Videla sam ga iz daleka. Stajao je visok, stasit, čekajući me.

Znala sam ga dugo, verovatno od prvog dana kada je došao. Gledala sam u njega. Nekako je bio upadljiv, uvek na tom uglu, nedostajao bi mi da je otišao...

Sećam se jedne maglovite noći, zaneta mislima vraćala sam se kući. Umornih očiju, nisam se setila da ga pogledam, jednostavno sam samo žurila da se što pre istuširam i zavučem u sigurnost kreveta.  Nisam obratila pažnju na njega, jednostavno sam htela da što pre stignem kući.

Mogla sam da umrem te noći, mogla sam nekoga ubiti... on me je zaustavio.

 Mislim da sam ga tada zavolela. Postao mi je na neki način prijatelj koji brine o meni, saveznik, on je znao za tu noć, znao je i druge moje tajne.... volela sam da cmoknem dragog  kad sam prolazila pored njega, onako na brzinu, samo da osetim slast usana. Neki put bi ti poljupci bili i duži, ali onda nas je terao na neko skrivenije mesto.

Jednom sam se naljutila na njega. Žurila sam na neki sastanak, on je onako pokvareno, kako samo oni znaju, uzeo foto aparat, blicnulo je, zasenilo mi oči, kako sam ga mrzela tog trenutka. Bila sam ljuta kao puška. Došlo mi je da mu razbijem foto aparat, da ga zadavim, da ga šutnem nogom, da ga više nema.

A on?

Mrtav hladan, ujutro mi je namignuo i zaustavio.

Ne mogu da verujem, bezobraznik, bezobrazni. Tužio me je, policija zna šta sam uradila, moram da im nosim dozvolu, i još to da platim. A on, smeška se, namiguje, zaustavlja me, kao da kaže crveno, sačekaj malo...

Možda nisam u pravu, deo krivice je u meni, pa šta on zna, on je samo običan mali semafor na uglu...