Nisam nešto naročito, ali mogu da prodjem.
Moje je ime... pogodite...
Svi me vole, a neki malo više.
Kome dodjem obraduje se, zato neke namerno zaobilazim da vide da sam ipak neka vrednost, pa ja sam nestaško.
Žene me posebno vole, a i one muškiće koji se druže sa mnom.
Jedan tip sve drhti kad me vidi. Stavlja me na sto. Pali se kad sam na stolu, nag, izložen užarenim očima drugih muškaraca, i poneke žene. Svi me gutaju pogledom, svako se nada da ću baš njemu pripasti te večeri. Primetio sam da im je važnije da me vide na stolu, nego da podjem sa njima kući. Zato koketujem, dodjem, pa se izmaknem, pa vrcnem jednom malo, pa uletim drugom u krilo, obožavam njihove drhtave ruke kad me privlače sebi.
Neki rodjaci, dušu mi "izedoše", prave se važni, srozavaju mi ugled u inostranstvu, mrzim ih, ali ne mogu bez njih!
Nešto mi nije dobro u zadnje vreme, klecala su mi kolena uvek, ali sada...
Stajao sam na brdašcu...
Odjednom, sa vrha planine poče da se kotrlja kamenčić, prvo lagano... pa sve brže... brže.... jedva sam se malo sklonio da me lavina ne zatrpa...
Mali sam... žgoljav... možda me ne primeti...
Sve se zaustavlja, delić sekunde...
Ijaaaoooo, krenulo je opet...
Zakačilo me... ijaaaooo... boliii... kotrljam se sve brže i brže... RODJACI... POMAAAAGAAAAJTEE...
Koči!
Ne može... vrtoglavica me je obuzela... jurim... jurim.... u provaliju bez dna.
Znate li mi ima?
Ja sam vaš ljubljeni dinar... spasavajte... uuuupooooomoćććć odoh.... bestraga....
