Stvarno ne znam.
Danas sam se zapitala da li je možda vreme, da ipak prihvatim jednu glupu ponudu i odem.
Srbija je jedina zemlja na svetu koja ne želi decu.
Da je želi ne bi trudnicama davala otkaz, bacala ih na primanja prosečnog dohotka nekog levog preduzeća, umanjenog još 40%. Ne bi im naplaćivala preglede kod lekara, ili zakazivala da dodju u ordinacije pune virusa i ostavljala ih da satima čekaju.
U samom začetku nailazi se na toliko prepreka da se rodi dete, da nije ni čudo što kad to dete ipak dodje na svet, nema mleka, jer uvoznik stavio veto, nema vrtića, jer se ne isplati dotirati toliko, nema besplatnih knjiga, jer roditelji su dužni da sami sve nabave, pa deca su njihova...
Srbija želi da pobije svoje penziponere i invalide, ničemu joj ne služe, samo opterećuju državnu kasu. Navalili da žive kao da je smrt izgubila njihove spiskove, a ti invalidi još hoće i da rade, da ne kažem koliko državu košta njihovo lečenje.
Najsrećnija bi bila da svi nestanu sa dlana zemlje.
Oni u najboljim godinama su svuda dobrodošli osim u svojoj vlastitoj zemlji, Srbiji. Stalno se nešto bune, hoće svaki dan da jedu, hoće pristojne uslove za rad, hoće da rade samo odredjeni broj sati, da se poštuje praznik i nedeljni odmor. Mnogo su velika zakerala, hoće da imaju standard bar kao u Africi, a dobro znaju da je Afrika za drugu vrstu ljudi, ne kaže se džabe : radi kao crnac...
Onako , kad razmislim, plan je da u državi Srbiji na kraju ostanu samo političari, pa neka se zakrve medjusobno. Nešto računam, mogu ostati i oni direktori sa svojim platicama, koje su srozali na 500-600 000 dinara. Ja ne bih ni umela da živim sa tim novcem, mora da se i oni namuče da ga potroše.
