude u evrićima, čini mi se da je njegov, budjet, ne nešto drugo, dosta velik, milion i po, sto hiljada Eu, tamo, vamo, nisam sigurna. On bre, kao pravi čovek, kad pozove društvo, lupi par miliončića, a ne neku bednu kafu...
PTT, sirotinja, ima taj fondić, četrdesetak miliončića, i to u dinarima, bedinja, sad mi je jasno što mi pre neki dan onoliko tražili za poštarinu paketa, jeftinije mi bilo da ga lično odnesem.
Sad ako oformim taj fond od milion EU, treba da mi neko objasni kolika je to gomila novaca. Da li da ispraznim plakar, ili onaj kofer što sam pre dve godine skrkala na stepenicama u Rabu, ili mi je dovoljna fijoka iz koje sam izbacila neke ostatke?...
Nego, moram da se konsultujem sa nekim političarem, oni to najbolje znaju, gde se uzimaju tolike paretine, i od koga.
Mozda da pitam one sa Kosova, donatore koji šalju lekove koji se ne mogu koristiti, da ne budem nepristojna pa da kažem, svoje djubre, ili da pitam naše političare koji su lepo podelili sretstva dodeljena Kosovu.... u svoj džep....
Što će da se raduju moji gosti kad oformim taj fond...samo još nekoliko sitnca da mi objasne...
Neki put život liči na bajke, a ponekom život je bajka.
Ovo nije takav slučaj, ni takva bajka.
Bila jedna princeza. Kao i svaka princeza bila je lepa, pametna, dobra, ali kako je živela u XXI veku, nije bila u dvorcu, nego je radila u jednom preduzeću.
Tamo je bila jako sposobna, brzo se pela po lestvicama uspeha. Kako je to već u bajkama, pratio ju je predivni princ, koji baš nije bio ludo zaljubljen, ali moglo se podneti.
Imali su dvoje prelepe, zdrave, dece, i tog dana je saznala da će oni dobiti još jednog batu ili seku.
Princeza je bila presrećna, uzela je mobilni i pozvala princa.
Tog trenutka, pozvao ju je direktor.
-Od sutra ne radiš više kod nas.
-Šališ se, ne pravi takve šale...
-Ne, EU jača, dinar se srozava, i očekuje se još teža situacija.
Princeza je htela da mu kaže da ima kredit na stan, koji je nekad delovao povoljno, da je slupala kola, da plaća vrtiće da nema drugog izlaza nego da radi, ali direktor je već prilazio drugom sa istim rečima.
Princ će pokušati da je uteši.
Samo kako?
Ako je i princ, nije svemoćan.
Najbolje bi bilo da poljubi princezu, svoju decu, pa onda sebe i da svi utonu u stogodišnji san. Do tog vremena će se verovatno srediti situacija imoći će da žive kao sav normalan svet.
Bajku mi je jučer ispričala prijateljica kroz suze, a samo što je ona završila došla je komšinica čiji muž je dobio otkaz, bez obrazloženja.
Ova bajku momentalno doživljavaju na desetine prinčeva i princeza. Nikog nije briga šta će sa njima biti, pa one su princeze, snaći će se.
On je upecan
