8.
Tara je doputovala kasno navečer na Jezero. Sagla je glavu dok je prolazila pored jezera i brzo uletela u hotel. Na recepciji se zadržala samo da preda dokumenta i uzme kluč od sobe, a onda je prosto uletela u lift, i sobu. Srce joj je lupalo, osetila ga je u grlu. Gušila se. Nije legla u krevet-onesvestila se.
Noć. Mora. Sanjala je bodež, krv, ruke na svom vratu...
Ujutro je imala pretstavljanje svog rada na simpozijumu. Bleda, sa ogromnim podočnjacima, hladno je iznosila činjenice, pokazivala paralele,dokaze, kako je do toga doslo. Diskusija, kao diskusija, posle takvih predavanja. Ko još ide na te simpozijume da nešto nauči?...Pogledaće materjal, kasnije, kad se vrate kući.
Tara je sakupila svu hrabrost i izašla da se prošeta...do Starog grada se nije usudjivala da ide. Bojala se da pogleda u vodu, sećanja....sećanja...Spustila je glavu i brzo pogledala preko jezera...ostrvce...želela je da ode tamo...
Šetajuci došla je do hotela koji je organizovao takmičenje gostiju u plesu te večeri. Želela je da ide, da igra, da se opusti. Kako? Sa kim?
Otišla je na ručak u obližnji restoran. Za susednim stolom primetila je zgodnog, mladog čoveka kako nezaineresovano gleda kroz prozor restorana. Pomislila je, i ja bi izabrala taj sto, kao u izlogu, sediš, a život prolazi ispred tebe.
Veče. Kolebala se trenutak, a onda je ipak, pozvala kolegicu sa simpozijuma, koju je primetila kako sama ruča. Dogovorile su se za večernji izlazak, malo da slušaju muziku, da gledaju takmičenje parova u plesu.
Ko zna zašto, ali te veceri se Tara izuzetno dugo spremala. Imala je želju da dobro izgleda. Podigla je sa dve kopče kosu, obukla večernju haljinu, kap parfema i bila je spremna.
Sa kolegicom je ušla u hotel, prišle su baru i naručile piće.
-Takmičarke?upitao ih je neki momak, samo su se nasmejale i odmahnule glavom.
Tara je prinosila ustima čašu sa pićem, prijateljica joj je nešto rekla, nije dobro čula, naglo se okrenula, i tašnica joj je pala na pod.
Viktor je krenuo, ipak, ka baru, digao je ruku da pozove barmena...nije gledao....jedna torbica je pala pred njegove noge...dve glave su se sagle...dve ruke su se pružile...i sudarile...osmeh..i..
Nisu znali, da negde na jugu Italije, jedan čovek se sprema za put....
Nastaviće se
Ponekad novi dogadjaji samo su ponavljanje nečeg starog davno zaboravljenog
Blog Hostuje:
