Morska obala.
Telo mi gori. Da li od Sunca koje je upeklo, ili od vatrenih pogleda jednog Girosa Halkidikisa.
A on?
Mora da je Apolon tako izgledao. Preplanulo telo, nauljeno da se vidi svaki biceps, triceps( ima li četvrseps?) Tamne oči kao da probadaju. On zna kako izgleda, pa se svaki čas protegne, prošeće po plaži, a ženskice samo trepću kao svrake na jugovini. Ja ne trepćem, oči mi ispale, pa ne znam gde pre da ga pogledam.
Ruke mu onako grube, kao da je drvoseča, koža kao da tuca kamen, a usne, ma boli glava. I zabole me glava, ali šta da se radi, takav neće mene ni da pogleda.
Zamišljam te ruke na telu, osećam kako me dodiruju prsti, prelaze preko lopatice, spuštaju se niz kičmu. Stegla zube pa ne dišem, a neka vrelina mi ne da da progovorim. Ne mogu više, trčim u vodu.
Giros se diže, uzima loptu , smeši mi se, i maše rukom. Pravim se da ga ne vidim, hladna voda me otreznila. Bacila sam se naglo i dozvala pameti.
On pliva iza mene.
Šta sad?
Sve je bliže i bliže, nije baš neki plivač, usporavam. Osećam mu dah, tu je, sad će da baci loptu. Da li da je uhvatim? Mnogo je zgodan. Treba li da se prenemažem i da ga pustim da se malo više potrudi?
Mislim se ja mislim, i....
Prodje ti on pored mene kao pored Turskog groblja, i otpliva ka jednom smedjušanu koji mu aplaudira kao da je preplivao La Manš. Smeju se i grele, dobacuju jedan drugom loptu.
E AnaM opasna ova muška konkurencija... plivaj dalje, daleko je Amerika...
