8.
Tara je doputovala kasno navečer na Jezero. Sagla je glavu dok je prolazila pored jezera i brzo uletela u hotel. Na recepciji se zadržala samo da preda dokumenta i uzme kluč od sobe, a onda je prosto uletela u lift, i sobu. Srce joj je lupalo, osetila ga je u grlu. Gušila se. Nije legla u krevet-onesvestila se.
Noć. Mora. Sanjala je bodež, krv, ruke na svom vratu...
Ujutro je imala pretstavljanje svog rada na simpozijumu. Bleda, sa ogromnim podočnjacima, hladno je iznosila činjenice, pokazivala paralele,dokaze, kako je do toga doslo. Diskusija, kao diskusija, posle takvih predavanja. Ko još ide na te simpozijume da nešto nauči?...Pogledaće materjal, kasnije, kad se vrate kući.
Tara je sakupila svu hrabrost i izašla da se prošeta...do Starog grada se nije usudjivala da ide. Bojala se da pogleda u vodu, sećanja....sećanja...Spustila je glavu i brzo pogledala preko jezera...ostrvce...želela je da ode tamo...
Šetajuci došla je do hotela koji je organizovao takmičenje gostiju u plesu te večeri. Želela je da ide, da igra, da se opusti. Kako? Sa kim?
Otišla je na ručak u obližnji restoran. Za susednim stolom primetila je zgodnog, mladog čoveka kako nezaineresovano gleda kroz prozor restorana. Pomislila je, i ja bi izabrala taj sto, kao u izlogu, sediš, a život prolazi ispred tebe.
Veče. Kolebala se trenutak, a onda je ipak, pozvala kolegicu sa simpozijuma, koju je primetila kako sama ruča. Dogovorile su se za večernji izlazak, malo da slušaju muziku, da gledaju takmičenje parova u plesu.
Ko zna zašto, ali te veceri se Tara izuzetno dugo spremala. Imala je želju da dobro izgleda. Podigla je sa dve kopče kosu, obukla večernju haljinu, kap parfema i bila je spremna.
Sa kolegicom je ušla u hotel, prišle su baru i naručile piće.
-Takmičarke?upitao ih je neki momak, samo su se nasmejale i odmahnule glavom.
Tara je prinosila ustima čašu sa pićem, prijateljica joj je nešto rekla, nije dobro čula, naglo se okrenula, i tašnica joj je pala na pod.
Viktor je krenuo, ipak, ka baru, digao je ruku da pozove barmena...nije gledao....jedna torbica je pala pred njegove noge...dve glave su se sagle...dve ruke su se pružile...i sudarile...osmeh..i..
Nisu znali, da negde na jugu Italije, jedan čovek se sprema za put....
Nastaviće se
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
BODEZ I PRSTEN 8
objavio AnaM u 09:47 | kategorija:
PRICICE
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
POLJUBAC
Poljubac?
Šta je to? Ne nisam došla iz svemira,ali nije mi jasno šta se podrazumeva pod tim čuvenim poljupcem?
Šta bi radila da sam naučni radnik? Naravno ispitala? Prvo literatura, onda praksa....
Penjem se po regalu, skidam rečnike,tražim POLJUBAC.
kiss na engleskom i nemackom, bacio, bacizzo, na taljanskom, baiser na francuskom, fili,filina, sa nekim aksanima na grčkom, tražim dalje, ostala je gomila rečnika, nema: poljubac.
ZAKLJUČAK BR1:
-neki narodi nemaju poljubac.
Otvaram TV, dva političara, očito zakrvavljenih stranaka, sklapaju neku koaliciju, ma šta to značilo, tapkaju se po ramenima i ljube:1,2,3,naši su.
ZAKLJUČAK BR2:
poljubac je dodir usana u obraz neprijateljskog pripadnika društva.
Noć, mrak, plač deteta, brižna majka ga miluje, prislanja usne na čelo, poljubac, i olakšanje-nema više povišenu temperaturu.
ZAKLJUČAK BR3:
Poljubac je odraz zabrinutosti roditelja za zdravlje deteta.
Knez Mihajlova ulica. Dve dame šetaju bunde,... susreću se:
-Jao, Što dobro izgledaš! ...Ljubim te!...Cmok, negde 10cm od obraza u vazduh.
ZAKLJUČAK BR4:
Poljubac je dodir vazduha u okolini obraza neke osobe istog pola.
Šetam dalje. Sredovečan gospodin, sreće istu takvu damu, nakloni se, podigne malo šešir, naginje se nad njenu ruku, prinosi je nosu...ništa...ostaje na 2cm od ruke.
ZAKLJUČAK BR5:
Poljubac je dizanje ruke i mahanje njom ispred nosa, pritom značajno bacanje pogleda.
Ne znam šta se toliko priča o tom poljupcu.
Prvi poljubac, da li je to prvi uopšte, ili svaki put postoji prvi poljubac?
Nije lako baviti se naučnim radom!
Ja sam zamišljala to nekako drugačije:
Neko se naginje prema meni, usnama samo ovlaš, lagano dodirne moje, tek kao da je talas zapljusnuo obalu, a u meni nastupi plima. Osetim naglu toplotu koja se razliva telom, usne počinju da bride, začuje se muzika, svet se više ne okreće, zvezde trepere da pokazu drhtaj moga srca, telom prolaze talasi,...ponovo dodir usana, moje su već poluotvorene, njegove sve zahtevnije, moje sve popustljivije, i...ma, koga može to još da interesuje, da li ću ili ne osetiti taj poljubac u novogodisnjoj noći, na javi, u mašti ili tek u snovima....sa tobom, ili......
ZAKLJUČAK BR6:
Ja pojma nemam šta je poljubac!
Šta je to? Ne nisam došla iz svemira,ali nije mi jasno šta se podrazumeva pod tim čuvenim poljupcem?
Šta bi radila da sam naučni radnik? Naravno ispitala? Prvo literatura, onda praksa....
Penjem se po regalu, skidam rečnike,tražim POLJUBAC.
kiss na engleskom i nemackom, bacio, bacizzo, na taljanskom, baiser na francuskom, fili,filina, sa nekim aksanima na grčkom, tražim dalje, ostala je gomila rečnika, nema: poljubac.
ZAKLJUČAK BR1:
-neki narodi nemaju poljubac.
Otvaram TV, dva političara, očito zakrvavljenih stranaka, sklapaju neku koaliciju, ma šta to značilo, tapkaju se po ramenima i ljube:1,2,3,naši su.
ZAKLJUČAK BR2:
poljubac je dodir usana u obraz neprijateljskog pripadnika društva.
Noć, mrak, plač deteta, brižna majka ga miluje, prislanja usne na čelo, poljubac, i olakšanje-nema više povišenu temperaturu.
ZAKLJUČAK BR3:
Poljubac je odraz zabrinutosti roditelja za zdravlje deteta.
Knez Mihajlova ulica. Dve dame šetaju bunde,... susreću se:
-Jao, Što dobro izgledaš! ...Ljubim te!...Cmok, negde 10cm od obraza u vazduh.
ZAKLJUČAK BR4:
Poljubac je dodir vazduha u okolini obraza neke osobe istog pola.
Šetam dalje. Sredovečan gospodin, sreće istu takvu damu, nakloni se, podigne malo šešir, naginje se nad njenu ruku, prinosi je nosu...ništa...ostaje na 2cm od ruke.
ZAKLJUČAK BR5:
Poljubac je dizanje ruke i mahanje njom ispred nosa, pritom značajno bacanje pogleda.
Ne znam šta se toliko priča o tom poljupcu.
Prvi poljubac, da li je to prvi uopšte, ili svaki put postoji prvi poljubac?
Nije lako baviti se naučnim radom!
Ja sam zamišljala to nekako drugačije:
Neko se naginje prema meni, usnama samo ovlaš, lagano dodirne moje, tek kao da je talas zapljusnuo obalu, a u meni nastupi plima. Osetim naglu toplotu koja se razliva telom, usne počinju da bride, začuje se muzika, svet se više ne okreće, zvezde trepere da pokazu drhtaj moga srca, telom prolaze talasi,...ponovo dodir usana, moje su već poluotvorene, njegove sve zahtevnije, moje sve popustljivije, i...ma, koga može to još da interesuje, da li ću ili ne osetiti taj poljubac u novogodisnjoj noći, na javi, u mašti ili tek u snovima....sa tobom, ili......
ZAKLJUČAK BR6:
Ja pojma nemam šta je poljubac!
objavio AnaM u 17:19 | kategorija:
malo smeha
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
BODEZ I PRSTEN 7
7.
Jezero. Rani letnji dan. Viktor ulazi u hotel, uzima sobu. Zagledan u mirnu vodu seća se njenog smeha , razdraganosti. Gleda crkvicu na ostrvu...želela je onog dana da je vidi, a on joj nije ispunio želju. Želela je da vidi ono takmičenje u plesu. Zašto uvek sve prekasno shvatimo....zašto odmah nije ispunio svaku njenu želju?
Otićiće na sva ona mesta, gde je hteo nju da odvede. Poćiće na izvor reke, otići na pastrmke na obližnjem jezeru,...Sve, baš sve, će obići, gledaće njenim očima.
Prošetao je po gradiću, svratio u bar. Ne, ovde neće da pije. Činilo mu se da je jučer tu bio, kao da se ništa nije promenilo, a sve je bilo drugačije. Ona nije bila tu. Ona je otišla, bez nje sve je nekako bledo, bez smisla.
Video je neke mladiće na obali kako sviraju. Ništa nije govorio, samo je prišao,uzeo gitaru, naštimovao je i otsvirao nekoliko akorda. Sigurno misle da sam lud.
Došao je do čamaca koji su se ljuljuškali na vodi. Zašto nismo otišli, predbacivao si je.
Video ju je na svakom mestu.
Igrala je za njega, podižuci kosu rukama, smejala se, izazivala ga, a onda bi ga dodirnula. Svet bi prestao da se okreće. Prolazila bi rukama po njegovom telu, palila neke nevidljive vulkane, koje je samo ona umela da pronadje. Uzimala ga je. Osećao je vrelinu duž kičme, kako se razliva po celom telu. Predavao joj se i ostajao bez i jedne misli, bez pokreta, slušajući samo muziku njenih jecaja...dok sve ne bi utihnulo u san...
Pojeo je nešto u obližnjem restoranu, bezvoljno šetao stazom uz jezero. Tražio ju je u svakoj ženi, nijedna nije bila ona.
Sećao se prstena koji je dizajnirao, kako se samo radovala, uvek je želela haremski prsten i smejala se da će biti njegova robinja ako ga bude nosila. Nikad joj nije nabavio taj prsten. Zašto mislimo da uvek ima vremena? Zašto odmah ne uradimo ono što želimo?
Mogao sam, mogli smo, stalno se vrtelo po glavi... Kasno je, sada je za sve kasno.
Nadao se da ga je napustila, iznenada, iz ko zna kog razloga, da se setila nečega,da je volela drugoga, ali znao je...ona ne bi otišla zato što ga nije volela, nešto drugo ih je razdvojilo.
Došao je do obale, do hotela gde je te večeri najavljen nagradni ples- takmičenje parova. Rešio je da dodje da pogleda. Ona bi to volela. Sigurno bi ga stegla za ruku, zatreptala očima i mazno prošaptala:
-Viktre da se i mi takmičimo!
Ruke mu se zgrčiše, oseti kako krv brže struji njegovim venama-bes prema nepoznatom ga obuze.
Nastaviće se...
Jezero. Rani letnji dan. Viktor ulazi u hotel, uzima sobu. Zagledan u mirnu vodu seća se njenog smeha , razdraganosti. Gleda crkvicu na ostrvu...želela je onog dana da je vidi, a on joj nije ispunio želju. Želela je da vidi ono takmičenje u plesu. Zašto uvek sve prekasno shvatimo....zašto odmah nije ispunio svaku njenu želju?
Otićiće na sva ona mesta, gde je hteo nju da odvede. Poćiće na izvor reke, otići na pastrmke na obližnjem jezeru,...Sve, baš sve, će obići, gledaće njenim očima.
Prošetao je po gradiću, svratio u bar. Ne, ovde neće da pije. Činilo mu se da je jučer tu bio, kao da se ništa nije promenilo, a sve je bilo drugačije. Ona nije bila tu. Ona je otišla, bez nje sve je nekako bledo, bez smisla.
Video je neke mladiće na obali kako sviraju. Ništa nije govorio, samo je prišao,uzeo gitaru, naštimovao je i otsvirao nekoliko akorda. Sigurno misle da sam lud.
Došao je do čamaca koji su se ljuljuškali na vodi. Zašto nismo otišli, predbacivao si je.
Video ju je na svakom mestu.
Igrala je za njega, podižuci kosu rukama, smejala se, izazivala ga, a onda bi ga dodirnula. Svet bi prestao da se okreće. Prolazila bi rukama po njegovom telu, palila neke nevidljive vulkane, koje je samo ona umela da pronadje. Uzimala ga je. Osećao je vrelinu duž kičme, kako se razliva po celom telu. Predavao joj se i ostajao bez i jedne misli, bez pokreta, slušajući samo muziku njenih jecaja...dok sve ne bi utihnulo u san...
Pojeo je nešto u obližnjem restoranu, bezvoljno šetao stazom uz jezero. Tražio ju je u svakoj ženi, nijedna nije bila ona.
Sećao se prstena koji je dizajnirao, kako se samo radovala, uvek je želela haremski prsten i smejala se da će biti njegova robinja ako ga bude nosila. Nikad joj nije nabavio taj prsten. Zašto mislimo da uvek ima vremena? Zašto odmah ne uradimo ono što želimo?
Mogao sam, mogli smo, stalno se vrtelo po glavi... Kasno je, sada je za sve kasno.
Nadao se da ga je napustila, iznenada, iz ko zna kog razloga, da se setila nečega,da je volela drugoga, ali znao je...ona ne bi otišla zato što ga nije volela, nešto drugo ih je razdvojilo.
Došao je do obale, do hotela gde je te večeri najavljen nagradni ples- takmičenje parova. Rešio je da dodje da pogleda. Ona bi to volela. Sigurno bi ga stegla za ruku, zatreptala očima i mazno prošaptala:
-Viktre da se i mi takmičimo!
Ruke mu se zgrčiše, oseti kako krv brže struji njegovim venama-bes prema nepoznatom ga obuze.
Nastaviće se...
objavio AnaM u 09:50 | kategorija:
PRICICE
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
BODEZ I PRSTEN 6
6.
Vreme prolazi. Sve se menja, ali neka sećanja se vraćaju, neki ljudi noćima ne spavaju. Jedan čovek i dalje samo leži u svom svetu.
I onda jednog dana, dogodilo se!
Viktor je rešio.
Posle jedne noći pijanstva, glavobolje, teških misli, četiri godina od onog dana....doneo je odluku. Otputovaće ponovo na Jezero. Susrešće se sa svojim demonima, pogledaće mesto gde je bio najsrećniji i najtužniji.
Odluka je doneta!
Trst...bolnica...
Čudan čovek opet obilazi nepomičnog pacienta:
-Mocarela, čujes li me, probudi se!!
Kao iz neke daljine, Mozarela začu glas, zatrepta očima, otvori ih, pa ih opet zatvori. Čudan čovek je poludeo, počeo je da juri po bolnici, da viče:
-Sorela,... dotore....
Beograd ...Noć, oluja...Tara vrišti, oseća ruke na svom vratu, vidi krv, dave je. Nema vazduha, rukama grabi u prazno...blesak munje obasjava bledo lice, kosu rasutu po jastuku, poluotvorene usne u koje se zarivaju zubi, znojno lice...još jedan grom...
Jutro,... Bolnica.... Pismo.... Poziv za simpozijum na Jezeru, potrebno je da Tara prikaže svoj poslednji rad.
Trenutak neodlučnosti, a onda Tara uzima olovku, i potpisuje prijavu.
Vratiće se na mesto gde su počele njene noćne more.
Te noći loše je spavala, vrištala je u snu. Jutro nije donelo olakšanje.
Odluka je doneta
Nastavice se...
Vreme prolazi. Sve se menja, ali neka sećanja se vraćaju, neki ljudi noćima ne spavaju. Jedan čovek i dalje samo leži u svom svetu.
I onda jednog dana, dogodilo se!
Viktor je rešio.
Posle jedne noći pijanstva, glavobolje, teških misli, četiri godina od onog dana....doneo je odluku. Otputovaće ponovo na Jezero. Susrešće se sa svojim demonima, pogledaće mesto gde je bio najsrećniji i najtužniji.
Odluka je doneta!
Trst...bolnica...
Čudan čovek opet obilazi nepomičnog pacienta:
-Mocarela, čujes li me, probudi se!!
Kao iz neke daljine, Mozarela začu glas, zatrepta očima, otvori ih, pa ih opet zatvori. Čudan čovek je poludeo, počeo je da juri po bolnici, da viče:
-Sorela,... dotore....
Beograd ...Noć, oluja...Tara vrišti, oseća ruke na svom vratu, vidi krv, dave je. Nema vazduha, rukama grabi u prazno...blesak munje obasjava bledo lice, kosu rasutu po jastuku, poluotvorene usne u koje se zarivaju zubi, znojno lice...još jedan grom...
Jutro,... Bolnica.... Pismo.... Poziv za simpozijum na Jezeru, potrebno je da Tara prikaže svoj poslednji rad.
Trenutak neodlučnosti, a onda Tara uzima olovku, i potpisuje prijavu.
Vratiće se na mesto gde su počele njene noćne more.
Te noći loše je spavala, vrištala je u snu. Jutro nije donelo olakšanje.
Odluka je doneta
Nastavice se...
objavio AnaM u 21:48 | kategorija:
PRICICE
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
BODEZ I PRSTEN 5
5.
Prolaze godine...
Rijeka...
Viktor radi u nekoj banci. Promenio se , nekad vedar mladić, postao je osobenjak. Voli da popije, tada ga spopadne neka tuga, odlazi na obalu, uzima gitaru i dugo, dugo svira Pećine odjekuju, misli odlete, tuga ga pritisne, sećanja naviru...
Seća se kako ga je dodirivala, kako joj je mrsio kosu. Pripijala se uz njega kao bršljen: volim te....želim te...Vlažne, poluotvorene usne su ga dozivale, osećao je i najmanji njen drhtaj..a ruke...njene ruke... svaki dodir razlivao je žar u njegovom telu. Pod njenim dodirima umirao je i radjao se ponovo. Njeni jecaji odzvanjali su mu u duši.
Galeb raširi krila, zaklikta, čarolje nestade. A njegove misli....lutaju, zaboravlja da je na morskoj obali, vidi samo Mesec, Jezero i seća se... seća...
Tada jos više pije, još je tužniji, niko ne sme da ga dira. Prodje tako dva-tri dana, otrezni se, ode na posao, dobije negativne poene, odbiju mu od plate, pa opet ponovo sve u krug.
Neki put zamišljeno sedi, drži ugljen u ruci...crta, uvek su to likovi devojke u svim pozama.
Onda opet pije, traži zaborav. Seća se... seća....
Njene usne, njeno telo, grudi, njeni dodiri, predavanja...ona ...uvek samo ona...
Bolnica u Trstu
Na kraju grada, bolnica. Zamračena soba. U krevetu pacient, milion aparata oko njega. Povremeno navrati poneki čovek čudna izgleda, samo ga pogleda, opsuje i ode.
Godine prolaze...
Bolnica u Beogradu
Laboratorija. Nagnuta nad mikroskop, Tara nešto radi, visoka, bleda, zna da se tako unese u posao, da i ne primeti kako vreme leti.
Od nekad vesele devojke, postala je ozbiljna mlada žena, preozbiljna za svoje godine. Poneki put, prijateljice je nagovore da izadje. Vole da su u njenom društvu, Tara lepo peva, voli da igra,samo kad bi bila veselija.
Tara je potisnula strašni doživljaj iz svoje prošlosti. Ali...kad je oluja, ona se plaši. Ni sama ne zna čega. Stisne oči, stavlja ruke na uši i čeka da sve prodje. U mislima vidi krv, ruku sa bodežom, koja se primiče njenom grlu. Tada počinje da vrišti, budi se okupana znojem i ničega se ne seća.
Poneki put se igra prstenom koji je našla na Jezeru. Nikad ga nije stavila, previše je potseća na onu noć.
Nastaviće se
Prolaze godine...
Rijeka...
Viktor radi u nekoj banci. Promenio se , nekad vedar mladić, postao je osobenjak. Voli da popije, tada ga spopadne neka tuga, odlazi na obalu, uzima gitaru i dugo, dugo svira Pećine odjekuju, misli odlete, tuga ga pritisne, sećanja naviru...
Seća se kako ga je dodirivala, kako joj je mrsio kosu. Pripijala se uz njega kao bršljen: volim te....želim te...Vlažne, poluotvorene usne su ga dozivale, osećao je i najmanji njen drhtaj..a ruke...njene ruke... svaki dodir razlivao je žar u njegovom telu. Pod njenim dodirima umirao je i radjao se ponovo. Njeni jecaji odzvanjali su mu u duši.
Galeb raširi krila, zaklikta, čarolje nestade. A njegove misli....lutaju, zaboravlja da je na morskoj obali, vidi samo Mesec, Jezero i seća se... seća...
Tada jos više pije, još je tužniji, niko ne sme da ga dira. Prodje tako dva-tri dana, otrezni se, ode na posao, dobije negativne poene, odbiju mu od plate, pa opet ponovo sve u krug.
Neki put zamišljeno sedi, drži ugljen u ruci...crta, uvek su to likovi devojke u svim pozama.
Onda opet pije, traži zaborav. Seća se... seća....
Njene usne, njeno telo, grudi, njeni dodiri, predavanja...ona ...uvek samo ona...
Bolnica u Trstu
Na kraju grada, bolnica. Zamračena soba. U krevetu pacient, milion aparata oko njega. Povremeno navrati poneki čovek čudna izgleda, samo ga pogleda, opsuje i ode.
Godine prolaze...
Bolnica u Beogradu
Laboratorija. Nagnuta nad mikroskop, Tara nešto radi, visoka, bleda, zna da se tako unese u posao, da i ne primeti kako vreme leti.
Od nekad vesele devojke, postala je ozbiljna mlada žena, preozbiljna za svoje godine. Poneki put, prijateljice je nagovore da izadje. Vole da su u njenom društvu, Tara lepo peva, voli da igra,samo kad bi bila veselija.
Tara je potisnula strašni doživljaj iz svoje prošlosti. Ali...kad je oluja, ona se plaši. Ni sama ne zna čega. Stisne oči, stavlja ruke na uši i čeka da sve prodje. U mislima vidi krv, ruku sa bodežom, koja se primiče njenom grlu. Tada počinje da vrišti, budi se okupana znojem i ničega se ne seća.
Poneki put se igra prstenom koji je našla na Jezeru. Nikad ga nije stavila, previše je potseća na onu noć.
Nastaviće se
objavio AnaM u 17:13 | kategorija:
PRICICE
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
MOJE SRCE
Slušam juče od komšinice: u mom srcu je samo Laza, a pre neki dan mi prijateljica kaze: Mika je ispunio celo moje srce, i ne ispuni ga mislim, kad je onolika gromada od čoveka.
I tako, svi moji, i poznati i nepoznati, u srcu nose nekoga-srce im je ispunjeno, sa tim "nekim".
Sa mnom, definitivno nešto nije u redu. Moje srce je veliko kao autobus, i to onaj iz Londona na sprat, jos vuče isto takvu prikolicu, a ona prepuna, ljulja se.
U tom autobusu stanuju svi koje volim-gomila ljudi: prijatelji, rodjaci, komšije. Mogu vam reći da se nešto i ne guraju, lepo im je, bar tako kažu, a ima još i slobodnih mesta.
Jedno mesto je upražnjeno, skroz napred, pored vozača, (to sam valjda ja), tu će sesti neko "posebno važan", ako se uopšte pojavi.
Samo ima jedan problem, ko jednom izadje iz mog srca, nema više povratka, nikad, jer moje srce kaže: imao si šansu, a voli i onu staru pesmu:
Moje je srce violina
Što ga diras, kad ne znas da sviraš....
Ako si zainteresovan, samo javi, moje srce je svima otvoreno, možda neko mesto čeka baš tebe, a možda ti se i dopadne u mom srcu, jer tamo nikad nećes biti sam, imaćeš i gomilu prijatelja.
Hoćeš li doći? Da sačuvam mesto? Može i do šofera!
AnaM:)))))
I tako, svi moji, i poznati i nepoznati, u srcu nose nekoga-srce im je ispunjeno, sa tim "nekim".
Sa mnom, definitivno nešto nije u redu. Moje srce je veliko kao autobus, i to onaj iz Londona na sprat, jos vuče isto takvu prikolicu, a ona prepuna, ljulja se.
U tom autobusu stanuju svi koje volim-gomila ljudi: prijatelji, rodjaci, komšije. Mogu vam reći da se nešto i ne guraju, lepo im je, bar tako kažu, a ima još i slobodnih mesta.
Jedno mesto je upražnjeno, skroz napred, pored vozača, (to sam valjda ja), tu će sesti neko "posebno važan", ako se uopšte pojavi.
Samo ima jedan problem, ko jednom izadje iz mog srca, nema više povratka, nikad, jer moje srce kaže: imao si šansu, a voli i onu staru pesmu:
Moje je srce violina
Što ga diras, kad ne znas da sviraš....
Ako si zainteresovan, samo javi, moje srce je svima otvoreno, možda neko mesto čeka baš tebe, a možda ti se i dopadne u mom srcu, jer tamo nikad nećes biti sam, imaćeš i gomilu prijatelja.
Hoćeš li doći? Da sačuvam mesto? Može i do šofera!
AnaM:)))))
objavio AnaM u 09:17 | kategorija:
malo smeha
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
BODEZ I PRSTEN 4
4.
Viktor izlazi iz kupatila, okreće se, gleda po sobi. Gde mu je žena? Zvizduće, sprema se, sad će ona, tu je negde. Vreme prolazi. Već je pomalo nervozan. Gde se zadržala? Zove recepciju. Pomalo počinje da ga hvata panika. Koga da zove? Gde da je traži? Gde je mogla samo da nestane? Hoće da se ljuti na nju, ali neka zebnja uvlači se u njegovo srce. Ona ne bi otišla samo tako. Pa to je njihov medeni mesec.
Bolnica. Operaciona sala. Intervencija traje već satima. Najzad je gotovo. Hirurg izlazi umorno iz sale. Niko ne čeka ovog pacienta. Nikom ne mora da kaže istinu: teško da će praživeti, verovatno se neće probuditi iz kome.
Hotelska soba. Tara spava. U sred noći počinje oluja. Gromovi pucaju, munje paraju nebo, kiša lije, priroda urla. Tara drhti u krevetu, pokrila se preko glave, oči se šire kao u deteta. Na svaki udar groma njeno srce mahnito kuca. Vidi samo ruku sa bodežom kako steže vrat.
Ujutro, kao da nije ni bilo oluje. Tarin otac je zove, idu na ostrvo na Jezeru. Bleda, neispavana, Tara se žurno sprema. Zna da njen otac, uvek, hoće da bude u prvoj turi turista.
Ulaze u čamac, ima nelagodan osećaj dok rukom prevlači preko vode misleći o sinoćnim dogadjajima..Čamac pristaje na dok, izlaze i grupa turista kreće ka crkvici. Leptir poleće i Tara prati njegov let, spušta se na cvet. Ona prilazi, naginje se i na podu spazi prsten, uzima ga, prljav je od blata.
Sigurno neka bižuteruja, pomišlja i baca ga na dno svoje tašne. Šutira nogom neku cipelicu visokih potpetica koja pada u rupu. Tara kreće ka crkvici.
Nastaviće se...
Viktor izlazi iz kupatila, okreće se, gleda po sobi. Gde mu je žena? Zvizduće, sprema se, sad će ona, tu je negde. Vreme prolazi. Već je pomalo nervozan. Gde se zadržala? Zove recepciju. Pomalo počinje da ga hvata panika. Koga da zove? Gde da je traži? Gde je mogla samo da nestane? Hoće da se ljuti na nju, ali neka zebnja uvlači se u njegovo srce. Ona ne bi otišla samo tako. Pa to je njihov medeni mesec.
Bolnica. Operaciona sala. Intervencija traje već satima. Najzad je gotovo. Hirurg izlazi umorno iz sale. Niko ne čeka ovog pacienta. Nikom ne mora da kaže istinu: teško da će praživeti, verovatno se neće probuditi iz kome.
Hotelska soba. Tara spava. U sred noći počinje oluja. Gromovi pucaju, munje paraju nebo, kiša lije, priroda urla. Tara drhti u krevetu, pokrila se preko glave, oči se šire kao u deteta. Na svaki udar groma njeno srce mahnito kuca. Vidi samo ruku sa bodežom kako steže vrat.
Ujutro, kao da nije ni bilo oluje. Tarin otac je zove, idu na ostrvo na Jezeru. Bleda, neispavana, Tara se žurno sprema. Zna da njen otac, uvek, hoće da bude u prvoj turi turista.
Ulaze u čamac, ima nelagodan osećaj dok rukom prevlači preko vode misleći o sinoćnim dogadjajima..Čamac pristaje na dok, izlaze i grupa turista kreće ka crkvici. Leptir poleće i Tara prati njegov let, spušta se na cvet. Ona prilazi, naginje se i na podu spazi prsten, uzima ga, prljav je od blata.
Sigurno neka bižuteruja, pomišlja i baca ga na dno svoje tašne. Šutira nogom neku cipelicu visokih potpetica koja pada u rupu. Tara kreće ka crkvici.
Nastaviće se...
objavio AnaM u 17:04 | kategorija:
PRICICE
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
BOL LJUBAV NADA
Mladić je stajao na ivici parka, zagledan preko reke, u nebo, nije ništa video. Mislima je bio daleko, vraćao se na prošlo veče. Vrtelo se ponovo i ponovo i ponovo, kao na nekoj traci bez kraja.
Njegova devojka, rekla je da ga ne voli, hladno, bezosećajno, kako to samo žena koja ne voli, može.
-Ja nisam dovoljno dobra za tebe, možeš da nadjes bolju....okrutne reči, nekog kome nije stalo.
Prvi trenutak nije shvatio, nije verovao,objašnjavao je, da mu ne treba ni bolja ni gora, da samo nju voli. Preklinjao ju je da razmisli još jednom,molio, pretio....Srce mu je postajalo sve hladnije, probadala ga je BOL.
-Bićemo prijatelji...odrezala je.
-Prijatelji?...jeknuo je....prijatelji?..Kako biti prijatelj nekom ko je bio izvor tvoga života, razlog tvoga postojanja, nekog ko je bio u svakoj tvojoj misli, svakom damaru tvog srca? Nekom ko je bio drugo ti?
Otišla je i on sad stoji, tu, u parku, BOL ga razdire.Samo neko ko je voleo, može da zna kako se oseća, kad voljeno biće ode sa drugim. Njegova LJUBAV nije umrla, bila je živa u njemu, jaka kako i onog prvog dana kad je nastala. Kako se zadovoljiti sa LJUBAVlju u svom srcu, a znati da u njenom više ne stanuje.
NADA, ta večita NADA.....možda ipak....NADA ga je držala, nije mu dala da vidi istinu, ispunjavala mu je srce, grejala ga je ...NADA...
NADA, LJUBAV, BOL, emocije koje nas ispunjavaju, za koje se hvatamo, emocije koje su u nama.
Negde, daleko, u svemiru, jedna letilica uhvati čudne impulse: ispitati...nešto novo....nova planeta...nova intligencija....Bešumno su se spustili do mladića. Telepatski se povezali, nešto novo, nije život,... nije predmet... šta je to?... ispitati detaljno... emocije.... šta je to?
Uzeše emocije ljudima.
U momentu, ceo svet ostao je bez emocija BOL, LJUBAV, NADA...nestali su.
Haos, nestala je LJUBAV. Niko više nije patio, ali ni voleo. Bezizrazni ljudi radili su svoj posao, prolazili jedan pored drugog, i išli dalje ne osvrčući se. Momak bi odveo devojku na večeru, izlet, krevet, bilo je svejedno, ta, ili bilo koja druga, LJUBAV nije postojala.
BOL, nestala je emotivna, ona fizicka je ostala, ali BOL zbog izgubljenog dragog bića, nestala je. Ljudi su gubili svoje najdraže, prijatelj prijatelja, sestra brata, majka dete, ali BOL nije postojala.
NADA...i onda kad je sve bilo izgubljeno, kad je definitivno bio kraj, kad je sve bilo beznadezno, NADA je nestala.
Ljudi koji se više nisu nadali, izgubili su volju da rade, da se bore, nisu imali više planova za stvaranje, svet se polako zaustavljao....zahuktala užurbanost se gasila, svet je propadao, NADE nije bilo.
Bića iz svemira, zapitaše čoveka:
-Hoćeš li da ostavimo ovako, da ne osetiš više BOL za izgubljenom LJUBAVI ili da vratimo kako je bilo?
Mladić pomisli:Šta da odlučim? I onda....
Vratite nam naše emocije: ko nije osetio BOL, ne zna šta je LJUBAV. Ko ne oseti LJUBAV, taj ne zna šta je NADA. Ko ne oseti NADU taj, ne zna sta je ŽIVOT.
KO NIJE OSETIO BOL, LJUBAV, NADU, TAJ NIJE NI ŽIVEO
Njegova devojka, rekla je da ga ne voli, hladno, bezosećajno, kako to samo žena koja ne voli, može.
-Ja nisam dovoljno dobra za tebe, možeš da nadjes bolju....okrutne reči, nekog kome nije stalo.
Prvi trenutak nije shvatio, nije verovao,objašnjavao je, da mu ne treba ni bolja ni gora, da samo nju voli. Preklinjao ju je da razmisli još jednom,molio, pretio....Srce mu je postajalo sve hladnije, probadala ga je BOL.
-Bićemo prijatelji...odrezala je.
-Prijatelji?...jeknuo je....prijatelji?..Kako biti prijatelj nekom ko je bio izvor tvoga života, razlog tvoga postojanja, nekog ko je bio u svakoj tvojoj misli, svakom damaru tvog srca? Nekom ko je bio drugo ti?
Otišla je i on sad stoji, tu, u parku, BOL ga razdire.Samo neko ko je voleo, može da zna kako se oseća, kad voljeno biće ode sa drugim. Njegova LJUBAV nije umrla, bila je živa u njemu, jaka kako i onog prvog dana kad je nastala. Kako se zadovoljiti sa LJUBAVlju u svom srcu, a znati da u njenom više ne stanuje.
NADA, ta večita NADA.....možda ipak....NADA ga je držala, nije mu dala da vidi istinu, ispunjavala mu je srce, grejala ga je ...NADA...
NADA, LJUBAV, BOL, emocije koje nas ispunjavaju, za koje se hvatamo, emocije koje su u nama.
Negde, daleko, u svemiru, jedna letilica uhvati čudne impulse: ispitati...nešto novo....nova planeta...nova intligencija....Bešumno su se spustili do mladića. Telepatski se povezali, nešto novo, nije život,... nije predmet... šta je to?... ispitati detaljno... emocije.... šta je to?
Uzeše emocije ljudima.
U momentu, ceo svet ostao je bez emocija BOL, LJUBAV, NADA...nestali su.
Haos, nestala je LJUBAV. Niko više nije patio, ali ni voleo. Bezizrazni ljudi radili su svoj posao, prolazili jedan pored drugog, i išli dalje ne osvrčući se. Momak bi odveo devojku na večeru, izlet, krevet, bilo je svejedno, ta, ili bilo koja druga, LJUBAV nije postojala.
BOL, nestala je emotivna, ona fizicka je ostala, ali BOL zbog izgubljenog dragog bića, nestala je. Ljudi su gubili svoje najdraže, prijatelj prijatelja, sestra brata, majka dete, ali BOL nije postojala.
NADA...i onda kad je sve bilo izgubljeno, kad je definitivno bio kraj, kad je sve bilo beznadezno, NADA je nestala.
Ljudi koji se više nisu nadali, izgubili su volju da rade, da se bore, nisu imali više planova za stvaranje, svet se polako zaustavljao....zahuktala užurbanost se gasila, svet je propadao, NADE nije bilo.
Bića iz svemira, zapitaše čoveka:
-Hoćeš li da ostavimo ovako, da ne osetiš više BOL za izgubljenom LJUBAVI ili da vratimo kako je bilo?
Mladić pomisli:Šta da odlučim? I onda....
Vratite nam naše emocije: ko nije osetio BOL, ne zna šta je LJUBAV. Ko ne oseti LJUBAV, taj ne zna šta je NADA. Ko ne oseti NADU taj, ne zna sta je ŽIVOT.
KO NIJE OSETIO BOL, LJUBAV, NADU, TAJ NIJE NI ŽIVEO
objavio AnaM u 10:41 | kategorija:
NLO
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
BODEŽ I PRSTEN 3.
3.
Tog jutra, na Jezero je doputovao mladi bračni par. Viktor je hteo da ispuni obećanje, dato još dok su se samo zabavljali i pravili planove za život.
Otseli su u luksuznom hotelu,.... držeći se za ruke, istrčali su na terasu hotela.
-Želela bih da zauvek ostanem ovde, prošaputa mlada žena, dok ju je Viktor grlio.
-Imam sto planova, za izlete, poče ona.
-Ja, samo jedan, da ti bude nezaboravno, nasmeja se Viktor.
Dan je projurio. Hteli su sve da obidju. Planirali su da navečer odu u obližnju dvoranu, gde se održavalo evropsko takmičenje u plesu. Kako su oboje uživali u igri, radovali su se kao deca, da vide vrhunske igrače na delu.
Na ruci, mlade žene blistao je verenički prsten, napravljen po dizajnu Viktora: prsti drže srce od rubina, sve spojeno sa tri burme, žute, bele i crvene.
-To je unikat, kao i ti, govorio joj je Viktor, dok ga je stavljao na njenu ruku.
Posle večere, Viktor se spremao u kupatilu.
-Donesi mi cigarete, viknuo je.
Mlada žena, pogleda na sto, kutija je bila prazna.
-Idem da kupim, viknu, ali je Viktor, ispod tuša, nije čuo.
Otrčala je do foajea. Nisu imali marku, koju je Viktor koristio, ona izadje iz hotela....
Tamo je kiosk, pomislila je, i preprečila je put kroz park.
Na klupi dva čoveka, torbe otvorene, u jednoj novac, u drugoj nešto svetlucavo. Mlada žena ide pravo na njih, jos korak, skoro pada preko ispruženh nogu jednog čoveka. Gleda u torbe, novac, dijamanti...
Čovek prati njen pogled, njeno iznenadjenje, hvata je za ruku, drugom joj zatvara usta. Zajedno sa svojim kompanjonom, odvlače je do čamca na jezeru, i baca na pramac.
-Ništa nisam videla, molim vas, pustite me , nikom neću reći ni reči, preklinje....
Nastaviće se....
Tog jutra, na Jezero je doputovao mladi bračni par. Viktor je hteo da ispuni obećanje, dato još dok su se samo zabavljali i pravili planove za život.
Otseli su u luksuznom hotelu,.... držeći se za ruke, istrčali su na terasu hotela.
-Želela bih da zauvek ostanem ovde, prošaputa mlada žena, dok ju je Viktor grlio.
-Imam sto planova, za izlete, poče ona.
-Ja, samo jedan, da ti bude nezaboravno, nasmeja se Viktor.
Dan je projurio. Hteli su sve da obidju. Planirali su da navečer odu u obližnju dvoranu, gde se održavalo evropsko takmičenje u plesu. Kako su oboje uživali u igri, radovali su se kao deca, da vide vrhunske igrače na delu.
Na ruci, mlade žene blistao je verenički prsten, napravljen po dizajnu Viktora: prsti drže srce od rubina, sve spojeno sa tri burme, žute, bele i crvene.
-To je unikat, kao i ti, govorio joj je Viktor, dok ga je stavljao na njenu ruku.
Posle večere, Viktor se spremao u kupatilu.
-Donesi mi cigarete, viknuo je.
Mlada žena, pogleda na sto, kutija je bila prazna.
-Idem da kupim, viknu, ali je Viktor, ispod tuša, nije čuo.
Otrčala je do foajea. Nisu imali marku, koju je Viktor koristio, ona izadje iz hotela....
Tamo je kiosk, pomislila je, i preprečila je put kroz park.
Na klupi dva čoveka, torbe otvorene, u jednoj novac, u drugoj nešto svetlucavo. Mlada žena ide pravo na njih, jos korak, skoro pada preko ispruženh nogu jednog čoveka. Gleda u torbe, novac, dijamanti...
Čovek prati njen pogled, njeno iznenadjenje, hvata je za ruku, drugom joj zatvara usta. Zajedno sa svojim kompanjonom, odvlače je do čamca na jezeru, i baca na pramac.
-Ništa nisam videla, molim vas, pustite me , nikom neću reći ni reči, preklinje....
Nastaviće se....
objavio AnaM u 23:45 | kategorija:
PRICICE
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
IZNENADNI GOSTI
Zvrrrrrr....telefon!
-Šta radis? Mi planirali da svratimo večeras na čašicu razgovora!
-Može...šta drugo da kažem? I onda: "Juriš pešadija"!...Znam stanje u frizideru..i...živim u gradu...ništa nije problem...
Samoposluga. Još sa vrata primećujem neke sanduke,uzmuvanost, haos, ....uzdahnem i krenem da trpam u kolica. Jurim,... levom i desnom rukom ubacujem. Kraj!...izaberem jednu od dve kase koje rade,...ufff, zaboravila sam Tolstojev "Rat i mir", taman sam mogla da ga pročitam, dok ne dodjem na red....
Posle vremena, koje se ne da izmeriti....a i večnost...to je samo trenutak u trajanju....stižem do kase. Naravno traka...kako se baš uvek, potroši kad ja dodjem na red?
Ulećem u kuću: rerna, mikser,.... bežite mi svi sa očiju,i jurcam. Levom rukom mutim fil za tortu, desnom spremam gibanicu,nogom guram vrata rerne,...mikrotalasna...svi aparati koje imam su uključeni i rade punom parom. Ja u opštoj gužvi, okrećem prekidače, pritiskam "dugmiće"
Što je lako biti savremena domacica!
Upsss...šta je sad? Struja!...Izdajnica..."kuršlus"....
Skidam kecelju domaćice, stavljam kapu električara...ura....struja...spasiteljka...
Električar, opet postaje domaćica.
Mikser...kvrc...
Promena uloge...Dobro, dobro, staviću odgovarajući osigurač...Kvrc...osigurač u stubištu...
Sve je posle dva sata bilo u potpunom redu.....
Torta koja je u rerni izgledala kao ogromna palačinka ili bolje reći kao NLO, završila je u djubretu, na opštu radost jednog ogromnog mačora...nova se već peče...sve dolazi u red!
Gledam na sat.
Juriš!...Kupatilo, oblačenje, kap parfema iza uha....
Zvrrr....gosti dolaze...
-Blago tebi, uvek si tako mirna i staložena, nikad neki problem..ja bih poludela da mi se neko iznenada najavi....cvrkuće jedna od mojih prijateljica.
Iznosim gibanicu, pitu sa mesom, šunku sir... pola zimnice kiseliša,... smešim se...
-Ma nije to ništa, jedino što je trebalo, izvaditi iz frizidera....sve sam imala u kuci....
-Šta radis? Mi planirali da svratimo večeras na čašicu razgovora!
-Može...šta drugo da kažem? I onda: "Juriš pešadija"!...Znam stanje u frizideru..i...živim u gradu...ništa nije problem...
Samoposluga. Još sa vrata primećujem neke sanduke,uzmuvanost, haos, ....uzdahnem i krenem da trpam u kolica. Jurim,... levom i desnom rukom ubacujem. Kraj!...izaberem jednu od dve kase koje rade,...ufff, zaboravila sam Tolstojev "Rat i mir", taman sam mogla da ga pročitam, dok ne dodjem na red....
Posle vremena, koje se ne da izmeriti....a i večnost...to je samo trenutak u trajanju....stižem do kase. Naravno traka...kako se baš uvek, potroši kad ja dodjem na red?
Ulećem u kuću: rerna, mikser,.... bežite mi svi sa očiju,i jurcam. Levom rukom mutim fil za tortu, desnom spremam gibanicu,nogom guram vrata rerne,...mikrotalasna...svi aparati koje imam su uključeni i rade punom parom. Ja u opštoj gužvi, okrećem prekidače, pritiskam "dugmiće"
Što je lako biti savremena domacica!
Upsss...šta je sad? Struja!...Izdajnica..."kuršlus"....
Skidam kecelju domaćice, stavljam kapu električara...ura....struja...spasiteljka...
Električar, opet postaje domaćica.
Mikser...kvrc...
Promena uloge...Dobro, dobro, staviću odgovarajući osigurač...Kvrc...osigurač u stubištu...
Sve je posle dva sata bilo u potpunom redu.....
Torta koja je u rerni izgledala kao ogromna palačinka ili bolje reći kao NLO, završila je u djubretu, na opštu radost jednog ogromnog mačora...nova se već peče...sve dolazi u red!
Gledam na sat.
Juriš!...Kupatilo, oblačenje, kap parfema iza uha....
Zvrrr....gosti dolaze...
-Blago tebi, uvek si tako mirna i staložena, nikad neki problem..ja bih poludela da mi se neko iznenada najavi....cvrkuće jedna od mojih prijateljica.
Iznosim gibanicu, pitu sa mesom, šunku sir... pola zimnice kiseliša,... smešim se...
-Ma nije to ništa, jedino što je trebalo, izvaditi iz frizidera....sve sam imala u kuci....
objavio AnaM u 23:33 | kategorija:
malo smeha
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
BODEŽ I PRSTEN 2.
2.
Čamac. Dva muškarca se prepiru, veslaju ka ostrvcu. Čuje se samo kako vesla uranjaju u vodu. Tišina je skoro opipljiva. Mesec, kao da se trudi da osvetli svaki detalj.
-Mocarela,ti si lud. Zašto si je ubio?
-Ćuti, videla je previše. Samo je bila u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
-Tako je mlada, lepa!
-Više, ne.
Približavali su se ostrvcu, još samo da pristanu. Dotakli su obalu. Mocarela skoči, dohvati konopac i privuče čamac doku. Kompanjon mu je pomogao da telo iznese. Opušteno, imalo je tezinu. Mocarela ga uhvati ispod ruke, Kompanjon za noge.
-Sakrićemo ga do sutra, a onda, kad ne bude mesečine, sklonićemo je na neko sigurnije mesto.
-Naći će je turisti, sutra, već u prvoj turi.
-Moramo rizikovati.
Dovukli su je u obližnje grmlje, iskopali plitku rupu i unutra stavili leš.
-Donesi i torbe, naredi Mocarela.
Brzo su sve sakrili, torbe sa strane, nisu ni primetili da je prsten pao, još na doku, a sa strane i jedna cipela.
Trčeći su otišli do čamca, sad su veslali najbrže što su mogli. Na obali su privezali čamac i odjurili do kola.
-U motel, dreknu Mocarela.
Kompanjon, da, pun gas, kola potskočiše i pojuriše ka motelu na autoputu.
-Požuri, forsirao je, Mocarela.
Kompanjon, pojuri, izlete na autoput i TRAS! Ogromna hladnjača, jureći, prepreči im put.
Trenje metala o metal, škripa kočnica, vrisak, sve u istom trenutku, a onda...Tišina...
Hitna pomoć...Svetla....Jurnjava...Bolnica...
Policajac sastavlja izveštaj: jedan poginuo, jedan teško povredjen...kola uništena, bez dokumenta. Pronaći vlasnika kola. Indentifikovati povredjenog, mrtvog.
Reči na papiru, posao obavljen, a jedan čovečji život izgubljen.... drugi?.....
Nastaviće se!
Čamac. Dva muškarca se prepiru, veslaju ka ostrvcu. Čuje se samo kako vesla uranjaju u vodu. Tišina je skoro opipljiva. Mesec, kao da se trudi da osvetli svaki detalj.
-Mocarela,ti si lud. Zašto si je ubio?
-Ćuti, videla je previše. Samo je bila u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
-Tako je mlada, lepa!
-Više, ne.
Približavali su se ostrvcu, još samo da pristanu. Dotakli su obalu. Mocarela skoči, dohvati konopac i privuče čamac doku. Kompanjon mu je pomogao da telo iznese. Opušteno, imalo je tezinu. Mocarela ga uhvati ispod ruke, Kompanjon za noge.
-Sakrićemo ga do sutra, a onda, kad ne bude mesečine, sklonićemo je na neko sigurnije mesto.
-Naći će je turisti, sutra, već u prvoj turi.
-Moramo rizikovati.
Dovukli su je u obližnje grmlje, iskopali plitku rupu i unutra stavili leš.
-Donesi i torbe, naredi Mocarela.
Brzo su sve sakrili, torbe sa strane, nisu ni primetili da je prsten pao, još na doku, a sa strane i jedna cipela.
Trčeći su otišli do čamca, sad su veslali najbrže što su mogli. Na obali su privezali čamac i odjurili do kola.
-U motel, dreknu Mocarela.
Kompanjon, da, pun gas, kola potskočiše i pojuriše ka motelu na autoputu.
-Požuri, forsirao je, Mocarela.
Kompanjon, pojuri, izlete na autoput i TRAS! Ogromna hladnjača, jureći, prepreči im put.
Trenje metala o metal, škripa kočnica, vrisak, sve u istom trenutku, a onda...Tišina...
Hitna pomoć...Svetla....Jurnjava...Bolnica...
Policajac sastavlja izveštaj: jedan poginuo, jedan teško povredjen...kola uništena, bez dokumenta. Pronaći vlasnika kola. Indentifikovati povredjenog, mrtvog.
Reči na papiru, posao obavljen, a jedan čovečji život izgubljen.... drugi?.....
Nastaviće se!
objavio AnaM u 10:51 | kategorija:
PRICICE
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Bodez i prsten 1.
1.
Mesečina se razlivala Jezerom.To je bila jedna od onih noći, kada se priroda pokazuje u najlepšem svetlu.
Kasne večernje sate, narušavao je tek šum talasa o obalu, ili poneki udar turističkih brodica o drvenu obalu. Činilo se da ceo grad spava, da se baš niko ne kreće.
Ali nije bilo tako.Tri osobe koje će se sudbinski povezati, kretale su se.
Tara, mlada devojka, visoka, plava, zelenih očiju, grickala je kolače u Starom gradu, pričajući sa roditeljima. Doputovali su iz Beograda na odmor i koristili svaki trenutak da obidju okolinu. Već je bilo dosta kasno, spremali su se polako, za povratak u hotel. Dok je otac ispijao crno vino, ona je izašla ispred kafanice.
Mesečina je bila jaka, činilo se da je dan. Nagla se nad kamenu ogradu, zagledala u daljinu. Jezero je bljeskalo, na površini se video brodić. Tara se zagledala, golim okom mogla je da razazna tri prilike u čamcu, uzela je dvogled, radoznalo se pogledala.
U čamcu se nešto dogadjalo, dva muškarca i jedna žena. Žena je podizala ruke, kao da se brani, na momente se držala o ivicu čamca. Čovek, u majici plavo-belih pruga, u farmerkama, nagnuo se nad nju, stavivši joj ruke na vrat.
Dok je podizao ruke, Tara spazi na nadlaktici tetovažu: ruka drži nož skakavac-bodež, a iz bodeža nekoliko kapi kaplje.
Ruke su stiskale vrat, telo, mlade žene se grčilo, pokušavala je da skine ruke sa svog vrata. Noge su se trzale, udarala je o ivicu čamca, a onda se sve umirilo.
Čovek je obrisao znoj sa čela, pogledao po jezeru, a onda brzo prebacio preko leša neko ćebe.
Tara je nemo gledala. Držala je ruku na ustima da ne vrisne, dvogled joj je ispao iz ruke. Pomakla se korak nazad, kao da oni sa jezera mogu da je vide.
-Tara, polazimo, čuo se glas njenog oca. Sišla je, kola su krenula u hotel.
Nastaviće se!!
Mesečina se razlivala Jezerom.To je bila jedna od onih noći, kada se priroda pokazuje u najlepšem svetlu.
Kasne večernje sate, narušavao je tek šum talasa o obalu, ili poneki udar turističkih brodica o drvenu obalu. Činilo se da ceo grad spava, da se baš niko ne kreće.
Ali nije bilo tako.Tri osobe koje će se sudbinski povezati, kretale su se.
Tara, mlada devojka, visoka, plava, zelenih očiju, grickala je kolače u Starom gradu, pričajući sa roditeljima. Doputovali su iz Beograda na odmor i koristili svaki trenutak da obidju okolinu. Već je bilo dosta kasno, spremali su se polako, za povratak u hotel. Dok je otac ispijao crno vino, ona je izašla ispred kafanice.
Mesečina je bila jaka, činilo se da je dan. Nagla se nad kamenu ogradu, zagledala u daljinu. Jezero je bljeskalo, na površini se video brodić. Tara se zagledala, golim okom mogla je da razazna tri prilike u čamcu, uzela je dvogled, radoznalo se pogledala.
U čamcu se nešto dogadjalo, dva muškarca i jedna žena. Žena je podizala ruke, kao da se brani, na momente se držala o ivicu čamca. Čovek, u majici plavo-belih pruga, u farmerkama, nagnuo se nad nju, stavivši joj ruke na vrat.
Dok je podizao ruke, Tara spazi na nadlaktici tetovažu: ruka drži nož skakavac-bodež, a iz bodeža nekoliko kapi kaplje.
Ruke su stiskale vrat, telo, mlade žene se grčilo, pokušavala je da skine ruke sa svog vrata. Noge su se trzale, udarala je o ivicu čamca, a onda se sve umirilo.
Čovek je obrisao znoj sa čela, pogledao po jezeru, a onda brzo prebacio preko leša neko ćebe.
Tara je nemo gledala. Držala je ruku na ustima da ne vrisne, dvogled joj je ispao iz ruke. Pomakla se korak nazad, kao da oni sa jezera mogu da je vide.
-Tara, polazimo, čuo se glas njenog oca. Sišla je, kola su krenula u hotel.
Nastaviće se!!
objavio AnaM u 10:35 | kategorija:
PRICICE
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Ruke ili oci??
Izazov je izazov:RUKE ili OČI?
Iskreno, uvek sam mislila da je najvažnije ono što je u čoveku, što nosi, ili ne, u sebi, ali govorimo, sada, o prvom susretu, šta je najvažnije za prvi utisak?
OČI?...a ako grešim, ako su OČI stvarno najvažnije?
Da probam?
Autobus....jutarnja gužva, mladić tamnih OČIju, netremice gleda kroz prozor.
Fiksiram ga pogledom, zelene varnice samo vrcaju...pogleda me na tren...skrenem pogled...ponovo ga gledam..sad malo duže...upornije...Sreća moja da ovi naši autobusi idu brzinom, kakvom idu, pa imam vremena da proverim sve teorije koje su postavljene još od postanka sveta.
Sad ga gledam ne skrecući pogled...okreće se ka meni
-Nešto vam je upalo u OKO?
Moje OČI su mu se dopale...sigurno...drugačije ne može da bude...
Vraćam se , isti autobus, gužva, po mogućnosti još veća. Držim se čvrsto za šipku, u mislima mi majmuni i djungla. Počnimo sa teorijama!
RUKA, kao slučajno skliznu duž šipke, zaustavi se uz RUKU mladića. Ne dišem , samo je dodirujem, autobus naglo koči, čvrsto se hvatam za mladića...
-Izvinite...
RUKA, pored RUKE...razgovor...o gužvi..snegu...dodiru...
Izlazim iz autobusa.
Gledam crne, uplakane OČI izgubljenog dečaka...sa puno poverenja pruža mi toplu RUČICU...
-Naćićemo tvoju mamu, tu je negde....
OČI, nisu bile potrebna reči, njegove upijene u moje, gledaju me tople, smedje OČI, moga mede na krevetu...Ljubim njegovu njuškicu, grlim krzno...moj medvedić...tako mek, mirisan,ugodan, njegove OČI tople, verne.
OČI, gledam te puna poverenja, neki put si ljut, neki put veseo, ponekad pričas o teškom danu...ali tvoje OČI me gledaju, a RUKE....RUKE me dodiruju...čuje se muzika...
Zatvaram OČI...osećam RUKE...počinju svoj ples...kosa...usne...ramena...spuštaš RUKE na moj struk...dodir...
Otvaram OČI...u tvojim vidim samo ljubav...želju...OČI... RUKE...OČI...RUKE
OČI-da mu se dopadnem
RUKE-da me oseti
OČI..RUKE...da ga doživim
Iskreno, uvek sam mislila da je najvažnije ono što je u čoveku, što nosi, ili ne, u sebi, ali govorimo, sada, o prvom susretu, šta je najvažnije za prvi utisak?
OČI?...a ako grešim, ako su OČI stvarno najvažnije?
Da probam?
Autobus....jutarnja gužva, mladić tamnih OČIju, netremice gleda kroz prozor.
Fiksiram ga pogledom, zelene varnice samo vrcaju...pogleda me na tren...skrenem pogled...ponovo ga gledam..sad malo duže...upornije...Sreća moja da ovi naši autobusi idu brzinom, kakvom idu, pa imam vremena da proverim sve teorije koje su postavljene još od postanka sveta.
Sad ga gledam ne skrecući pogled...okreće se ka meni
-Nešto vam je upalo u OKO?
Moje OČI su mu se dopale...sigurno...drugačije ne može da bude...
Vraćam se , isti autobus, gužva, po mogućnosti još veća. Držim se čvrsto za šipku, u mislima mi majmuni i djungla. Počnimo sa teorijama!
RUKA, kao slučajno skliznu duž šipke, zaustavi se uz RUKU mladića. Ne dišem , samo je dodirujem, autobus naglo koči, čvrsto se hvatam za mladića...
-Izvinite...
RUKA, pored RUKE...razgovor...o gužvi..snegu...dodiru...
Izlazim iz autobusa.
Gledam crne, uplakane OČI izgubljenog dečaka...sa puno poverenja pruža mi toplu RUČICU...
-Naćićemo tvoju mamu, tu je negde....
OČI, nisu bile potrebna reči, njegove upijene u moje, gledaju me tople, smedje OČI, moga mede na krevetu...Ljubim njegovu njuškicu, grlim krzno...moj medvedić...tako mek, mirisan,ugodan, njegove OČI tople, verne.
OČI, gledam te puna poverenja, neki put si ljut, neki put veseo, ponekad pričas o teškom danu...ali tvoje OČI me gledaju, a RUKE....RUKE me dodiruju...čuje se muzika...
Zatvaram OČI...osećam RUKE...počinju svoj ples...kosa...usne...ramena...spuštaš RUKE na moj struk...dodir...
Otvaram OČI...u tvojim vidim samo ljubav...želju...OČI... RUKE...OČI...RUKE
OČI-da mu se dopadnem
RUKE-da me oseti
OČI..RUKE...da ga doživim
objavio AnaM u 09:46 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
PRIPREME NOVOGODISNJE
Počelo je počelo....euforija praznika raste, neki se raduju ,neki i ne baš previše...sve je relativno...Biće, kako će biti...
Ove godine sve je kako treba, možda se čak i sneg održi.
A pripreme za Veliku noć? Ma, postoji tu svašta što se ne vidi na prvi pogled, a treba složiti sve kockice, jer da vam otkrijem tajnu: posle dočeka dolaze ponovo oni naši stari , monotoni dani, pa ako se pokliznemo u toj noći...hmmm,... mogli bi biti i drugačiji....
Ali,idemo na te različite pripreme...
DECA se raduju poklonima, iščekuju nešto veliko i lepo, nešto novo, maštaju o igračkama, igricama..jurnjavi po snegu...
DOBAR DOMAĆIN -već je obezbedio prase, biće sarmice, gibanice,torte...kum će doneti domaću lozu iz sela, vino, pivo je tu, može vec i da počne....
DOMAĆICA -Kad bi samo jedne godine preskočili tu"divnu noć", stvarno se opustili i odmorili, bez spremanja kuće, bez nepozvanih gostiju, gibanice i sarmice.Samo jednom!
GASTARBAJTER-Ove godine idem kući, svojoj domovini, bar na kratko, za katolički božić, da osetim miris rodne grude...ako ne prevagne neka pikantna Nemica ili dugonoga Švedjanka
LJUBAVNIK-Draga, znaš dežuram cele noći,... ali tačno u ponoć kad se skazaljke poklope biću u mislima sa tobom, dogodine, putujemo sedam dana na skijanje....sigurno...
LJUBAVNICA-Dragi, cele noći, biću u mislima sa tobom, kad se skazaljke poklope u ponoć poslaću ti poljubac....možda navratim do prijateljice, na kratko, dolazi joj društvo, pa da joj se nadjem,...ne, ne poznajes nikoga...
JEDNA OD DAMA-Oh, ove godine idemo na krstarenje! Skijanje?...to je tako dosadno...a u skijaškoj opremi ne mogu pokazati moje nove silikone!
BIZISMEN-Ako podjemo na taj put sa Vladom , sklopiću onaj posao, moja žena je ceo dan na skijaškoj stazi, Vlada za barom, mogao bi da "povredim" zglob, a Vladina žena...to bi mogao da bude bas uspešan početak godine...
A, JA?
Ja želim jelku okićenu, sa milion svećica, ispod njenih grana gomilu paketića, sa imenima svih koje volim, a zapakovani: radost, veselje, smeh, zdravlje. U ponoć kad se poklope skazaljke, želim da su sva lica nasmejana, da nigde ne bude nesreće, da svi, baš svi osete ljubav, mir, spokojstvo, sreću i da se to produži na celu godinu, kod tebe, kod mene, kod svih znanih i ne znanih i želim da im poželim Srecan Božić i Novu Godinu AnaM
Ove godine sve je kako treba, možda se čak i sneg održi.
A pripreme za Veliku noć? Ma, postoji tu svašta što se ne vidi na prvi pogled, a treba složiti sve kockice, jer da vam otkrijem tajnu: posle dočeka dolaze ponovo oni naši stari , monotoni dani, pa ako se pokliznemo u toj noći...hmmm,... mogli bi biti i drugačiji....
Ali,idemo na te različite pripreme...
DECA se raduju poklonima, iščekuju nešto veliko i lepo, nešto novo, maštaju o igračkama, igricama..jurnjavi po snegu...
DOBAR DOMAĆIN -već je obezbedio prase, biće sarmice, gibanice,torte...kum će doneti domaću lozu iz sela, vino, pivo je tu, može vec i da počne....
DOMAĆICA -Kad bi samo jedne godine preskočili tu"divnu noć", stvarno se opustili i odmorili, bez spremanja kuće, bez nepozvanih gostiju, gibanice i sarmice.Samo jednom!
GASTARBAJTER-Ove godine idem kući, svojoj domovini, bar na kratko, za katolički božić, da osetim miris rodne grude...ako ne prevagne neka pikantna Nemica ili dugonoga Švedjanka
LJUBAVNIK-Draga, znaš dežuram cele noći,... ali tačno u ponoć kad se skazaljke poklope biću u mislima sa tobom, dogodine, putujemo sedam dana na skijanje....sigurno...
LJUBAVNICA-Dragi, cele noći, biću u mislima sa tobom, kad se skazaljke poklope u ponoć poslaću ti poljubac....možda navratim do prijateljice, na kratko, dolazi joj društvo, pa da joj se nadjem,...ne, ne poznajes nikoga...
JEDNA OD DAMA-Oh, ove godine idemo na krstarenje! Skijanje?...to je tako dosadno...a u skijaškoj opremi ne mogu pokazati moje nove silikone!
BIZISMEN-Ako podjemo na taj put sa Vladom , sklopiću onaj posao, moja žena je ceo dan na skijaškoj stazi, Vlada za barom, mogao bi da "povredim" zglob, a Vladina žena...to bi mogao da bude bas uspešan početak godine...
A, JA?
Ja želim jelku okićenu, sa milion svećica, ispod njenih grana gomilu paketića, sa imenima svih koje volim, a zapakovani: radost, veselje, smeh, zdravlje. U ponoć kad se poklope skazaljke, želim da su sva lica nasmejana, da nigde ne bude nesreće, da svi, baš svi osete ljubav, mir, spokojstvo, sreću i da se to produži na celu godinu, kod tebe, kod mene, kod svih znanih i ne znanih i želim da im poželim Srecan Božić i Novu Godinu AnaM
objavio AnaM u 09:22 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
RUKE
Meni su najvažnije na nekom čoveku ruke, oči "ogledalo duše", gluposti, sakri lice, oči nemaju izraz.
Ali ruke!
Prvi dodir: muškarčina, misliš polomiće te, a on pruži vlažnu ruku, mlitavo, čini ti se da si ruku uronio u pekmez, ili neko kljucne tvoju ruku kao da ćeš ga ugristi, odmah pobegne, zato poneko, drži ti ruku pola sata pričajući i sta je te noći sanjao.
Pravi stisak ruke, kao i pravi čovek, retki su.
Oblik prstiju, dugi , tanki, prsti pijaniste, ili kratki, četvrtasti, prsti drvoseče? Pa, u životu, neki put treba pijanista, ali neki put i drvoseča,obično nadjemo nešto izmedju.
Nakit?
Neke ženske ruke potsećaju na pokretne zlatare, a i muškarci sve ćešće nose taj "muški"nakit, naravno i na njima deluje...ženskasto.
Ruke?
Možete li zamisliti šta sve rade? Svi sportovi, plivanje, odbojka, svaki sport sa loptom, izmišljeni su zbog ruku. Čak i, najvažnija, sporedna stvar za muškarce, fudbal...probajte samo da dotaknete rukom loptu...onaj čikica sto trči za fudbalerima odmah počne da svira neku čudnu melodiju, oni se naredjaju , šutiraju i urnebes...(nisam bas sigurna, da li je to penal?)
Ali ruke znaju svoju moć!
Znaju one, ponekad da budu tako...tako..dotaknu vas lagano po obrazu, spuste se na tren do usnica, blago predju po njima.
Ruke...pomiluju kosu, leprsavo dotaknu vrat izazivajući neku čudnu jezu...ruke...jedna počne da se spušta milujući ledja... izaziva neke žmarce, hladnu jezu...druga dotakne vrat, predje preko grla...a vatreni plamičci postaju sve nestašniji... Telo počinje da gori...dah postaje isprekidan...usne poluotvorene...Ruke ne prestaju, hoće da sukobe onaj žar, vatru, sa onim hladnim osećajima koji klize niz ledja...ruke ne prestaju...ruke... čarobnice strasti...ruke...prijateljice ljubavi---ruke...ruke...
Ali ruke!
Prvi dodir: muškarčina, misliš polomiće te, a on pruži vlažnu ruku, mlitavo, čini ti se da si ruku uronio u pekmez, ili neko kljucne tvoju ruku kao da ćeš ga ugristi, odmah pobegne, zato poneko, drži ti ruku pola sata pričajući i sta je te noći sanjao.
Pravi stisak ruke, kao i pravi čovek, retki su.
Oblik prstiju, dugi , tanki, prsti pijaniste, ili kratki, četvrtasti, prsti drvoseče? Pa, u životu, neki put treba pijanista, ali neki put i drvoseča,obično nadjemo nešto izmedju.
Nakit?
Neke ženske ruke potsećaju na pokretne zlatare, a i muškarci sve ćešće nose taj "muški"nakit, naravno i na njima deluje...ženskasto.
Ruke?
Možete li zamisliti šta sve rade? Svi sportovi, plivanje, odbojka, svaki sport sa loptom, izmišljeni su zbog ruku. Čak i, najvažnija, sporedna stvar za muškarce, fudbal...probajte samo da dotaknete rukom loptu...onaj čikica sto trči za fudbalerima odmah počne da svira neku čudnu melodiju, oni se naredjaju , šutiraju i urnebes...(nisam bas sigurna, da li je to penal?)
Ali ruke znaju svoju moć!
Znaju one, ponekad da budu tako...tako..dotaknu vas lagano po obrazu, spuste se na tren do usnica, blago predju po njima.
Ruke...pomiluju kosu, leprsavo dotaknu vrat izazivajući neku čudnu jezu...ruke...jedna počne da se spušta milujući ledja... izaziva neke žmarce, hladnu jezu...druga dotakne vrat, predje preko grla...a vatreni plamičci postaju sve nestašniji... Telo počinje da gori...dah postaje isprekidan...usne poluotvorene...Ruke ne prestaju, hoće da sukobe onaj žar, vatru, sa onim hladnim osećajima koji klize niz ledja...ruke ne prestaju...ruke... čarobnice strasti...ruke...prijateljice ljubavi---ruke...ruke...
objavio AnaM u 08:37 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
JEDNOM PRINCU
Bio si princ u snovima jedne princeze
Bio si kralj u maštanjima jedne kraljice
Bio si car na mojim krilima
Zaustavi vreme da osetim tvoj dodir
Zaustavi vetar da čujem tvoju muziku
Moje trepavice-krila leptira
Moje usne-vrele pahulje
Moje ruke-užareni vulkani
Leptir će te probuditi
Vrele pahulje uzbuditi
Užareni vulkan izluditi
Želim da se izgubim u tebi
Želim da se izgubiš u meni
Želim da se negde nadjemo
Zatvori oči osetićeš moj dodir
Zatvori oči ljubiće te moje usne
Zatvori oči dodirnućeš moje telo
Bila sam potok
S tobom sam reka
Bio si reka
Sa mnom si more
Tvoja muzika nas nosi do okeana
Tvoja princeza
Bio si kralj u maštanjima jedne kraljice
Bio si car na mojim krilima
Zaustavi vreme da osetim tvoj dodir
Zaustavi vetar da čujem tvoju muziku
Moje trepavice-krila leptira
Moje usne-vrele pahulje
Moje ruke-užareni vulkani
Leptir će te probuditi
Vrele pahulje uzbuditi
Užareni vulkan izluditi
Želim da se izgubim u tebi
Želim da se izgubiš u meni
Želim da se negde nadjemo
Zatvori oči osetićeš moj dodir
Zatvori oči ljubiće te moje usne
Zatvori oči dodirnućeš moje telo
Bila sam potok
S tobom sam reka
Bio si reka
Sa mnom si more
Tvoja muzika nas nosi do okeana
Tvoja princeza
objavio AnaM u 19:58 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
NE KAFA
U nedelju me je pozvala prijateljica na kafu. Stanuje na samoj obali Dunava, na milionitom spratu, i sa njenog prozora vidi se pola grada.
Pošla sam od svog stana pešice, malo da udahnem vazduh, a malo da popravim kondiciju.
Pa dobro, nisam se baš nadisala, magla je nekako smogovito, više gušila.
Dolazim do zgrade...Interfon... Zvonim...
.
-Udji...procvrkuta, ona
Udjem ja, i: Stop!...na vratima lifta pola metra duga cedulja : Ne radi....Nije važno, krenem ja prema drugom liftu.
-Ne može, selimo, a kauč zaglavio u liftu, pa blokirao i susedni...prodra se neki namrgodjeni brkajlija.
Već pomalo bojažljivo, krećem ka četvrtom, poslednjem...pogadjate...lanac...cedulja: Ne radi do daljnjega...ma šta to značilo.
I krenem ja, a naviknuta na moj prvi sprat, vec na trećem počinjem da dahćem kao parna mašina, prestajem da preskačem po dve stepenice, i penjem se "elegantnije",Posle šestog, idem jos sitnije, ali zato dišem sve glasnije. Posle desetog, gledam dole, mislim: Šta mi bi da uopšte krenem na ovo planinarenje?
Pored mene prolete neki dekica sa dve ogromne torbe, a malo zatim i mlada majka noseći u naručju trogodisnjeg dečaka, koji se celo vreme derao da hoće sam.
Besna na samu sebe i svoju kondiciju, zadnjih nekoliko spratova pokušah da preskačem po dve stepenice. Jezik do poda...srećom dočekala me je na otvorenim vratima sa medom i vodom, umirući od smeha. Uvežbala, vidi se da nije prvi put da lift ne radi.
Dobro, vredelo je, sad će kafa da me povrati u život.
-Kafa?
-Ju, ja zaboravila da ti kažem da doneseš, nemam više kafe.
Pogled ne ubija, zar ne?
Dobro, ostao mi je vidik.
Zadnjih nekoliko dana kod nas je takva magla da se ne vidi više od 30metara. Iz njenog solitera delovalo je kao da lebdimo u oblacima...još da je bio drug, a ne drugarica, romatika...
Posle ne-kafe i ne-vidika, malo priče, i puno smeha, ipak sam donela odluku da se sledeći put nadjemo u kafiću.
Mislite da je to sve?
Varate se!
Da li bi odbili da nekom donesete lek, samo zato što stanuje u kući bez lifta?
To sto čujete, nisu topovi sa Naverona, niti Sv. Ilija grmi, to samo ja još uvek ne mogu da povratim dah.
Pošla sam od svog stana pešice, malo da udahnem vazduh, a malo da popravim kondiciju.
Pa dobro, nisam se baš nadisala, magla je nekako smogovito, više gušila.
Dolazim do zgrade...Interfon... Zvonim...
.
-Udji...procvrkuta, ona
Udjem ja, i: Stop!...na vratima lifta pola metra duga cedulja : Ne radi....Nije važno, krenem ja prema drugom liftu.
-Ne može, selimo, a kauč zaglavio u liftu, pa blokirao i susedni...prodra se neki namrgodjeni brkajlija.
Već pomalo bojažljivo, krećem ka četvrtom, poslednjem...pogadjate...lanac...cedulja: Ne radi do daljnjega...ma šta to značilo.
I krenem ja, a naviknuta na moj prvi sprat, vec na trećem počinjem da dahćem kao parna mašina, prestajem da preskačem po dve stepenice, i penjem se "elegantnije",Posle šestog, idem jos sitnije, ali zato dišem sve glasnije. Posle desetog, gledam dole, mislim: Šta mi bi da uopšte krenem na ovo planinarenje?
Pored mene prolete neki dekica sa dve ogromne torbe, a malo zatim i mlada majka noseći u naručju trogodisnjeg dečaka, koji se celo vreme derao da hoće sam.
Besna na samu sebe i svoju kondiciju, zadnjih nekoliko spratova pokušah da preskačem po dve stepenice. Jezik do poda...srećom dočekala me je na otvorenim vratima sa medom i vodom, umirući od smeha. Uvežbala, vidi se da nije prvi put da lift ne radi.
Dobro, vredelo je, sad će kafa da me povrati u život.
-Kafa?
-Ju, ja zaboravila da ti kažem da doneseš, nemam više kafe.
Pogled ne ubija, zar ne?
Dobro, ostao mi je vidik.
Zadnjih nekoliko dana kod nas je takva magla da se ne vidi više od 30metara. Iz njenog solitera delovalo je kao da lebdimo u oblacima...još da je bio drug, a ne drugarica, romatika...
Posle ne-kafe i ne-vidika, malo priče, i puno smeha, ipak sam donela odluku da se sledeći put nadjemo u kafiću.
Mislite da je to sve?
Varate se!
Da li bi odbili da nekom donesete lek, samo zato što stanuje u kući bez lifta?
To sto čujete, nisu topovi sa Naverona, niti Sv. Ilija grmi, to samo ja još uvek ne mogu da povratim dah.
objavio AnaM u 10:00 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
O D L U K A
Odlazim!
Noćas sam rešila, odlazim, napuštam te zauvek.
Volim te, ali moja odluka je definitivna. Znam, nikad neću moći da te zaboravim, niti izbacim iz srca. Volim te! Moja ljubav, moja osećanja, sve moje uvek će biti samo tvoje.
Deo mene uvek će ostati sa tobom, jer nikad neću moći da zaboravim šta sam sve imala u tebi.
Pokušaću da te nadjem u drugima, ali niko neće moći da bude ono što si bio ti, jer ću te uvek nositi u srcu, čeznuti za tobom, u kasnim noćnim satima maštati o tebi.
Znam, srce će se cepati, čežnja ce me razdirati, nedostajaćes mi na sve načine.
Ne šalji mi pesme, čije reči ću pokušavati da zaboravim:
Ima dana, kada ne znam šta da radim
Ima noći, kada nemam sna
Ja te volim, ludo, neizmerno.....
I kad jecaj violina zarije se u moje srce, a ono prokrvari, ja ću opet bežati, postaću večiti lutalica, jer ja te volim.
Vraćaću ti se, samo da se još jače ranim, da mi bude još teže kad te ponovo ostavim.
Sećaću se šetnji Kalemegdanom, klupe,Usća, kejova kojim mogu šetati samo u snu...
Slaću ti pozdrav po Mesecu, pitaću vetar za tebe.
Moja deca će nositi neka čudna imena, moja deca neće biti tvoja, nikad neće shvatiti moju ljubav, moju strast.
Drugom ću davati snagu svog života, drugi će iscrpeti znanja moga uma..a kad sede prošaraju moju kosu, kad se lice nabora, kad izgubim snagu, kad ne mogu davati, nego samo primati...tad ću ti se vratiti, zauvek.
Znam, ti ćes mi oprostiti, zaboravićeš da sam te ostavila kad ti je bilo najteže, zagrlićeš me i bićemo zajedno, jer ti si moj dragi, moj voljeni, moj grad, moj Beograd.
Noćas sam rešila, odlazim, napuštam te zauvek.
Volim te, ali moja odluka je definitivna. Znam, nikad neću moći da te zaboravim, niti izbacim iz srca. Volim te! Moja ljubav, moja osećanja, sve moje uvek će biti samo tvoje.
Deo mene uvek će ostati sa tobom, jer nikad neću moći da zaboravim šta sam sve imala u tebi.
Pokušaću da te nadjem u drugima, ali niko neće moći da bude ono što si bio ti, jer ću te uvek nositi u srcu, čeznuti za tobom, u kasnim noćnim satima maštati o tebi.
Znam, srce će se cepati, čežnja ce me razdirati, nedostajaćes mi na sve načine.
Ne šalji mi pesme, čije reči ću pokušavati da zaboravim:
Ima dana, kada ne znam šta da radim
Ima noći, kada nemam sna
Ja te volim, ludo, neizmerno.....
I kad jecaj violina zarije se u moje srce, a ono prokrvari, ja ću opet bežati, postaću večiti lutalica, jer ja te volim.
Vraćaću ti se, samo da se još jače ranim, da mi bude još teže kad te ponovo ostavim.
Sećaću se šetnji Kalemegdanom, klupe,Usća, kejova kojim mogu šetati samo u snu...
Slaću ti pozdrav po Mesecu, pitaću vetar za tebe.
Moja deca će nositi neka čudna imena, moja deca neće biti tvoja, nikad neće shvatiti moju ljubav, moju strast.
Drugom ću davati snagu svog života, drugi će iscrpeti znanja moga uma..a kad sede prošaraju moju kosu, kad se lice nabora, kad izgubim snagu, kad ne mogu davati, nego samo primati...tad ću ti se vratiti, zauvek.
Znam, ti ćes mi oprostiti, zaboravićeš da sam te ostavila kad ti je bilo najteže, zagrlićeš me i bićemo zajedno, jer ti si moj dragi, moj voljeni, moj grad, moj Beograd.
objavio AnaM u 09:03 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
POKLON ZA ZENE
Kako je lako kupovati za nas poklon, mi smo tako jednostavne i zahvalne. Najlepše je da sve možemo imati i dva i tri komada, u svim bojama i veličinama. Osim toga sve se može zameniti! Pa da počnemo:
1.Ako je vaša veza, najmanje tri dana, gotovi ste...ona očekuje prsten. Zato ni za živu glavu ne poklanjajte nešto u maloj kutijici, moglo bi vam završiti o glavu.
2.Umesto nakita, možete ponuditi neko egzotično putovanje, skijanje, krstarenje,ali s obzirom na vaše finansiske mogućnosti....nije da nećete....ali...
3.Knjiga? Ni slučajno! Indentifikovaće se sa glavnom junakinjom, a vas sa junakom. Napraviće ljubomornu scenu, jer gde ste videli knjigu bez zapleta, peripetija, druge žene? Možda da prethodno pročitate sve srceparajuće romane? Ne verujem da bi uspeli.
4.Parfem! Divno, ima ga na buvljaku i u eksluzivnim radnjama, takve su i cene. Ne zaboravite, moraćete ga trpeti, najmanje tri meseca, jer će ga čuvati samo za vas.
5. 2 šoljice za kafu, 2 pribora za jelo, 2 čaše, to može biti jeftino, jer je rasparna roba na sniženju, a njoj možete prošaputati: To je samo za nas. Žene to obožavaju.
6. Ali nešto, nešto što će je sigurno oduševiti. Nije važno da li je istina ili ne. Na to svaka žena pada, bez izuzetaka.
Zagrlite je, nežno joj dotaknite usne, a pre poljupca šapnite: Volim te...videćete...ja sam uvek u pravu...
Srećno!
1.Ako je vaša veza, najmanje tri dana, gotovi ste...ona očekuje prsten. Zato ni za živu glavu ne poklanjajte nešto u maloj kutijici, moglo bi vam završiti o glavu.
2.Umesto nakita, možete ponuditi neko egzotično putovanje, skijanje, krstarenje,ali s obzirom na vaše finansiske mogućnosti....nije da nećete....ali...
3.Knjiga? Ni slučajno! Indentifikovaće se sa glavnom junakinjom, a vas sa junakom. Napraviće ljubomornu scenu, jer gde ste videli knjigu bez zapleta, peripetija, druge žene? Možda da prethodno pročitate sve srceparajuće romane? Ne verujem da bi uspeli.
4.Parfem! Divno, ima ga na buvljaku i u eksluzivnim radnjama, takve su i cene. Ne zaboravite, moraćete ga trpeti, najmanje tri meseca, jer će ga čuvati samo za vas.
5. 2 šoljice za kafu, 2 pribora za jelo, 2 čaše, to može biti jeftino, jer je rasparna roba na sniženju, a njoj možete prošaputati: To je samo za nas. Žene to obožavaju.
6. Ali nešto, nešto što će je sigurno oduševiti. Nije važno da li je istina ili ne. Na to svaka žena pada, bez izuzetaka.
Zagrlite je, nežno joj dotaknite usne, a pre poljupca šapnite: Volim te...videćete...ja sam uvek u pravu...
Srećno!
objavio AnaM u 10:17 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
NOVOGODIŠNJI POKLON ZA NJEGA
Počelo je, počelo...Praznična euforija se oseća u vazduhu.
Koliko priprema treba obaviti...
Da, treba kupiti i poklon Njemu-Muškarcu!
Kako odabrati, da on bude zadovoljan, da se meni dopadne, što će reći kako: da vuk bude sit, a koze na broju?
Razmišljam, šta dolazi u obzir?
1.U neka davna vremena, kad su muškarci imali vratove, bilo je lako-KRAVATA.On je pogleda, zahvali, baci u orman, zgrozivši se na moj ukus, i gotovo.
2.KNJIGA!? To je jako opasno, obično ne čitaju, ali to ni za živu glavu neće priznati. Prolistaće je na brzinu, tek da zna o čemu se radi, ako ga nešto pitate, uzdahnuće i staviti je na policu.
3.PRIBOR ZA PECANJE?! Ni slučajno!Ufff, što tu ima milion malih , slatkih, sjajnih stvarčica: udice, mamci, neki konpčici, sve svetlucavo i nama, ženama, tako nepoznato, a primamljivo. Ni slučajno ne kupujte! Kupićete udicu za soma ili varalicu za kita, ili već tako nešto, što se vama čini jako simpatično, a u njemu izaziva bes, jer vi slatkovodnu od morske ribe razlikujete samo u tanjiru.
4.Možete kupiti DEZODORANS u spreju,... ako se ne uvredi, baciće ga na policu medju onih desetak, koje već ima... Pa šta? Ako ima deset, može i ovaj jedanaesti...
5.Ali....postoji nešto, nešto sto sigurno neće odbiti, baciti, zaboraviti...Zapamtite:
Pre nego što stavite na sebe 2kg šminke, kosu podignete u vidu Ajfelove kule, a pramen za koji mislite da nestašno viori, a on utopljen u lak, preti da nekom izbije oko, dakle pre sveg ulepšavanja "za njega"...nežno ga zagrlite, poljubite i recite nešto što bi voleo da čuje, probajte nešto novo, nešto što je on uvek priželjkivao....
Ako odbije?Još ima vremena da okrenete telefon nekog drugoga, ovaj definitivno nije za vas!!
Sutra biramo poklon za ženu, videćete kako smo mi jednostavne.
Koliko priprema treba obaviti...
Da, treba kupiti i poklon Njemu-Muškarcu!
Kako odabrati, da on bude zadovoljan, da se meni dopadne, što će reći kako: da vuk bude sit, a koze na broju?
Razmišljam, šta dolazi u obzir?
1.U neka davna vremena, kad su muškarci imali vratove, bilo je lako-KRAVATA.On je pogleda, zahvali, baci u orman, zgrozivši se na moj ukus, i gotovo.
2.KNJIGA!? To je jako opasno, obično ne čitaju, ali to ni za živu glavu neće priznati. Prolistaće je na brzinu, tek da zna o čemu se radi, ako ga nešto pitate, uzdahnuće i staviti je na policu.
3.PRIBOR ZA PECANJE?! Ni slučajno!Ufff, što tu ima milion malih , slatkih, sjajnih stvarčica: udice, mamci, neki konpčici, sve svetlucavo i nama, ženama, tako nepoznato, a primamljivo. Ni slučajno ne kupujte! Kupićete udicu za soma ili varalicu za kita, ili već tako nešto, što se vama čini jako simpatično, a u njemu izaziva bes, jer vi slatkovodnu od morske ribe razlikujete samo u tanjiru.
4.Možete kupiti DEZODORANS u spreju,... ako se ne uvredi, baciće ga na policu medju onih desetak, koje već ima... Pa šta? Ako ima deset, može i ovaj jedanaesti...
5.Ali....postoji nešto, nešto sto sigurno neće odbiti, baciti, zaboraviti...Zapamtite:
Pre nego što stavite na sebe 2kg šminke, kosu podignete u vidu Ajfelove kule, a pramen za koji mislite da nestašno viori, a on utopljen u lak, preti da nekom izbije oko, dakle pre sveg ulepšavanja "za njega"...nežno ga zagrlite, poljubite i recite nešto što bi voleo da čuje, probajte nešto novo, nešto što je on uvek priželjkivao....
Ako odbije?Još ima vremena da okrenete telefon nekog drugoga, ovaj definitivno nije za vas!!
Sutra biramo poklon za ženu, videćete kako smo mi jednostavne.
objavio AnaM u 10:54 | kategorija:
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar
Permalink | obavesti prijatelja | Komentara (<%EntryCommentCount%>) | Posalji komentar