1 decembar, dan posle...

Molim one koji me lično poznaju da ne čitaju ovaj post.

Opcija da se isključe oni iz živog sveta,

 a da se piše samo papirnatim ljudima, ne postoji....

Poglavice, mogao bi da poradiš na tome!

Ponoć je prošla...

Ona nije došla...

Da sam je čekala,

 nisam,

Ali da sam na momente bila sigurna da će doći,

 jesam...

 Poneki put me je panika uhvatila, češće sam bila pomirena i sredjivala neke papire... I malo sam koristila život na drugi način nego ranije...uživala sam , radovala se, smejala...

Da počnemo ispočetka...

Sedim na obali Dunava, pričam sa prijateljicom, i prilazi nam jedna žena. Hoće da gata. Moja prijateljica hoće, ja neću. Ne verujem u te gluposti, i još iz jednog razloga, neću i tačka.

Kao da je ukleto kad ja nešto neću!

Ona se okrete meni,

-Ti ne treba da prevrćeš šolju, neću da ti gledam

-Pričaj šta hoćeš, meni nećeš da gledaš.

-Tebi nema sudbina.

-Baš dobro, kad nema, nemaš šta da gledaš.

-Ima, ali samo do jeseni...

Pa, priznajem, počelo je kao šala, ali nije mi bilo svejedno.

-Meni se dogodilo sve što je trebalo, i više mi se ništa neće dogoditi.

-Hoće

-Bež ’od mene, idi, idi onoj devojci za stolom pričaj kako je čeka lep život i plavooki momak, crna devojčica, i put u inostranstvo...

-Ti si ona što si pogodila mojoj sestri... eto i sad proričeš...

Negde u vrh mozga, setih se da mi je jednom neka ciganka isto tako nešto lupetala, da sam joj odgovorila jezičavo, kakva sam nekad bila, da je ona rekla da sam od njihove sorte... ali sve je to bilo daleko, daleko.

Osetila sam neku nelagodu, neprijatnost, punoću, ne umem da objasnim. Pokušala sam da se odbranim, zatvarila sam se u neki štit od metala, stakla, kao da sam se obavijala zastitom opnom.Okretala sam je brzo, brzo, ali nisam mogla da zatvorim vrh, ostao je otvor gde sam bila dodirljiva...ranjiva... Želela sam kao uvek, da pobegnem, da pobegnem od onog što me pozledjuje...

-Prekasno je, sudbina ti je odlučena.

-Ama, ženo, mani me se, idi od mene da popijem kafu na miru.

-I da zapališ cigaretu

-Ja ne pušim.

-Hoćeš, hoćeš,  videćeš da hoćeš.

-E, hajde da idemo, neću da slušam šta mi ova žena priča.

Žena me uhvati za ruku. Ja sam visoka, ona je bila mala debeliškasta, snažnih ruku. Ja sam dosta jaka, sticajem okolnostiimam tu snagu imam u rukama,  ali ona me je šćepala i držala grčevito.

-Živećeš nekoliko meseci, umrećeš u sekundi, oktobar ili novembar, ne boj se decembra, nećeš ga dočekati.

Ledena ruka me je ipak, ščepala, ni u šali ti svaki dan ne govore da ćeš umreti, iako znaš da će se to neminovno dogoditi. Kako je znala da se plašim decembra, januara?

Nisam joj verovala, nisam htela i nisam mogla, to su ipak gluposti za praznoverne, to je način da se nekome uzme novac. Presekla me je. Nisam ni reč progovorila...

-Neću tvoj novac. Kupi za njega cigarete, dva meseca pred kraj zapalićeš...

Noćas u ponoć, prošao je njen rok.

 Lagala bih da kažem da na njene reči nisam pomislila ni jedan put, lagala bih kad bih rekla da sam živela isto kao uvek. Čak sam i napisala testament jednog trenutka. Nekako ljudi su mi bili drugačiji, ja sam bila prema sebi realnija, šalila sam se i ponašala kako nikad ne bih da to jutro nisam otišla na Dunav. Život bi  mi sigurno bio mirniji, realniji, ličio bi više na ono što su svi navikli od mene da radim, ali ja se ne bih tako radovala svačemu što  mi se dogadjalo, ne bih osetila miris cveta, šum vetra, zalazak Sunca, blistavost Meseca, gledala bih svet kroz sivilo svakidašnjice, a ne kroz  ružičaste naočale poslednjeg vidjenja. Sve što sam radila, mislila sam da radim poslednji put... Bila sam na mestima koje nikad nisam videla, plivala duboko u noć, sama,  ne plašeći se da će me uhvatiti grč, uživala u brzoj vožnji dok se adrenalin razlivao mojom krvlju, nikome nisam dozvolila da me i najmanje zavoli, da ne oseti kako mu nedostajem, pokušala sam da ni ja nikoga ne zavolim.

Nije važno šta će se dogoditi za sat, dan, bilo je ovo lepo uzbudljivo leto.

 Strah od smrti vratio mi je ono što sam izgubila, radost života...

Ja sam nepušač, šta mislite, da li sam pre mesec, dva zapalila tu famoznu, cigaretu?